Autobiografije onih što menjaju svet: Orhan Pamuk
Neki pisci su, jednostavno, simboli gradova u kojima pišu i stvaraju – Onore de Balzak je sinonim za Pariz, Čarls Dikens za London, Nagib Mahfuz za Kairo, Pol Oster za Njujork, a Orhan Pamuk za Istanbul.
Pamuk je čitav život proveo u gradu u kojem je rođen 1952. Odrastao je u sekularnoj porodici malobrojne istanbulske elite onog doba, deda mu je bio bogati trgovac, a otac i stric neuspešni naslednici koji su lošim poslovima uglavnom proćerdali porodično bogatstvo. Orhan je imao osam godina kada je tokom letnjeg raspusta na kratko posetio Ženevu praveći ocu društvo na službenom putu.
Posle toga, do svoje tridesete godine, nije mrdnuo iz grada na Bosforu. Njemu je posvetio i knjigu „Istanbul: uspomene i grad“ (2003). U svetu je nedavno izašlo dorađeno izdanje, sa novim predgovorom i na većem broju strana. Pre dvadesetak godina je priznao da mu rodni grad uvek izaziva osećanje melanholije i nostalgije, odnosno huzun, što bi Turci rekli.
„Sto dve godine pre nego što sam se rodio, Gistav Flober je došao u Istanbul i, pod utiskom meteža i gradske raznolikosti, napisao u jednom pismu kako veruje da će Carigrad za 100 godina postati prestonica sveta. Kada se Osmansko carstvo srušilo i nestalo, to se proročanstvo ostvarilo, ali na suprotan način. Kada sam se ja rodio, Istanbul je preživljavao dane najveće nemoći, oskudice, marginalnosti i izolovanosti u svojoj dve hiljade godina dugoj istoriji. Osećanje kraha Osmanske imperije, beda i tuga koju su stvarale ruine što su preplavile grad, bili su tokom čitavog mog života ono što je određivalo Istanbul“, zapisao je Orhan 2003. u svojoj knjizi. „Život mi je, kao i svim Istanbulcima, prošao u borbi sa tom tugom ili, na kraju, s njenim prihvatanjem“.
Voli zimu
Danas mu smeta kada kritičari i novinari i dalje potenciraju ta osećanja, iako je u međuvremenu napisao mnogo knjiga na različite teme i postao dobitnik Nobelove nagrade. Pisao je o svom životu koji je bio svedok potpunog nestajanja starog, sporog imperijalnog grada i njegovog pretvaranja u hipermodernu metropolu koja se vratolomnom brzinom kreće napred. Uprkos tome, Pamuk i dalje više voli zimu nego leto u Istanbulu. Melanholija je ostala: „Volim sumrake u doba kada jesen prelazi u zimu, kada ogoljene krošnje drveća drhte na severoistočnom vetru, a ljudi u kariranim kaputima ili jaknama žure kući polumračnim ulicama“.
Autobiografska knjiga obogaćena je predivnim fotografijama iz prošlosti ovog grada – njih je 206 u prvom izdanju, a u novom ih ima čak 439! Pamuk se bavi detinjstvom i odrastanjem jednog usamljenika koji je želeo da postane umetnik sa četkicom i platnom, ali se slučajno dogodilo da njegov poziv, umesto slika, postanu reči. Knjiga obuhvata period od Orhanovog rođenja i narednih 20 godina, do početka sedamdesetih, kada je bio student treće godine arhitekture koji je sebe video kao slikara.
Ni danas ne zna zašto je napustio arhitekturu, prestao da voli slikarstvo, upisao se na kurs novinarstva i počeo da piše svoj prvi roman „Dževdžet beg i sinovi“. U to vreme bi svake subote ujutru očevim automobilom išao od Zlatnog Roga, u blizini kojeg je porodica živela, u drugi kraj grada gde se nalazila knjižara dobro snabdevena klasicima zapadne književnosti, od Tomasa Mana do Andrea Žida. Orhan bi se kući vraćao sa gepekom punim knjiga. Najčešće bi bio jedini kupac i znao je sve zaposlene u knjižari, kao i oni njega. Knjižara i danas postoji, samo što u nju svraća jednom godišnje, kako piše u „Istanbulu“.
Neobična kombinacija reči i slika od ove knjige načinila je „čarobnu alhemiju“, kako je to doživeo jedan američki kritičar. Slikama i tekstom dočarava propast jedne, nekada velike, gradske porodice čija se loša sudbina podudarila sa lošom karmom njihove domovine. Pamuk kaže da je, čak i u 21. veku, takva tematika neobična za turske prilike.
– Kod nas je najvažnija tema romana dugo bio život na selu – kaže Orhan Pamuk. – Ako ste želeli da budete društveno angažovani šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, vi biste pisali o životu i prilikama u anadolijskim selima. Ja o tome nisam ništa znao i zato sam počeo da pišem o Istanbulu, odnosno ljudima u njemu. Ipak, niko o meni nije govorio kao o „istanbulskom piscu“, sve dok moje knjige nisu počele da se prevode na druge jezike. To je bilo otprilike kada sam objavio „Istanbul“. U vreme kada sam rođen, taj grad je imao oko milion stanovnika, a danas kažu da ih ima 17 miliona. Jako je teško piscu da drži korak sa ovim mestom.
Ubili su stari Istanbul
Ovaj pisac to i ne želi. „Ne volim današnji Istanbul koji uništava moja sećanja na njega“, kaže Pamuk u jednom od skorašnjih intervjua. „Danas taj grad ima više novca, ali manje slobode. Arhitektura i ekonomija su se promenili. Stare kuće koje sam znao, uništene su. Ubili su grad koji sam voleo. Dosta vremena provodim na Zapadu, dok držim časove na američkom univerzitetu “Kolumbija”, ali Istanbul će uvek biti moj dom. Kao kada renovirate stan: on je drugačiji, ali je i dalje vaš“.
