Da, taština. Tema razmišljanja i diskusije mnogih pisaca, na jednog od kojih ste možda pomislili pri čitanju ovog naslova. Iako Takerijev “Vašar taštine” sa sobom donosi drugi set likova, drugo doba i drugačije teme koje analizira kroz njih, taština kao takva jeste vezivni element i onoga što je napisao Paulo Koeljo i što mi je dospelo u ruke pre nekoliko dana, dok sam tražila novi čitalački materijal na Bukmejtu. A kada sam okrenula poslednju digitalnu stranicu ove knjige “Pobednik je sam” utvrdila sam i da fraza “savremeni vašar taštine” u njenom sinopsisu sasvim odgovara svemu o čemu se u njoj radilo.
Ovaj roman nas vodi pravo na Kanski festival, u divnu Francusku i svu raskoš koja sa njome dolazi. Od samog početka prate nas detaljni opisi međuljudskog funkcionisanja u visokim režiserskim i glumačkim krugovima koje potom pisac kontrastrira sa onim “dnom” koji čeka da se uzdigne u iste. Priča prati nekoliko likova od kojih svako potiče sa različitih strana životnog spektruma. Njihove sudbine se u narednih četristo strana upliću u napetu detektivsku priču, misteriozna ubistva i par onih starih “trnjem do zvezda” momenata.
Koeljo mora biti jedan od onih ljudi koji svaku priliku i naznaku iste koristi da svoj naum pretvori u delo. Tako je pristupio i samoj temi taštine te su lajtmotiv ove knjige mnogobrojne digresije - detaljne analize sebičnosti, arogancije i sunovrata čovečanstva. Iako autor često ume da se zanese i potpuno skrene sa glavnog toka radnje, ispredajući čitavu sudbinu aktulenih likova, on ipak taj posao obavlja veoma revnosno, dajući odgovore na pitanja koja niste ni znali da imate. Sa druge strane, ukoliko pomislite da su likovi isuviše tipični, moguće je da je to zato što jesu, što nije nužno loša stvar. Možda je to cilj - predstavljanje plastičnih, preovlađujućih modela ljudske vrste koji svoj život i njegov kvalitet svojevoljno svode na materijalno i onih koji na takav svet pristaju.
Naravno, čovekova opterećenost sopstvenim postojanjem na ovom svetu, opsednutost eksternim i površnim je velika tema ovog romana. Autor je posmatra kroz prizme različitih likova sa različitim prošlostima što pridodaje njihovoj slojevitosti ali je veliki paradoks i u tome što kada se na kraju sve sabere i nema neke suštinske razlike. Ono što se izvodi kao glavni zaključak jeste činjenica da je taština jedna konstanta, dok je ljudski život ono što dolazi i prolazi. U prilog tome ide i istorija kao i svi materijalni dokazi koji svedoče o tome da je taština tema koja je zaokupljivala umove i mladih i starih, i onih pre tri hiljade godina i onih na sunčanoj plaži u Francuskoj, u modernom dobu.
Ali nije sve tako crno. Stavljajući naše likove u jednu sredinu u kojoj taština nije samo osobina već i oružje, autor naglašava one koji bi tu priliku iskoristili i one koji bi voleli da nisu ni dovedeni u situaciju da takvim oružjem moraju da barataju. Savest, i sa druge strane
nedostatak nje, vode priču sve do raspleta diskutujući o tome da li sredstvo zaista opravdava cilj. Na taj način ovaj roman pokazuje šta je sve čovek sposoban da uradi kako bi svoj san pretvorio u javu i koja je to cena koju svi pobednici plaćaju.
Ukoliko očekujete roman koji do sada niste pročitali ta očekivanja će biti izneverena jer i sama taština kao koncept nije nešto novo. Autor je ovu temu stavio u tipično okruženje - da li sa namerom da tako istakne jednoličnost savremenog sveta ili da joj pak kontrira je svakako pitanje. Ono što je sigurno jeste da je ovo roman jednostavnog izraza koji u tragovima odjekuje počecima komplikovanijih diskusija. Na taj način ova knjiga ima potencijal da vam održi pažnju, zabavi vas i ono još bitnije, ako ne i najbitinije - ume da vam da valjane razloge da posmatrate, analizirate i preispitujete svet u kome okrećete digitalne stranice.
Autor teksta: Milica Đorđević (@knjigatron)