Izbor navedene rečenice za tekst o Bakmanovoj noveli “Poslednja prilika” nije slučajan, s obzirom na to da glavni lik ove kratke priče poseduje sve osobine Dikensovog junaka Ebenizera Skrudža iz dela “Božićna priča”, koje je prvi put objavljeno 1843. godine.
Imajući u vidu opšte karakteristike novele kao kratke prozne forme koja je najčešće sadržajno, prostorno i vremenski ograničena na sužen narativni tok, nisam imala previsoka očekivanja od ove Bakmanove priče, s obzirom na to da se on, po mom mišljenju najbolje snalazi u dužim formatima.
Glavni junak Bakmanove novele izuzetno je pohlepan, škrt i gramziv čovek koji na siromašne gleda s dozom gađenja i nerazumevanja. U pitanju je čovek koji je svojim postupcima izabrao da bude uspešan i bogat, radije nego da bude dobar otac, pažljiv suprug i saosećajna, empatijom ispunjena osoba.
Radnja Bakmanove novele odvija se u Helsingborju u jednoj bolnici, gde pratimo dva stereotipna predstavnika dve kategorije lika. U pitanju su prethodno opisan čovek koji gazi preko mrtvih zarad bogatstva, tipičan predstavnik književne kategorije tvrdice, i jedna bolesna devojčica čiji život samo što se nije završio. Bakman uvođenjem ova dva lika pravi klasičan primer izazivanja istovremenog gađenja i empatije u čitaocu, i to čini na jedan pomalo očekivan i klišeiran način.
Paralela između Bakmanovog junaka i Dikensovog Ebenizera Skrudža ogleda se prvenstveno u primeni motiva čoveka koji ništa što ne donosi profit ili finansijski procvat ne smatra životno relevantnim. Tako, Skrudž ne podnosi Božić, i nisu mu uopšte jasni ni božićna čarolija, ni ljudi koji bi radije uzeli slobodan dan za uživanje sa porodicom, umesto da ga provedu radeći i zarađujući prihod, dok, s druge strane, Bakmanov junak, zatekavši se u bolnici, pokušava da razume razloge zbog kojih se devojčica iz sobe do njegove tako optimistično i maštovito igra, kada je na pragu odlaska na drugi svet.
Za razliku od novele “Put do kuće svakog jutra sve je duži” koja mi se, iako je isto kratke forme, veoma dopala, i to prvenstveno zbog svog alegorijskog toka i metaforom obojenih segmenata, ova priča mi je bila donekle stereotipna i već viđena. Takođe, nije mi se dopalo ni uvođenje jednog lika iz domena fantastike, jer smatram da je Bakman neko ko treba da se zadrži na domenu realnih, svakodnevnih tema, pri čemu se i uvođenje ovakvog lika, ponovo može poistovetiti sa motivima na kojima se zasniva Dikensova “Božićna priča”.
Iako mi se delimično nije svideo način na koji ova novela prenosi svoju poruku, sama poruka mi se, na kraju krajeva, izuzetno dopala, budući da me je nagnala na razmišljanje o tome koliko zaista vredi nečiji život, da li svačiji život ima jednaku vrednost i šta su sve zapravo ljudi u stanju da žrtvuju zarad neke druge osobe. Takođe, kako i sam naslov ovog teksta kaže, “mi kujemo lance koje nosimo tokom života”, nakon čitanja Bakmanove novele, zapitala sam se koji to životni izbori i životne odluke kroje težinu i izgled spojeva od kojih je taj lanac sačinjen, i da li je moguće ikada u životu doživeti katarzu zbacivanjem tih lanaca, otpuštanjem njihove težine. U jednom trenutku sam počela da razmišljam i o svim odlukama koje bih eventualno donela da se zateknem u sličnoj situaciji koja je opisana u Bakmanovoj noveli. Zato, posmatrano iz perspektive poruke koju ova priča ostavlja u čitaocu, mislim da ista ima određenu težinu i značaj, i da zbog te poruke vredi da bude pročitana.
Autor teksta: Deana Malek (@Bookvalna)