Prema strogoj definiciji, zavisnost ili adikcija jeste podložnost nekoj štetnoj navici, koja može biti psihofizička, fiziološka, kao i svima nama dobro poznata adikcija od nikotina, alkohola, kofeina i drugih supstanci.
Međutim, postoji i jedna adikcija koja se ne spominje toliko u grubim, svakodnevnim definicijama. To je ona vrsta zavisnosti kojom se hrvatska spisateljica Marina Vujčić bavi u romanu simboličnog naziva „Pedeset cigareta za Elenu“ – adikcija od sopstvene promašenosti. Da, dobro ste pročitali. Možda na prvi pogled deluje nadrealno, ali neminovno je da čovek itekako može biti navučen na svoju negativnost, beznađe u kom se zatekao, na svoju depresiju ili na sve ono što je moglo biti. A nije.
Oliver, Viktor, Magdalena i Greta akteri su ovog melanholičnog, setnog i „šetajućeg“ romana, za koji je Rade Šerbedžija, kako bi ga približio čitaocima, upotrebio jednu fantastičnu sintagmu, a to je da je ovaj roman odraz Marininih „literarnih sanjarija“. Literarne sanjarije. Mislim da nikad ne bih mogla sama da smislim tako jednostavan, a efektan spoj svega dve reči koji u potpunosti oslikava čitavu setnu atmosferu dana 15.05.2015. godine, u koji je stala ova priča. Od 00:00 do 00:00.
Svaki od Marininih glavnih likova, uključujući i sporedne (i one koji fizički više nisu među živima) aktere, boluje od iste zavisnosti, od one zavisnosti koja se manifestuje na drugačije načine, ali ostavlja identične posledice na svakog, a to je - stvaranje čvrsto vezanih unutrašnjih čvorova na čije prisustvo su se Marinini likovi toliko navikli, da ih sopstvenim delima, depresijama i pasivnošću, još više mrse.
Naša priča počinje kada se na velikom zidnom digitalnom satu pojave brojke 00:00 dana 15.05.2015. godine, dana kada Oliver Radman puni 50 godina. I Elena, takođe. Ali to je sasvim neka druga priča.
„U sobi nijedne kazaljke. Ne podnosi ih. One ne mogu pokazati nula vremena. Čak i kad stanu, uvijek neki sat, neka minuta, a njemu je jedino taj bezvremenski trenutak nešto što vrijedi dočekivati.“
Na svoj pedeseti rođendan, Oliver je odlučio staviti šešir na glavu, izaći u šetnju i započeti sa onim što je zacrtao – da u 00:00 narednog dana ima na broju pedeset pikavaca. Za Elenu, naravno. Iako se pušenje cigareta tretira kao zavisnost od nikotina, Oliver zapravo nije zavisan od duvana. Ne, i on je zavisan od promašenosti sopstvenog života, a dim cigarete je nešto što je spoljna manifestacija njegove unutrašnje adikcije. Adikcije koja ga već dvadeset šest godina izjeda; adikcije koja poput solne kiseline nagriza njegovo jezgro. I nema nameru da ga pusti.
Upravo takva, nagrizajuća zavisnost predstavlja sponu između Olivera i ostala tri aktera Marinine priče, koji su međusobno potpuni neznanci, a čiji životi se sasvim slučajno, ali sasvim sigurno, menjaju. Baš poput one jedne, poslednje, nedovršene cigarete. Nedovršene zavisnosti. Male čovekove pobede nad sopstvenom promašenosti, nad rečenicom „cijeli jedan nedogođen život koji se zapravo događa neprestano u svojoj neostvarenoj prisutnosti“.
Izlaskom u šetnju Olivera Radmana u ponoć 15.05.2015. godine pokrenut je takozvani efekat leptira – termin koji se koristi u teoriji haosa i opisuje način na koji male, sitne varijacije mogu uticati na veće sisteme, poput vremena (izvor: Wikipedia). Upravo se time, svojim „literarnim sanjarijama“ ovde bavi Marina Vujčić. U stanju jednog apsolutnog haosa, ili bolje reći – ambisa nad kojim čuče neznanci Oliver, Viktor, Magdalena i Greta, autorka Marina Vujćić stvara slučajne susrete, naizgled male, sitne događaje, koji, potpuno neočekivano menjaju ljudske zavisnosi. Otpetljavaju njihove unutrašnje čvorove.
Dimom svoje prve od pedeset cigareta, Oliver Radman je, ni ne sluteći, obuhvatio još tri naizgled promašena života, čime je pokrenuo lanac koji polako počinje da gradi most preko navedenog ambisa. Ambisa iznad kog će svaki od Marininih likova jednog dana ponosno i sigurnim korakom kročiti, bez gledanja na dole.
Autor teksta: Deana Malek (@Bookvalna)