I u kriznim vremenima...čitanje je spas!

Roman „Poslednja knjižara u Londonu“ američke spisateljice Madlin Martin napisan je kao spoj fikcije i istorijski potvrđenih činjenica tokom karantina izazvanog pandemijom virusa SARS COV-19, što u kombinaciji sa njegovom temom – Drugim svetskim ratom, na određeni način pruža nadu u kriznim vremenima i još jedan je dokaz da knjige povezuju ljude.

„Blic“

Vreme o kom pretežno pripoveda Madlin Martin u „Poslednjoj knjižari u Londonu“ jeste rana faza Drugog svetskog rata, sa fokusom na napade koji su bili kocentrisani na sam centar Londona počev od septembra 1940. godine. Reč je o takozvanom Blicu – vazdušnim napadima na glavni grad Engleske, a iako je do kraja te godine poginulo preko dvadeset hiljada civila, u knjizi „Drugi svetski rat“ I tom, Entonija Bivera (izdavač: Laguna), zabeleženo je da čak ni „_kampanja noćnih bombardovanja nije slomila duh Britanaca_“ – na ulaznim vratima prodavnica širom Londona stajali su natpisi „_radimo kao i obično_“, a stanovnici glavnog grada Engleske žalili su se uglavnom na sirene, koje je Čerčil opisivao kao „_otegnute tugovanke_“.

Duh tog vremena, i to iz ugla „običnog čoveka“ donosi nam Madlin Martin, koja u svom romanu „Poslednja knjižara u Londonu“ govori o metodama kojima su ljudi pribegavali prilikom racionisanja osnovnih životnih namirnica, o tome kako su Englezi masovno katranom farbali prozore da bi smanjili vidljivost nemačkim avionima, kojim sve dosetkama su se služile majke da njihovi sinovi ne bi dobili čuvenu kovertu sa pozivom za obavljanje lekarskog pregleda u svrhu odlaska u rat i na kraju, kako su se skoro svake večeri stanovnici Londona gurali u zagušljivim podzemnim stanicama pod grubim i laganim pokrivačima čekajući zvuk sirene koja najavljuje prestanak vazdušne opasnosti.

“Iako je broj objavljenih knjiga za vreme rata bio u padu, zanimljivo je da se istovremeno broj čitalaca drastično uvećao, i to sa 9 miliona u 1939. godini na 23 miliona u 1945. godini, a što svedoči da ljudi u kriznim vremenima masovno pribegavaju eskapizmu, a koji se najbolje ogleda u čitanju knjiga.”

Izdavaštvo u Londonu tokom Drugog svetskog rata

Naša fiktivna glavna junakinja Grejs Benet, privremeno zaposlena u Primrouz Hilu, naslove za malu knjižaru u Houzijer Lejnu (koja je takođe plod fikcije), nabavljala je od čuvenog izdavača Simpkin & Maršal. Reč je o nadaleko poznatom izdavaču i lancu veleprodaje, koji je zaista postojao u periodu od 1819. do 1954. godine kada je propao usled bankrotstva. Za vreme Drugog svetskog rata, došlo je do bombardovanja ove izdavačke kuće, ali je uprkos tome, Simpkin & Maršal opstao sve do 1954. godine kada je otkupljen od strane Hačardsa, za koji se veruje da je najstarija knjižara u Velikoj Britaniji (osnovana 1797. godine na Pikadiliju od strane Džona Hačarda). Iako je broj objavljenih knjiga za vreme rata bio u padu (podaci govore kako je 1939. godine objavljeno preko 14.000 naslova, da bi taj broj 1943. godine pao na 6.700), zanimljivo je da se istovremeno broj čitalaca drastično uvećao, i to sa 9 miliona u 1939. godini na 23 miliona u 1945. godini (izvor: iwm.org.uk: London during the Second World War), a što svedoči da ljudi u kriznim vremenima masovno pribegavaju eskapizmu, a koji se najbolje ogleda u čitanju knjiga.

Knjige koje su se naširoko čitale tokom rata (i jedna koja je bila potpuni promašaj)

Istorijski izvori o čitanju tokom rata beleže podatak da su se ljudi masovno okretali klasicima, kao i da su vreme provodili uz misteriju i krimi romane. Ono što je u to doba i te kako doprinosilo prodaji određenih naslova bili su dobro osmišljeni slogani, ali i preporuka, koja je i dan-danas jedna od najboljih metoda za prodaju što većeg tiraža. „Poslednja knjižara u Londonu“ govori o zaljubljenicima u dela klasične književnosti, poput Eliotovog „Midlmarča“; „Džejn Ejr“, Dikensove „Božićne priče“, „Eme“ Džejn Ostin i, naravno Diminog „Grofa Monte Krista“.

Epska saga o osveti, mržnji, ljubavi i pravdi. Edmond Dantes plemenit je i naočit kapetan, zaljubljen u prelepu Mersedes.

