Bookmate
Bookmate
Tamara Đurić |

Zabranjena ljubav u vozu nade

Roman "Poslednji voz za Istanbul" Ajše Kulin, pisan je na osnovu autentičnih svedočanstava kako su Turske diplomate spasavale državljane Turske medju kojima je bilo mnogo Jevreja, iz okupirane Turske tokom Drugog svetskog rata.

“Stotine hiljada ljudi koji nikada nikome nisu naudili… Svi ti jadni ljudi se skupljaju u Parizu jureći tračak nade, veoma tanak tračak nade, ili će neko morati da zažmuri dok se oni ukrcaju na voz”… Skoro osam decenija kasnije slične scene na ulicama Evropskih gradova, istorija se ponavlja dokle god “učiteljica života” ne nauči svoje loše đake važnim lekcijama, ali naša civilizacija ni do danas nije dobila prelaznu ocenu.”

Nikada neće biti napisano dovoljno priča o ljubavi i ovo je jedna od takvih priča, roman o ljubavi i bekstvu u bolje sutra u vremenu istorijskih previranja na Evropskom kontinentu. Roman “Poslednji voz za Istanbul” Ajše Kulin, pisan je na osnovu autentičnih svedočanstava kako su Turske diplomate spasavale državlajne Turske među kojima je bilo mnogo Jevreja, iz okupirane Turske tokom Drugog svetskog rata. Vagoni koji su bili označeni Turskom zastavom i koji su imali poseban status, zaista su bili u kompozicijama vozova koji su do Istanbula prevozili ljude progonjene iz Evropskih država zbog svoje nacionalne pripadnosti i veroispovesti. Tužne priče putnika “nade”, nemoguće - moguće ljubavi, sećanja, strahovi, borba, želja, vera… Dugo putovanje železničkim šinama sveta od Istanbula, Marseja, Ankare i Kaira sve do Berlina i Pariza.

Selva, ćerka je jednog od malobrojnih preostalih Otomanskih paša, ljudi kojima je ova počasna titula dodeljivana zato što su bili visoki vojni i civilni dostojanstvenici u sistemu Otomanskog carstva, u zapletu kakav samo život može da ”napiše” zaljubljuje se u mladog Jevrejina Rafaela. “Rafo je bio dečak kad je upoznao Selvu. Još je bio učenik u školoskoj uniformi … Počeo je da prati Selvu kao senka. Selva devojka sa plavim pletenicama, skupljenim u punđu na vrhu glave. Selva, mirna devojka sa krupnim smđim očima koja je uvek izgledala pomalo zbunjeno, ali čije bi lice zablistalo kad bi se smejala, ta devojka ne samo što je imala mnogo toga da kaže, već je umela pažljivo da sluša”. Očekivano, njena porodica se protivi braku i odbacuje Selvu, ali Selva i Rafael odbijaju da odbace svoju ljubav. Odlučni da sačuvaju svoj odnos i započnu novi život, odlaze u Francusku u kojoj ne uspevaju da nađu sreću i miran život. Počinje Drugi svetski rat i njih dvoje bivaju uvučeni u pakao nacizma živeći u neprekidnom strahu od deportacije u koncentarcione logore, logore smrti koji su služili isključivo za etničko čišćenje, najviše Jevreja kojima je i sam Rafael pripadao.

Istorijski podatci ukazuju na činjenice da je Turska vlast činila sve da bi izbegla da bude uvučena u rat brinući o svojim državljanima ma koje da su veroispovesti. Rukovodeći se takvom politikom balansiranja, Turska je poslala vozove po brojne Jevreje da bi ih spasla od holokausta, genocida u kome je živote izgubilo skoro 7 miliona ljudi od čega više od 1,5 miliona dece. Pišući roman Ajše Kulin je imala priliku da čuje svedočenja mnogih turskih diplomata koji su u evropske zemlje slali vozove kako bi Jevreje spasili od smrti u gasnim komorama koncentarcionih logora nacističke Nemačke. Spašeno je najviše žena, maldih i školovanih Jevreja. Neki od njih su spasavani i iz zatvora. Pišući roman proveravala je istorijske podatke u Jevrejskoj zajednici u Istanbulu. Zanimljivo je da je inspiraciju za pisanje romana dobila dok je kako je izjavila, sklanjajući se od kiše, stala pored sinagoge u Istanbulu i započela razgovor sa nepoznatom ženom koja se iz istog razloga našla na istom mestu na kom i Ajše. “Prst sudbine” možda će neko reći, ali kiša je potrajala, a sa njom i razgovor iz koga je Ajše saznala da je njena sagovornica došla vozom iz Evrope za Tursku. Bila je Jevrejka i bila je građanin Turske, države koja joj je pružila utočište od nacističke “ruke” smrti. “Pomislila sam, ako je kiša donela korist, onda može i roman”

Teška tema i mračan period ljudske istorije, ali je knjiga laka za čitanje, lišena deskriptivnih opisa scena patnje i užasa Drugog svetskog rata. Uprkos sumornoj epohi i pojedinačnim tragedijama, ovo je roman o ljubavi koja opstaje u nemogućim uslovima, uprkos svemu ili baš zbog svih okolnosti, da li će do kraja tako i biti prepuštam čitalačkoj radoznalosti. Ajše Kulin piše sa očiglednim ponosom na svoju državu Tursku, koja ja u dramatičnim istorijskim okolnostima činila sve što je bilo u moći onih koji su je vodili, da brine o svojim građanima bez obzira na njihovu veroispovest, rasu i nacionalnost.

…“Adađo … Alegro spirituozo … Samo jedan ton, jedan jedini ton bio je dovoljan da predstavi moć čovečanstva”… Muzika i tuga, muzika i vera, muzika i ljubav u dugom hodniku voza spasa i nade.

“Čekati. Bežati. Kriti se i ponovo čekati na još jedan polazak, još jedan izlaz. Ići, ići, ići bez odmora. Raštrkani na sve četiri strane sveta, tražeći utočište u svakom uglu, boreći se za goli život. Naporno i beskrajno raditi bez prestanka, da bi zatim iščupali svoje korene i morali da odu negde drugde. Je li to cena koju moraju da plate zato što nemaju domovinu. Pripadnost rasi bez domovine je njihova sudbina” Tako je bilo nekada sa Jevrejskim narodom, tako je danas sa muslimanima širom sveta, a možda se u pričama “izbeglih od stvarnosti” prepoznamo i mi. Istorija je na popravnom ispitu, samo jedan predmet oduvek i zauvek “drži” pažnju - LJUBAV. Budimo dobri đaci zbog nas samih i onih kojima ostavljamo ovaj svet u nasleđe.

Turska književnica Ajše Kulin po očevoj porodici poreklom je iz Bosne. Jedna je od najtiražnijih turskih književnica i kolumnista. Objavljuje romane i kratke priče, radila je kao scenarista i producent mnogih TV serija i filmova, a 1997. godine proglašena je za pisca godine u Turskoj. Diplomirala je književnost na američkom ženskom koledžu u Istanbulu.