Pavle Zelić: Budite uvek svesni publike, učinite vaše pisanje ličnim

Za većinu građana Srbije, Pavle Zelić je verovatno „onaj fini gospodin iz Agencije za lekove“. Ja sam ga upoznao 2005. godine, dok je još bio sekretar Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. Međutim, Pavle Zelić je mnogo više od toga – evo samo jedan mali izvod iz biografije, rečima njegovog matičnog izdavača:

Objavio je preko 40 priča u svim relevantnim književnim i popularnim časopisima u Srbiji, kao i u brojnim antologijama u zemlji i regionu. Plodan i kao autor kritika i eseja za štampane i onlajn časopise, ostvaren i kao urednik i vredan predavač i aktivista u kulturi uopšte. Kao jednom od pobednika na konkursu Matice srpske za ediciju Prva knjiga, 2009. godine objavljena mu je zbirka priča Poslednja velika avantura, nakon čega je 2013. izdao zapažen roman “Peščana hronika” za Lagunu (dva izdanja). Piše i scenarija za stripove, među kojima se izdvaja serijal grafičkih novela Družina Dardaneli, koji je ilustrovao Dragan Paunović (System comics, 2011, 2016) i edukativni interaktivni strip Lana Tafi (Savet Evrope, 2015). Njegovi filmski scenariji – adaptacije sopstvene kratke proze, a pre svega romana – dobili su izuzetnu podršku na državnim konkursima za produkciju u zemlji i regionu od 2017. godine i dalje se razvijaju. Priče i stripovi Pavla Zelića prevedeni su na preko deset svetskih jezika. Nagrađen je više puta za književni, scenaristički i kritičarski rad.

Pre nekoliko nedelja, Laguna je objavila njegovu novu zbirku priča – „DUM-DUM“ – koja obuhvata priče nastale poslednjih 18 godina. Pavle se trenutno nalazi u Americi, na stručnom usavršavanju u Centru za kontrolu bolesti u Atlanti i na univerzitetu Emori, za šta je dobio Fulbrajt stipendiju, a mi smo uspeli tik pred putovanje da ga „ulovimo“ i porazgovaramo s njim za Bookmate Žurnal.

Da li sebe smatraš za farmaceuta koji se bavi pisanjem ili si pisac koji se bavi farmacijom?

Nemoguće je sada više to razdvojiti, a ono što je zanimljivo su najneočekivaniji načini na koje se jedno preliva u drugo dopunjavajući se uzajamno u jednu celovitu karijeru, životni izbor štaviše – oličenu u posvećenosti i brizi o drugome. Jer, ja pišem da bih oplemenio ili bar na kratko uneo zabavu u živote mojih čitalaca, smatrajući moju književnost i stvaralaštvo narativnim melemom. Ali takođe, sa druge strane ljudima mnogo direktnije pomažem da prevaziđu najrazličitije boljke – od COVID-19, do svih ostalih u mom „dnevnom“ poslu u Agenciji za lekove, koristeći između ostalog i veštine pripovedanja i komunikacije koje sam razvio kroz karijeru pisca.

Nešto što me je posebno iznenadilo, a desilo se zaista spontano, naročito u poslednjih nekoliko godina jeste izuzetna širina koju su obe te profesije razvile. Naime, ja sam sada postao mnogo više od farmaceuta, baveći se javnim zdravljem u svim njegovim inkarnacijama – o čemu upravo sada učim u okviru Hjubert Hamfri stipendije na prestižnom Emori univerzitetu u SAD – shvatajući koliko sam samouk radio dobro – ali mogu i bolje. Isto tako, ne pišem odavno samo prozu, već je to već dugo preraslo u pisanje scenarija, najpre za stripove a odskora i film, pa nadam se i televiziju. Tek sam pak tu uvek nekako išao grlom u jagode, ali uspevao da pohvatam tajne zanata intuicijom i vrlo vrednim, bogami i baš žestokim radom.

Kada ti dođe neka ideja, kako se odlučiš da li ćeš je pretočiti u strip, priču ili roman?

Nikako! Kao što se može videti na brojnim primerima iz zbirke “DUM-DUM”, neke priče su počele svoj život u prozi (naslovna DUM-DUM, Sami) da bi se zatim adaptirale u strip ili pak film. Sa druge strane, priča „Homo Homini Lupus Est“ o trojici zalutalih ratnika na Staroj planini u sumrak Velikog rata je imala najzanimljiviji razvojni put – napisao sam je najpre kao scenario za nikad realizovan antologijski strip album o Balkanskim ratovima za mog strip izavača System comics. Kada se taj projekat izjalovio, pretočio sam je u priču objavljenu u našem najstarijem, više nego prestižnom književnom časopisu „Letopis Matice Srpske“. Ali! Igor Marković, urednik System comics-a je onda pokrenuo drugi, do danas verovatno najuspešniji strip projekat kolaboracije više scenarista i crtača na ovim prostorima – „Linije fronta“ povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata, i ova priča je ipak postala i strip, vrsno nacrtan od strane Ivice Sretenovića i sa majstorskim kolorom koji potpisuje Tiberiu Beka.

