Naslovna strana romana Pobednik je sam / foto: Bookmate
Naslovna strana romana Pobednik je sam / foto: Bookmate
Igor Besermenji |

Pazi koga pratiš - mentalno zdravlje na udaru društvenih mreža

Roman Paola Koelja je ogledalo sveta u kojem živimo, gde nas trka za bogatstvom i uspehom često sprečava da čujemo ono što nam srce šapuće

Pre nekoliko dana, moderirao sam debatu na temu uticaja društvenih mreža na mentalno zdravlje mladih. Pred oko tridesetak mladih ljudi, mahom studenata u Beogradu, panelisti su razmenjivali mišljenja o ovoj gorućoj temi – naime, tema je dobila na aktuelnosti nakon što se bivša zaposlena na Fejsbuku obratila američkom kongresu i tom prilikom otkrila da je kompanija od javnosti sakrila interno istraživanje koje je ukazalo na negativne posledice Instagrama po mentalno zdravlje mlađih korisnika, mahom devojaka. Statistika do koje sam došao pripremajući se za debatu bila je neumoljiva – čak 62 posto mladih u Srbiji izjasnilo se da su društvene mreze imale uticaj na njihovo mentalno zdravlje tokom pandemije koronavirusa. Takođe, oni u proseku dnevno provedu 3 sata skrolujući Instagram, a ova društvena mreža ujedno je i najpopularnija i najviše korišćena među mladima u Srbiji.

Dalek sjaj tuđeg života lep je samo dok ostaje dalek i naizgled nedostižan i misteriozan.

Debata je bila vrlo uspešna, a zaključak većine bio je – pazi koga pratiš (ili čiji feed skroluješ). Nije teško pretpostaviti da je za većinu prihvatljiv stav da društvene mreže nisu nužno zlo, ako se koriste umereno i ako se od ljudi koji su “poznate internet ličnosti” ne prave mali bogovi, a od njihovih internet života ne stvara (ne)dostižni ideal. To me je podsetilo na, u odnosu na druge njegove knjige, ne naročito zapaženu, a ni hvaljenu od kritike i čitalaca – “Pobednik je sam” Paula Koelja. Pročitao sam je prilično davno, ali njena poruka je aktuelna koliko i vanvremenska – dalek sjaj tuđeg života lep je samo dok ostaje dalek i naizgled nedostižan i misteriozan. Pisac je, u knjizi koja je iz meni nepoznatih razloga ostala prilično nezapažena, a neke je i prilično razočarala, kroz prizmu glamura Kanskog filmskog festivala, razvojem događaja u životima junaka knjige doveo u pitanje mogućnost za opstanak duhovnih vrednosti ili, ja bih rekao pre onoga što bismo nazvali “čemu su nas učili roditelji” u savremenom svetu kojim odavno vladaju materijalizam i taština. Zaboraviti “čemu su nas učili roditelji” lakše je nego ikada ranije u eri društvenih mreža, koje su sve vrednosti modernog vremena učinile bližim, vidljivijim i poželjnijim nego što je to možda bio slučaj pre deset ili dvadeset godina. “Pobednik je sam” je prozna predstavka svega što ljudi današnjeg vremena svakodnevno žive iza svojih Instagram ili TikTok profila, a što po pravilu ostaje skriveno – nezajažljive gladi za uspehom i bespoštedne borbe koju pojedinci željni slave, bogatstva i moći vode pre nego što zablistaju pred očima ostatka sveta koji im aplaudira u želji da bude sve to što oni jesu. Na Kanskom festivalu, ili na Instagramu, suštinski je nebitno. Ono što prethodi aplauzima su zamke za čovekov karakter, prodaja duše i tela i duga, nezamislivo duga borba sa prazninom, tugom i odbijanjem, negiranjem nečije vrednosti.

Luksuzni hotel u Dohi / foto: Igor Besermenji
Luksuzni hotel u Dohi / foto: Igor Besermenji

Krajem prethodne godine, našao sam se u restoranu luksuznog hotela u Dohi, u društvu svog prijatelja. U tom restoranu bio je i jedan bogati Arapin sa svojim prijateljima. Bila bi to jedna duga, prijatna prijateljska večera, da se nije završila samo na predjelu. To predjelo koštalo je bogatog gospodina koliko i prosečna srpska plata, što je za njega naravno bilo sasvim nevažno. To zbog čega se večera završila već posle predjela, nije tema za ovu kolumnu, ali ono što sam tom prilikom video, jeste. Defile mladih devojaka koje su radile kao konobarice i odgovarale na pitanja i izazove gostiju – “koliko imaš godina?”, “napravi okret da te vidimo”; “da li ti treba novi posao?”, podsetio me je upravo na Koeljovu nezapaženu knjigu. Mahom su to bile devojke u ranim dvadesetim godinama, koje su iz svojih zemalja u Evropi i Južnoj Americi, došle da zarade novac na Bliskom istoku, radeći kao konobarice ili hostese. Grč na licu mladih lepotica bio je primetan, ali ne i odlučnost da se okrenu i odu, verovatno verujući da je unutrašnja nelagoda koju su osećale u datoj situaciji, normalna. Uostalom, mogle su je primetiti i kod ostalih koleginica. A na kraju krajeva, sve je to “samo” deo puta ka nekom boljem životu.

Doha noću / foto: Igor Besermenji
Doha noću / foto: Igor Besermenji

Jednako, svi mi “samo” pratimo razne ljude koji nam na društvenim mrežama predstavljaju svoje živote onako kako žele. Mi, naravno, ne znamo kakvi su ti životi u biti, niti šta se krije iza fotografije, pa ni ko ju je napravio, a ni zbog čega. Slično, kako sam nedavno pročitao u jednom tekstu koji je akcentovao problem eksploatacije mentalnog zdravlja u medijima, svi odgovorni za taj problem imaju za izgovor neko svoje “samo”. Producent “samo” osmišljava koncept, voditelji “samo” vode emisije, učesnici “samo” učestvuju jer su za to plaćeni, a gledaoci “samo” gledaju – eksploataciju mentalnog zdravlja mladih ljudi, najčešće u formatu poznatom kao rijaliti program.

Zato, bilo da je u pitanju Kanski filmski festival, luksuzni hotel na drugom kraju sveta, ili skrolovanje na Instagramu, poruka je ista – pazi koga pratiš.

Odvezao sam se Uberom do svog stana u Dohi i spakovao kofere. Bilo je vreme za novu destinaciju.