Pazi da ti ne pojedem rukopis!

Životinje su oduvek služile kao inspiracija brojnim autorima, te tako imamo čuvene klasike poput „Lesi dolazi kući“, Erika Najta ili modernu priču o bezobraznom labrador-retriveru po imenu Marli iz romana „Marli i ja“.

Međutim, da li ste se ikada zapitali koga su to slavni pisci češkali u toplini sopstvenih domova dok su stvarali čuvena dela kao što što su „Boja purpura“, „O miševima i ljudima“ ili „Starac i more“? Ili, bolje pitanje – koji je to zločesti pas pojeo ceo rukopis jednog kultnog dela i čije kokoške su imale povlašćen položaj u kući?

MARK TVEN, Bambino

Čuveni pisac, čije pravo ime je bilo Samjuel Lenghorn Klemens, tvorac nadaleko poznatih književnih junaka poput Toma Sojera i Haklberija Fina, obožavao je mačke! A posebnu ljubav čuvao je za jednog mačka krzna intenzivno crne boje koji je imao beličast trag na grudima.

Reč je o Bambinu, četvoronožnom ljubimcu koji je prevashodno pravio društvo Tvenovoj ćerki Klari Langdon Klemens tokom njenog boravka u bolnici usled teške bolesti od koje je bolovala.

U svom romanu koji je posvetila ocu, Klara je zapisala da je čitavu godinu provela na lečenju, a kako je tokom prvog meseca bila u potpunosti odsečena od svih i jedinu komunikaciju imala sa doktorima i medicinskim sestrama, jednom prilikom je u svoju sobu prošvercovala crno mače da joj pravi društvo. Iako je navedeno bilo u suprotnosti sa pravilima bolnice, ipak su joj dozvolili da zadrži mače, koje je ona nazvala Bambino. Međutim, kako su mačke po svojoj prirodi neposlušne i radoznale, Bambino se ubrzo ušunjao u sobu jedne pacijentkinje koja nije bila ljubitelj životinja, te kako je ona, ugledavši crnog čupavca dobila epileptični napad, Klari je naloženo da se reši ljubimca.

Nemaju mačke obzira, donijet će nam pred noge baš ono što ne bismo rado vidjeli, a upravo to se, i bez mačaka, događa junacima ovih Tomićevih priča.

Čitajte

Tako je Bambino završio u Tvenovom naručju, a čuveni pisac je svojoj ćerki slao pisma u kojima joj je prepričavao dogodovštine sa krznenim članom porodice.

“Bambino se, jedno prilikom izgubio, a Mark Tven je, kako bi ga pronašao, objavio oglas u časopisu „New York American“, kada je ponudio novčanu nagradu onome ko pronađe mačka.”

U jednom obraćanju joj je, tako, rekao da Bambino odbija da pije mleko i jede meso usled tuge koju oseća zbog razdvojenosti od Klare, međutim, već u sledećem pismu je opovrgnuo svoju izjavu i na pravi način opisao mačji karakter. U pismu stoji zabeleženo da je otkrio razlog zbog kog Bambino odbija da jede, a to je ni manje ni više nego činjenica da je ovaj nevaljalko krišom, bez znanja ostalih dnovnožnih članova porodice lovio miševe.

Bambino se, jedno prilikom izgubio, a Mark Tven je, kako bi ga pronašao, objavio oglas u časopisu „New York American“, kada je ponudio novčanu nagradu onome ko pronađe mačka. U opisu oglasa, pored detaljne specifikacije Bambinovog krzna, Tven je ukazao kako ga je teško videti na običnoj svetlosti. Priča o nestanku člana porodice završila se srećno – Bambino je odlutao u komšijsko dvorište, a danima nakon što je vraćen kući, ljudi su lupali na vrata Tvenovog doma noseći u rukama različite mačke, kako bi pokušali da dobiju obećanu novčanu nagradu.

ALIS VOKER, kokoške

Iako je većina verovatno navikla da se u kući čuvaju ljubimci poput pasa, mačaka, zečeva ili papagaja, po domu Alis Voker, autorke čuvenog romana „Boja purpura“, šetale su – kokoške!