Uopšte uzev, ja uvek kada pišem razmišljam vizeulno, jer naposletku volim i da čitam takve knjige i priče. Stoga je vrlo lako prevesti neki projekat u bilo koji medij osim književnosti, mada je ona najčešće prvi izbor za sva moja pisanija.

Šta je najlakše pisati - strip, priču ili roman?

Svaki od njih ima svoje izazove i svoje nagrade, a dodao bih još i filmski scenario kao kategoriju u kojoj mi je možda bilo i ponajteže da se snađem, ma koliko se busao da sam je savladao brzo i relativno lako. Roman je bez sumnje najveći zalogaj od svih, zahteva zaista ogromnu disciplinu i svojevrsne životne okolnosti koje mi se nisu ponovile od pisanja „Peščane hronike“. Prosto, morate da imate određeni mir i stabilnost, da ne pominjem višak vremena od dnevnih obaveza koji se meni nije oslobodio već niz godina. Verujem da ću ipak ostvariti tu toliko željenu veštinu pisanja dužih dela uprkos svemu navedenom, ali to tek treba da probam. U međuvremenu, tu su kratka proza i stripovi, koji se mogu smestiti u funkciju nekoliko dana, nedelja ili pak meseci što je dostižan period čak i za puno-radno-vreme zaposlenog čoveka na odgovornim zadacima kao što sam ja.

Sa druge strane, priča ima svoje posebne zahteve, ne dozvoljava tu širinu, meandriranje, „daj da vidim kuda me ovaj rukavac priče/neočekvano zanimljiv lik vodi“ i to jeste njen minus u odnosu na roman, kojem se stoga posle pisanja tolikih priča ipak radujem.

Konačno, stripski i filmski scenario su umetničke forme u kojima niste sami, gde morate da uzmete u obzir mišljenje i objektivne mogućnosti realizacije nečega što napišete – jer nije baš jednostavno nacrtati a kamoli snimiti recimo masovnu scenu bitke sa stotinu učesnika, radnu akciju hiljada omladinaca ili pak vazdušnu bitku džinovskih cepelina.

Koje savete bi dao nekome ko tek želi da počne da piše?

Nađite uživanje u svakom segmentu tog uzvišenog i plemenitog zadatka. Prosto, pisanje ne može da se uporedi ni sa jednim drugim poslom, jer se u njemu bavite bukvalnom izgradnjom i dekonstrukcijom čitavih svetova. Vi ste zaista BOG tog univerzuma, i to je neponovljiv osećaj.

Sa druge strane, budite uvek svesni publike, onoga ko o tom delu treba da svoj sud, i da ga zavoli koliko ga i vi kao njegov stvaralac volite. Prenesite tu ljubav na način koji se za mene pokazao najefikasnijim – učinite vaše pisanje ličnim. To ne mora da znači da pišete o sebi, makar ne direktno, ali vaše ideje, vaši stavovi, ljudi koje ste upoznali, priče koje ste (na)čuli, sve to može biti deo tog stvaralačkog procesa, i čitaoci će to osetiti. Čak i kada se dešavaju na drugim planetama, u svetovima fantazije ili drugim epohama, junaci vaših priča uvek moraju biti stvarni, koliko je god to moguće.

Odakle najviše crpiš inspiraciju?

Nadovezujući se na prethodni odgovor, mogu da posvedočim kako su moje priče, pa i roman u mnogo čemu odraz sopstvene predistorije, odnosno još više pažljivog promatranja sveta koji me okružuje sada i kroz ceo život. Ali to čak ne moraju biti ni neki toliko ekskluzivni, lični doživljaji, jer ne smatram da moram biti Hemingvej ili Bukovski, i da sam zaista iskusio sve o čemu pišem.

Danas, više nego ikad, mi smo izbombardovani neprestanim protokom senzacija, slika, priča i doživljaja koji se bore za našu pažnju, ali pronaći u toj kakofoniji, u toj kiši bezobličnog grumenja ono koje se može očistiti i izbrusiti do brilijantnog sjaja čiste misli i pripovesti – e to je prava veština. Tako da – inspiracije nikada ne nedostaje, ja je dobijam svakog dana, na kamare, kao što je dostupna i svima drugima, ali u obradi tih informacija leži majstorstvo pisca odnosno pripovedača.

Tvoj za sada jedini roman, “Peščana hronika”, objavljen je pre osam godina - da li postoje planovi za sledeći roman?

