Maša Kolanović o teatru apsurda naše svakodnevice

Potrošnja koja nadomješta ljudskost, aspekti majčinstva o kojima nije popularno govoriti, emocije kakve se ne pronalaze u reklamama samo su neki od motiva koji prožimaju zbirku kratkih priča Poštovani kukci i druge priče autorice Maše Kolanović, koja portretira našu stvarnost kroz prizmu položaja žena, kapitalizma i nacionalizma. Živimo li zaista u vremenu u kojem živimo? Je li naše ponašanje ukalupljeno okvirima prihvatljivog i moralnog ponašanja? Je li nam time oduzeta naša ljudskost?

Zbirke priča u ovoj glavi nikad nisu izazivale neku značajnu reakciju. Postoje u tom polju neki časni izuzeci i oni uglavnom pripadaju nekim davnim vremenima. Možda u tim trenucima čitanja jednostavno nije uočeno ili možda autori priča nisu zapravo znali što bi s njima, ali mnoštvo pročitanih priča završavalo je tako da niti me bilo briga za likove niti što se s njima dogodilo. U zaborav bi plovili već u trenutku okretanja posljednje stranice.

Bez obzira na to što je u pitanju vrsta kraća od romana, rekao bih da za pisanje iste treba jedna malo jača doza hrabrosti. Dojma sam da, i ispravite me ako griješim, roman ne trpi toliko ograničenja koliko trpe zbirke priča. U nekoj mjeri upoznati čitatelja s likovima i situacijom u kojoj su se našli, zaokružiti priču i dati joj smisao u samo nekoliko stranica nezahvalan je posao.

“Uviđate li ovaj teatar apsurda? Naravno da ne. Vi i ne marite. To za Vas nema razmjensku vrijednost. To se ne može naplatiti.”

Prvi kontakt s knjigom… ilustracije… naslov: Poštovani kukci i druge jezive priče. Neizbježna misao: ovo je sigurno nešto napisano u maniri Edgara Allana Poa i scenarij koji bi Tim Burton sigurno volio imati u svojim rukama.

Ne planiram romantizirati ove dojmove, baš kao što autorica nije romantizirala priče u ovoj zbirci.

Poštovani kukci sigurno su u jednom trenutku bili na putu prema deponiju mog sjećanja, baš kao mnoge zbirke priča prije nje. Trebalo je upiti priče, doživjeti ih. Na kraju je na već spomenutom deponiju završila moja pogrdna misao, ali ne i zbirka.

Jedna priča, druga priča, treća priča… preminula tetka iz grada prekrcanim turistima, škrinja sa stvarima pokojne majke, rat s teleoperaterima, rat s bankama, bezumlje u šoping centru… trenutak spoznaje! A zato su ove priče tako strašne! Ne, nije nikakav horor u pitanju… zapravo, ovisi kako gledate.

“Ticala, imam ticala, pomislio je uzbuđeno o svojoj preobrazbi, gledajući dvije tanke antene koje mu titraju ispred glave. Trčao je u zastrašujuće velikom i sjajnom svijetu, ravno prema akciji na drugom katu.”

Zastrašujuće je shvatiti da, iako čitaš fiktivno djelo, u toliko situacija, negdje između redaka možeš pronaći situacije koje su ti bolno poznate. Možda neke slične si i sam proživio, možda si za njih negdje čuo, a možda si ih na svoje oči vidio i skrenuo pogled.

“Gubimo li se u metežu informacija, ponuda, gužvi, kroz koje se bjesomučno probijamo po cijele dane?”

Svaka od priča je tako apsurdna, nadrealna a, s druge strane, savršeno opisuje kako izgleda svakodnevica nas i društva u kojem živimo. Gubimo li se u metežu informacija, ponuda, gužvi, kroz koje se bjesomučno probijamo po cijele dane? Dopuštamo li utapanje vlastitog identiteta u roju i zujanju tih nebrojenih kukaca?

“Naštedjeli smo se mi svakakvim štednjama u dinarima, devizama i kunama. Samo radimo, odričemo se i štedimo kao pčelice pa sve to onda propadne, pojede neka inflacija, popapa banka, država. A mi vječno odgađamo život. Štedimo za crne dane. Kao da nam ovaj naš život nije dovoljno crn.”

Bez imalo ustručavanja i nepotrebnog uljepšavanja činjeničnog stanja, Maša Kolanović udara u samo mali fragment naše svakodnevice. Odlični uvodi, odlične radnje, odlično poentiranje. I da, nikako se ne smiju zaboraviti autoričine fantastične ilustracije kojima je obogatila i zornije dočarala svaku od priča.

Autorica tekstom i crtežima oblikuje onaj sablasni i teško izrecivi višak materijalne strane ljudske egzistencije, dok smještanje priča u razdoblje tranzicije u Hrvatskoj dodatno pojačava njihov jezivi efekt.

Čitajte

Oni časni izuzeci spomenuti na početku ovog teksta? Dobili su još jedan homage. Da žive i stvaraju u današnje vrijeme, gotovo sigurno bi pisali nešto slično zbirci priča Maše Kolanović, Poštovani kukci.

Od trenutka objavljivanja ova posebna zbirka priča ovjenčana je mnogim nagradama među kojima se posebno ističe nagrada Europske unije za književnost 2020. godine.

• knjiga