Čitajte

Zanimljivo je to da je autorka Madlin Martin, na svom web sajtu (madelinemartin.com) objavila tekst pod nazivom „The Books Featured in The Last Bookshop in London“, u kom je navela da se Monte Kristo morao naći na ovoj listi kao omiljeno štivo njenog oca. A što se obožavanog Dikensa tiče, primetna je ne samo aluzija na njegova dela, već i implementacija pojedinih njegovih likova u samu srž „Poslednje knjižare u Lodnonu“, i to kroz likove Evansa, Stouksa, Grejsinog ujaka i gospođe Nezbit, od kojih svako na svoj način sadrži pokoji segment Ebenizera Skrudža, glavnog lika Dikensove „Božićne priče“ koja je neizostavna literatura svake godine pred Božić.

“„Pita od goluba“ objavljena je tik nakon što su preduzete prve ofanzive na Englesku, te niko od stanovnika ove zemlje nije želeo da je kupi niti imao volju da čita nešto što ismeva ozbiljnost cele situacije.”

Tu je i jedna knjiga koja je bila potpuni promašaj za vreme Drugog svetskog rata, a koja je ujedno i dokaz kako dobar marketing sve može da proda (pa čak i tada). Naime, u pitanju je roman „Pita od goluba“ autorke Nensi Mitford – komična satira o špijunima tokom rata, napisana na samom njegovom početku kada se u Engleskoj i Francuskoj ništa nije događalo. Reč je o osmomesečnom periodu počev od septembra 1939. godine, kada nijedna napadačka akcija u tom smeru nije preduzeta, te se čak ustalio i pogrdan termin „Phoney War“ (lažni, dosadni rat). Međutim, „Pita od goluba“ objavljena je tik nakon što su preduzete prve ofanzive na Englesku, te niko od stanovnika ove zemlje nije želeo da je kupi niti imao volju da čita nešto što ismeva ozbiljnost cele situacije. U romanu „Poslednja knjižara u Londonu“, Madlin Martin se odlično dosetila da iskoristi moć slogana, te se u našoj fiktivnoj knjižari Primrouz Hil, „Pita od goluba“ gotovo rasprodala, nakon što je ostareli knjižar na nakrivljenoj tabli na sredini stola na kom su se nalazili primerci ove knjige istakao „_napisano dok je Čemberlen bio premijer_“.

Biblioterapija

Pre oko jednog veka nastao je termin „biblioterapija“, kada je Samjuel Kroters napisao članak o tome kako se knjige mogu koristiti u medicinskom ili psihološkom lečenju, premda se veruje da ideja o njoj datira još iz davnina, budući da na vratima biblioteke u Tebi stoji natpis „_mesto koje leči dušu_“. Iako Madlin Martin u svom romanu ne pominje eksplicitno ovu metodu, jasno je da je umnogome primenjuje. Naime, Grejs Benet, baš poput Lizel Meminger u „Kradljivici knjiga“, naglas čita drugima čuvene romane, kako bi svoje misli skrenuli sa konstantnog umiranja, razrušenih domova i uništenih porodica. Ona najpre stidljivo, u podzemnoj železničkoj stanici Faringdon svoju nenadanu misiju lečenja drugih (a i sebe) knjigama, započinje „Midlmarčom“, a zatim je samouvereno nastavlja čitajući posetiocama knjižare Primrouz Hil dela poput „Eme“ i „Džejn Ejr“. Upravo je Grejs, ovom svojom navikom, a koja se svakako može u periodu rata svrstati u vid biblioterapije, spasila život jednom Džeku, a na koji tačno način, saznaćete ako pročitate roman „Poslednja knjižara u Londonu“.

Napeta, romantična, uzbudljiva i dirljiva istorijska priča koja nikad nije bila aktuelnija i koja nam je svima preko potrebna. — Amazon Book Review

Čitajte

Premda Primrouz Hil nije zaista bila poslednja knjižara u Londonu tokom Drugog svetskog rata, ona je svojevrsna oda očuvanju duha među ljudima ogrezlim u stradanja, kao i počast svim onim knjižarama i bibliotekama koje su nažalost, uništene tokom bombardovanja Londona. Jedna od fotografija koja na najbolji mogući način svedoči o prkosu ljudi toga doba, jeste ona koja je „zaledila“ momenat u kom ljudi tragaju za knjigama među ruševinama Holland House u Kensingtonu, koja je gotovo u potpunosti oštećena bombama 1940. godine.

„Poslednja knjižara u Londonu“’ sponom između fikcije i nefikcije pripoveda o tome kako su majke čiji muževi i deca su stradali u ratu, utehu pronalazile u knjigama, kako su nadzornici sa zadatkom patroliranja londonskim ulicama u noćnim satima, vreme provodili uz čuvene klasike, ali i o tome kako su oni koji nikada u životu nijednu knjigu nisu pročitali, zauvek zavoleli književnost. Iako njeni glavni junaci i knjižare o kojima je reč nisu postojali niti poslovali pod tim imenima, jasno je da je „Poslednja knjižara u Londonu“ svevremena priča, koja između ostalog daje nadu da se, čak i u vremenima rata, može pronaći uteha.

• knjiga