Nadaleko poznata spisateljica i borkinja za prava žena, obožavala je ovu podvrstu ptica koja se prevashodno hranila žitaricama, crvićima i insektima, do te mere da je čitavo jedno delo posvetila svojim ljubimcima!

U pitanju su hronike koje opisuju njenu posebnu vezu koju je imala sa kokoškama, a objavljene su 2011. godine pod neobičnim nazivom „The Chicken Chronicles: Sitting with the Angels Who Have Returned with My Memories: Glorious, Rufus, Gertrude Stein, Splendor, Hortensia, Agnes of God, The Gladyses, & Babe: A Memoir.

Zanimljiv je i podatak da je u navedenim hronikama, Vokerova pisala o svojoj svakodnevici sa kokoškama, uz konstataciju da se uvek svima predstavljala kao njihova “mama”.

DŽON STAJNBEK, Čarli i Tobi

Autor velikih američkih romana, poput „Istočno od raja“ i „Plodova gneva“, Džon Stajnbek, obožavao je svog pudlovana Čarlija, kome je posvetio i delo pod nazivom „Putovanja sa Čarlijem: U potrazi za Amerikom“. Stajnbek je pisao o dogodovštinama dva prijatelj širom Amerike, od Mejna do Montereja. Na tom putu zabeležio je susrete sa medvedima, obede sa kamiondžijama i svojim starim poznanicima iz San Franciska.

Međutim, osim Čarlija, tu je bio i crveni irski seter Tobi, svilenkaste paperjaste dlake i ne baš svilenog karaktera. Naime, ovaj nevaljalac pojeo je ceo rukopis Džona Stajnbeka, odnosno prvobitnu verziju njegove kultne novele „O miševima i ljudima“!

Govoreći o nemilom događaju, pisac je izjavio kako je njegov ljubimac prvobitnu verziju „O miševima i ljudima“ bez imalo muke pretvorio u pregršt konfeta. To je značilo samo jedno – Tobi je ostao bez nagradice, a Stajnbek je morao da krene ispočetka sa pisanjem.

Jern Lir Horst je dobitnik Nagrade norveških knjižara, a roman Lovački psi osvojio je nagrade Riverton i Stakleni ključ.

Čitajte

Brod bogatog trgovca se nasukao na nepoznato ostrvo. Trgovac je tamošnjem kralju pomogao da se reši miševa uz pomoć brodskih mačaka i ovaj ga je za to bogato nagradio.

Slušajte

ERNEST HEMINGVEJ, Snežana i ekipa

Pisac čija biografija je takva da se komotno može snimiti serija o njegovom životu, i iza koga je ostala čuvena rečenica da je „samo Hemingvej mogao da ubije Hemingveja“, bio je strastveni ljubitelj mačaka! Neki ga čak opisuju i kao tipičnu „cat lady“.

Na fotografiji iznad možete videti Hemingveja kako svojoj ljubimici daje kukuruz, a momenat je zabeležen oko 1945. godine na Kubi.

Prva mezimica autora čuvene novele „Starac i more“ zvala se Snow White (iliti u prevodu na srpski jezik: Snežana), a dobio ju je na poklon od jednog brodskog kapetana. Ova krznena pufnica bila je okidač koji je poslužio da Hemingvej kasnije pruži dom velikom broju mačaka, koje je iz milošte oslovljavao kao „ljubavni sunđeri“ i „fabrike predilice“.

Pošto je po prirodi bio veliki hedonista i voleo da popije, ne iznenađuje činjenica da je svojim četvoronožnim članovima porodice neretko u posudice sa mlekom sipao i trunku viskija. Da mu prave društvo.

U Floridi, na Ki Vestu, od doma Ernesta Hemingveja napravljen je muzej, koji je i dan-danas svakodnevno otvoren za posetioce, a velika atrakcija su i mačke kojih ima preko pedeset, i za koje se veruje da su potomci njegovih voljenih ljubimaca.

Čita Vico Dardić / Starac i more je najznačajnije delo Ernesta Hemingveja

Slušajte

• knjiga