Bookmate
Bookmate
Teodora Milenković |

Zašto serijal o Hari Huleu treba čitati redom?

Teško da mogu da kažem da mi je Hule omiljeni lik ikad, ali je jedan od zanimljivijih, jedan od onih koga malo ne podnosite, pa vam je simpatičan, onda se ljutite što je reagovao pogrešno, obradujete se kada učini nešto lepo, likujete kada porazi negativce, čak ga ponekad i osuđujete i tako se prepliće od početka do kraja.

Postoji više razloga zbog čega je poželjno čitati redom ovaj serijal koji broji dvanaest knjiga. Jedan od njih je da ste pomalo luckasti i volite okrugle brojeve, savršen red i sklad u vašem kutku, kao i u svakoj fioci u vašoj kući, te volite i da čitate serijale samo po pravilnom redu i nikako drugačije.

Naravno da niste luckati zbog pomenutih stvari! Ako je takav slučaj sa vama, ja sam neko ko vas potpuno razume. Red u okruženju, red u glavi (ili prikriven haos ali o tome drugom prilikom).

Moj glavni utisak kada je u pitanju serijal o Hari Huleu je sledeći. Naime, počevši da čitam redom, od prve knjige, stičem utisak da je Nesbe u svakoj sledećoj napisao mnogo bolju priču, da su likovi razvijeniji i da imamo više prostora da se poistovetimo sa njima, da ima daleko zanimljivijih obrta, potpuno neočekivanih i da se sve vreme čitajući neizmerno radujemo da dođemo do kraja knjige i uvidimo krajnji ishod, dok sa druge strane osećamo žal što knjiga nema još toliko stranica da uživamo duže.

Pratila sam utiske drugih ljudi i shvatila da je velika većina razočarana prvim knjigama u serijalu, a znate zašto? Čitali su od poslednjih knjiga u serijalu, eto zašto! Poslušajte mene ako još uvek niste počeli sa serijalom, nastaviću sa razlozima…

Pretpostavka je da im se bez obzira na to knjige ionako ne bi dopale, ali sumnjam. Zato se zalažem za čitanje redom. Gradacija je ta koja nas vodi ka sve zamršenijoj istrazi, naizgled neuhvatljivim krivcima, i na kraju, životu našeg glavnog lika koji ne prestaje da iznenađuje svojim postupcima.

U svakoj knjizi postoji podsećanje na najbitnija dešavanja iz one prethodne, radnju verovatno možete ispratiti i na taj način. Međutim, Hari Hulea ne možete.

Teško da mogu da kažem da mi je Hule omiljeni lik ikad, ali je jedan od zanimljivijih, jedan od onih koga malo ne podnosite, pa vam je simpatičan, onda se ljutite što je reagovao pogrešno, obradujete se kada učini nešto lepo, likujete kada porazi negativce, čak ga ponekad i osuđujete i tako se prepliće od početka do kraja. Sve to je bolje od ravnodušnosti, stoga je Nesbe uradio odličan posao rekla bih.

Da biste doživeli sve što sam nabrajala, ključno je čitati knjige od prve do poslednje, onim pravim redosledom.

To mi je najizraženije bilo na prelazu od Utvare do knjige Policija. Ma koliko uspevali da prokljuvimo kakav je Hari, zbog čega živi na tako specifičan način i koja su njegova moralna načela (u stvari, ima li ih on?), u Policiji su se mnoge stvari razjasnile. I tada sam shvatila da nisam pogrešila odlučivši da ovaj serijal čitam redom.

Završetak Policije mi beše čudan, bilo je tu još nekih nelogičnosti tokom cele knjige, ali ono što je najupečatljivije je da sam konačno razumela Hulea, možda ponovo ne potpuno, ali više nego u bilo kojoj prethodnoj knjizi. Sada se nadam da će u poslednje dve uslediti nešto sjajno i vredno pomena da vam pišem o tome po završetku celog serijala!

Dora i knjižica