O literarnom i ljudskom sazrevanju

Iza tog dela mog života ostalo je par ispunjenih svezaka o svemu onome što se krilo u mom srcu. No, nije meni cilj ovde da vas mnogo zamaram svojim ljubavnim životom jer možda su vam u mislima oči neke druge boje. Želim da pričam o tome kako sam dugo mislila da su te moje zapisane reči smešne i nevažne, deo nekog prošlog života koji sam ostavila ali i o tome kako sam pre nekoliko dana isti taj život prelistavala na podu išaranim suncem, dok su mi u glavi odzvanjale reči iz knjige „Imate li Ršuma”, ubeđujući me da je taj život sve samo ne nevažan.

Ovaj roman prvenac, mešavina poezije i proze, govori o životu pisca u dva vremenska toka. Pored sjajnog stila pisanja i izliva jezičke i životne kreativnosti, sledeće stihove sam izdvojila kao omiljene. Napisao ih je jedan srednjoškolac po imenu Ljubivoje.

Da nema ovih stihova, ali da nema i proze koja iste u ovoj knjizi stavlja u jasniji kontekst, nikada ne bismo znali priču o jednoj Mariji sa jednog vašara, kojoj je Ljubivoje Ršumović bio prvi dečko. Njihova ljubav trajala je deset dana i na kraju je ona morala da ode za Beograd. A izgleda da njemu nije ostalo ništa drugo no da piše o tome.

Knjigu možete pročitati na servisu Bookmate

Čitajte

Postavlja se pitanje šta je Ršumović, uvrstivši ovaj događaj iz srednje škole u svoj roman, hteo da nam kaže. Na kraju krajeva, zašto je taj događaj bio toliko bitan da je zaslužio svoje počasno mesto među stotinak odštampanih stranica. U traženju odgovora, jednog popodneva sam izvadila svoje prašnjave papire pune neizgovorenih reči. Dok sam okretala stranice, svoje misli sam vezivala za sve ono u prozi što je bio moj život, dok se moje postojanje odvijalo u ista ona dva toka u koja je i Ršumović smestio svoj život. Prvi je ovaj sadašnji i zreliji, slika mene na podu sobe sa šoljicom kafe pored i uvojkom koji nosi vetar prolazeći kroz otškrinut prozor a drugi je onaj iz ove perspektive posmatran. Onaj papirnati, gde ja i dalje postojim. Videvši sebe u toj izmeštenoj perspektivi, shvatila sam da ova dva toka jedan bez drugog ne mogu, da su margine mojih svezaka iz srednje škole, u kojima se tu i tamo potkrao i neki stih, svedočanstvo onoga što sam nekad bila, onoga što sam nekad osećala, ali i onoga što me neizbežno čini onim što sada jesam. Možda bez ovih papirnatih dokaza, od kojih mnogo počinje i sa detinjim „dragi dnevniče”, ne postoji ništa drugo što može svedočiti činjenici da smo odista sazreli. I dalje, da je ljudsko sazrevanje isto što i literarno. Da se ova dva toka međusobno dopunjuju i da osvrtanje na različite faze istih jeste sazrevanje samo po sebi.

Ovo razmišljanje pratili su sledeći stihovi:

I tako vi nikada ne biste znali priču o jednom ostrvu u sred Dunava, među čijim stablima su virila dva topla oka i kako sam morala da se vratim u grad sa putpuno drugim ostrvom u sred reke. Zašto je ovo važno? Važno je jer do sazrevanja mora doći. A znamo da smo na dobrom putu kada, ne samo čitajući već i podelivši sa drugima ono što smo napisali dok je bolelo, možemo iskreno pomisliti ono što je Ljubivoje Ršumović napisao u svom romanu:

Autor teksta: Milica Đorđević (@knjigatron)