Zbrka muško-ženskih odnosa: Počinje li dominacija androgina?

Muškarci su zbunjeni: uglavnom. U današnjem svetu izgubili su tradicionalno svojstvo (ili se barem tako osećaju) i veći deo bioloških funkcija. Novim modelima ponašanja ne mogu da se prilagode jer većina njih naprosto ne razume koji su to ”novi modeli ponašanja” - u praktičnom smislu. Tako su i alfa i beta i gama, pa i delta tipovi mužjaka mutirali poput virusa do samouništenja i postali kolateralne, mada ne i tragične, žrtve neofeminističke stvarnosti zacementirane stihovima aktuelnog hita Majli Sajrus - “Flowers”, koje ispevava cela planeta na društvenim mrežama, tim virtuelnim hramovima u čast agonije ljudskog uma.

Tvrdnja da i dalje živimo u ”muškom svetu” u kojem ženama pripada drugorazredna uloga i potlačeni status sve je klimavija. I najkonzervativniji primerci homo šovinikusa postali su, u najmanju ruku, oprezni, što i nije nikakava šteta, ali su zato oni drugi, koji su sve vreme praktikovali džentlmenstvo umesto vulgarne navalentnosti, postali prestrašeni i paralizovani; u kontaktu sa ženama počinju da deluju autistično. Stoga ženama sve češće manjka muška pažnja, te počinju da muškarcima, an ženeral, prebacuju kako su, figurativno rečeno, postali ženski polni organ u pežorativnom smislu.

“Zahvaljujući otuđenju uzrokovanom modernom tehnologijom i virtuelnim supstitucijama za stvarni život, polako klizimo ka bespolonom ustrojstvu koje će obesmisliti brak, porodicu, roditeljstvo, pa čak i romantično zabavljanje.”

S druge strane, kao posledica, sve više deluje da ovim našim svetom, na najglobalnijem mogućem nivou, ne dominira više mačo nego androgini princip. Zahvaljujući otuđenju uzrokovanom modernom tehnologijom i virtuelnim supstitucijama za stvarni život, polako klizimo ka bespolonom ustrojstvu koje će obesmisliti brak, porodicu, roditeljstvo, pa čak i romantično zabavljanje, ustoličavajući pritom korporacijsko-plemensko ropstvo kao jedini adekvatan model funkcionisanja pojedinca u umreženom globalnom poretku nadzornog kapitalizma.

U takvom ustrojstvu, gde je čovek samo (matični) broj nebitnog pola i još nebitnijih osobenosti koji mora da se povinuje regulama diktature aktuelnih algoritama, muškarci će postati frustrirani gubitkom mogućnosti da realizuju svoju muškost, a žene raspolućene između svoje biološke predisponiranosti i širom otvorene (maltene nametnute) alternative da postanu supstitucionalni muškarci, tj. dvopolna (ili bespolna) bića aka androgini.

Sa ovom skliskom i maltene stigmatizovanom temom u koštac se uhvatio Gejr Guliksen, norveški pisac, daleko poznatiji kao urednik Knausgorovog šestotomnog masterpisa “Moja borba”. On se u čak dva svoja romana “Priča jednog braka” i ”Vidi nas sad” (na srpski preveo i objavio “Prometej”) bavi ulogom muškarca u aktuelnom trenutku. Guliksen u fokus stavlja pripadnika muške vrste koji pokušava da bude liberalan i emancipovan, potpuno usklađen sa kurentnim trendovima u muško-ženskim odnosima. Njegov junak, u obe knjige, pokušava da izbegne zamke mačizma u koje muškarci često i nesvesno upadaju i oslobodi se uvreženih patrijarhalnih dogmi o ulozi žene u društvu i porodici. Čini se da Guliksen istinski podržava svoje junake u ovim namerama, odnosno da oni predstavljaju i njegov subjektivni stav, tako da u određenim momentima ovaj pristup partnerskim odnosima deluje afirmativno i smisleno, pa čak možda i funkcionalno. Međutim, kako radnja odmiče, i Guliksen i njegov junak se suočavaju sa sve većim problemima i konfliktima, a dobronamerna ideja grabi ka katastrofi izazvanoj nizom nepopravljivih disfunkcionalnosti.