Prvih pedeset godina, i nešto više, Orhan je živeo u kući u kojoj je rođen, u kraju koji se zove Nišantaš, i u susednom Džihangir, u zgradama koje je podigao njegov deda.
– Moja majka, otac, brat, baba po ocu, moji stričevi, tetke i strine živeli su na različitim spratovima petospratne zgrade u Nišantašu, otmenoj četvrti gde su nekada paše i veziri imali svoje vile-konake – pisao je početkom veka Pamuk. – Do godinu dana pre mog rođenja veliki kameni konak u kome su moji živeli kao velika osmanska porodica napušten je i ustupljen nekoj školi. Onda je na susednom placu napravljena nova zgrada na čijem četvrtom spratu sada živimo. Na ulaznim vratima zgrade, shodno modi tog vremena, pisalo je „Pamuk apartmani“. Na svakom od tih spratova bio je po jedan ili dva klavira. Na njima se nikada nije sviralo i oni su u meni budili tugu i potištenost.
I ne samo klaviri. Komode sa vitrinama bile su stalno zaključane, krcate kineskim porcelanom, šoljama, srebrnim priborom, kristalnim čašama, tanjirima, na zidovima police za knjige i držači za čalme koji se nisu koristili… Pamuk je osećao da su sve te stvari kojima su ispunjeni stanovi izložene za smrt, a ne za život. Baba je decu opominjala kako da sede u sedefom optočenim foteljama, a Orhanu se činilo da su ti stanovi više muzeji nego mesta udobna za život.
Evropeizacija načina života, moderni saloni, pre svega, služila je samo kao beg od religije, manje želja za modernizacijom, a više oslobađanje od stvari bremenitih bolnim uspomenama preostalih od srušene imperije („baš kao što se uzrujano bacaju haljine, nakit, stvari i fotografije drage osobe kako bi se oslobodilo razornog sećanja na nju“).
– To je bilo osećanje tuge u koje se ceo grad zakopao i nikako nije mogao da izađe – piše Pamuk.
Prinudna selidba
Kod tetke u Džihangir je Orhan odlazio kada bi se roditelji posvađali i na neko vreme nestali, jedno ili oboje, dok je stariji brat odlazio samo sprat više, kod druge tetke i teče. U mnogobrojnoj porodici, očev nestanak bi ponekad prošao neprimećeno, nekad bez objašnjenja. Za majku je odgovor obično bio „nije joj dobro, otišla je kod tetke Neriman“. Služavka, gospođa Esma, ili babin kuvar Bekir bili su tu da decu jače zagrle ili da im spreme poslasticu kako bi malo zaboravili na „nestale“ roditelje koji su se često svađali, „a svađe su, uglavnom započinjale za stolom“.
Porodična zgrada u Džihangiru bila je manje udobna, nije imala ni lift ni radijatore, sobe su bile manje i sve je bilo skromnije. Malom Orhanu se to nije dopalo. Čak su ga izgrdili kada je jednog jutra, po navici koju je stekao u svom domu, naredio kućnoj pomoćnici: „Gospođo Emina, dođi da me digneš iz kreveta i da me obučeš“!
Tetka bi jednom nedeljno Orhana vodila u zgradu Pamukovih, da vidi starijeg brata. Brat je mučio Orhana tako što mu je ulepšavao svoj život na tom mestu. Orhanu je bilo teško da se odvoji i od brata i njihovog stana, čija su vrata bila zaključana, i ponovo krene natrag u Džihangir. „Sećam se da sam se jednom, u trenutku rastanka, plačući na sav glas, zakačio rukom za cev radijatora i da su svi pokušavali da me odvoje, malo lepim rečima, malo silom“.
Džihangir je nekada bio bogataški kraj koji su pretežno naseljavali Grci. U njemu nalazi i jedinstveni „Muzej nevinosti“ osnovan 2012, a dobio je naziv po četiri godine ranije objavljenom istoimenom Pamukovom romanu. Muzej je povratak u Istanbul sedamdesetih godina i predstavlja legat Orhana Pamuka.
U istom kraju se nalazi i privatna elitna škola koju je pohađao šezdesetih godina, kada su počele trzavice između Grka i Turaka na Kipru. Turska vlada je dekretom iselila odatle sve Grke, a sa njima je otišlo i njihovo bogatstvo. Taj kraj je ubrzo postao siromašno i opasno mesto, zona „crvenih fenjera“ . Iz večeri u veče malog Orhana su budile ulične svađe prostitutki, makroa i klijenata ispod prozora.
Tek posle pedeset i kusur godina provedenih u Nišantašu, Pamuk se preselio, iako to nije planirao. To se desilo onda kada je postao u svetu slavan, a u domovini nepodoban zbog svojih stavova o zločinima Turske prema Jermenima (milion ubijenih) i Kurdima (trideset hiljada ubijenih) koje je izrekao u razgovoru za jedan švajcarski list.
Dobio je pretnje, čak i najavu da mu preti zatvor, a on je godinu dana živeo kao izbeglica zbog tvrdnji gradskog tužioca da je „javno unizio turski identitet“. Kada je optužnica pod pritiskom sveta povučena, Pamuk se vratio u Istanbul i preselio u kuću, na jednom od ostrva u blizini Istanbula. Za najpoznatijeg turskog ambasadora kulture danas – tu je bezbednije. Mada, često se u javnosti pojavljuje u pratnji telohranitelja…
(Završetak priče u sledećem broju Ilustrovane politike)
Preuzeto iz štampanog izdanja Ilustrovane politike