Potajni sreća što sam dobio upravo stipendiju u Americi gde ću provesti godinu dana, je što sam planirao da moj sledeći roman, triler koji se odigrava u okviru najtajanstvenijeg od svih esnafa – mog sopstvenog farmaceutskog, upravo dobrim delom smestim u ovu zemlju kaleidoskopskih snova. Nadam se da će mi već pominjana inspiracija obilato nadolaziti tokom narednih meseci, i da će čekanje na taj dugo odlagani roman uskoro biti završeno.

Kad smo kod “Peščane hronike” - tvoja adaptacija za scenario je dobila podršku Filmskog centra Srbije još pre dve godine - da li se radi na realizaciji filma?

Svakako, moji producenti iz Living Pictures su veoma aktivni na tom planu. Za mene je sve to predstavljalo ogromnu satisfakciju u pogledu iskustva koje sam stekao i priznanja u jednoj sada za mene ipak novoj umetnosti – sedmoj po redu. Kada se uzme u obzir da sam za nepune dve godine uspeo da od novopečenog scenariste dođem do toga da se čak pet scenarija koje potpisujem pojavi na pobedničkim odnosno listama projekata koji su dobili podršku FCS, a onda i na drugim konkursima u regionu – čovek dobije potrebu da sam sebe potapše po ramenu.

Posebno mi je važno da su pored “Peščane hronike” među tim projektima i dve adaptacije mojih priča – „Sami“ i „DUM-DUM“ koje su i noseće u novoj zbirci. Jedva čekam da se snime ti kratki filmovi konkretno, i da im se dogodi ona čuvena diskusija – šta je bolje – film ili prozno delo?

U zbirci „DUM-DUM“ vratio si se pričama i od čak pre osamnaest godina - mnogi stvaratelji se „plaše“ povratka starim delima i doživljavaju to kao „otvaranje starih rana“ - kakav je tebi bio osećaj raditi ponovo na tim pričama?

Naprotiv, ja sam se sa velikom radošću pozabavio ipak retkom prilikom da ponovo kritički sagledam neke ranije uratke i da im podarim novi sjaj. Iskreno, iznenadio sam se koliko je tu, čak i u ranim danima bilo dobrih stilskih rešenja, da ne pominjemo svežinu misli i originalnost koja potiče iz smelosti mladosti.

Ipak, iskusniji pisci u svojoj književnoj radionici uma imaju mnogo više oruđa od žutokljunaca, i iako nije bilo potrebe za nekim većim strukturnim intervencijama, itekako je svakoj priči koristila temeljna redaktura pa i peglanje pojedinih logičkih nedoslednosti – o obogaćivanju vokabulara, finesama stila i prostoj gramatici da ne pričamo.

Da li od posla u Agenciji za lekove i pisanja stižeš i da čitaš - i šta si poslednje pročitao?

Pandemija je uzela svoj danak u mnogo čemu, ponajviše u vremenu i prostoj snazi da se posle dugog dana savetovanja ljudi što preko medija što direktno, i raznih drugih važnim poslova kao nekad, prosto zavalim i sa uživanjem uronim u neki literarni univerzum koji će me potpuno obuzeti. Štaviše, sramota me je koliko započetih ili za čitanje planiranih knjiga sam ostavio na polici pre puta za SAD.

Ono što jesam poneo i trenutno čitam jesu Uelbekova „Karta i teritorija“ i „Neverovatne avanture Kavalijera i Kleja“ Majkla Čambona. Javljam utiske kad završim, a zasada su obe knige prosto izvanredne.

Zamisli da treba nekome ko nikada nije čitao Pavla Zelića da preporučiš nešto što je baš tipično za tebe i prepoznatljivo - šta bi to bilo?

Moram reći da se je to priča „Sami“. Jedna futuristička opomena, o ostarelom čuvaru Beogradskog Zoo vrta koji ima samo jedan zadatak – da čuva poslednju preostalu „pravu“ životinju, podjednako matorog šimpanzu, potomka onog čuvenog Samija koji je svojevremeno bežao iz „vrta dobre nade“. Obojica su uljezi u tom svetu budućnosti u kojem su žive životinje zamenjene robotskim replikama, kao što su ljudi sopstvene emocije i međusobne odnose zamenili virtuelnim simulakrumom. Ona sadrži sve ono najbolje što imam da ponudim čitaocima – originalnu ali i sve aktuelniju temu (u Kini već postoje robo-delfini u akva parkovima), lični element – ja sam dečak/čuvar koji je gledao starog Samija kako beži po krovovima Dorćola, dramatičan zaplet i jaku poentu. Nije ni čudo što je preštampavana više puta, publikovana u zemlji i inostranstvu i naposletku – pobrala sve pohvale i finasijsku podršku iz brojnih zemalja kada je pretočena u filmski scenario. Ali ona je samo jedna od desetina koje sam napisao, i pozivam čitaoce da ih dalje otkrivaju – počev od onih sakupljenih u zbirci „DUM-DUM“.

• knjiga