Guliksen u manjoj (kao autor ima pravo ograđivanja), a junak u ogromnoj meri, pretvara se u karikaturu od muškarca, mlakonju i beskičmenjaka koji u odnosima s emancipovanim ženama i novim društvenim normama (naročito u skandinavskim zemljama) prolazi kroz niz mis-mečeva, pehova, samopovređivanja, nehotičnih zastranjivanja i opšte dezorijentisanosti kao posledice neusklađenosti želja i mogućnosti da bi se na kraju našao na kolenima - devastiran vlastitom težnjom da bude muškarac novog doba.

On precizno i upečatljivo oslikava agoniju kroz koju prolazi jedan posve običan muškarac, vođen liberalnim pogledima na svet i međuljudske odnose, trudeći se da jednakost među polovima od teorije pretvori u praksu. Ako je verovati iskustvu Guliksenovih junaka, ovaj “eksperiment” je osuđen na propast i podseća pomalo na pokušaj okorelog gangstera da se transformiše u bezopasnog tipa tako što odlučuje da ga stilizuje gej kreator: korpulentni snagator s licem punim ožiljaka i polomljenim nosom završava ličeći na pajaca odeven u blejzer roze boje, uske tirkizne tri četvrt pantalone, bele mokasine na bosu nogu, sa šarenom ešarpom oko vrata. Jednostavno ne ide.

Emancipovani muškarac novog doba postao joj je neprivlačan

Norveški autor ne ulazi u objašnjavanja zašto njegov pokušaj emancipacije nije uspeo, već prepušta čitaocu da, na osnovu niza interakcija i ”obdukcije” nesporazuma glavnih junaka, sam proceni šta je bio glavni kamen spoticanja. Ali nekako se najviše ističe činjenica da u njihovom odnosu mnoge stvari prosto nisu bile prirodne i da je pokušaj “zamene uloga” (ona odlazi na posao i gradi karijeru u slobodno vreme vežbajući u teretani i skijajući, dok on ostaje da radi od kuće, stara se o deci, kuva, pere, pegla i generalno se brine o domaćinstvu) najviše zasmetao ženi, jer je njen muškarac postao patetični androgin. Emancipovani muškarac novog doba postao joj je neprivlačan; počela je da ga doživljava kao drugaricu, a ne kao partnera, što je kod nje prouzrokovalo i fizičku odbojnost prema njenu.

Čini se da se na ovu temu lepo mogu nadovezati teze koje je izneo popularni nemački sociolog i psihoanalitičar Erih From u svojoj čuvenoj knjizi “Umeće ljubavi”. On je, na jednom mesto, jasno opisao prirodu muško-ženskih odnosa, objasnivši na koji način su zapravo ustrojeni:

“Polna polarizacija tera čoveka da traži jedinstvo na specifičan način, kao sjedinjenje sa drugim polom. Polarnost između muškog i ženskog principa takođe postoji unutar svakog muškarca i svake žene. Baš kao što fiziološki i muškarac i žena imaju hormone suprotnog pola, tako su oni biseksualni i u psihološkom smislu. Oni nose u sebi princip primanja i princip prodiranja, materije i duha. Muškarac - i žena - nalaze jedinstvo u sebi samo u sjedinjenju svoje ženske i muške polarnosti… Muško-ženska polarnost takođe je osnova međuljudskog stvaralaštva. To je očigledno na osnovu biološke činjenice da je sjedinjenje sperme i jajne ćelije osnova za rođenje deteta. Isto je i u čisto duhovnom domenu: u ljubavi između između muškarca i žene svako od njih se ponovo rađa.“

Knjiga koja već više od pola veka čitaocima pruža inspiraciju i utehu.

Čitajte

Prema Fromu, Guliksenov junak je pokušao da ukine muško-žensku polarnost i redefiniše ovu simbiozu na novim principima koji su više sociološki a manje biološki. Međutim, očigledno, svaki progres ima svoje granice. Kada se one pređu, upadamo u konfuziju koja dovodi do sveobuhvatne pervertacije koja narušava biološke datosti i uvodi nas u beskrajne krugove neproduktivnog haosa.

• dejan katalina
• knjiga