Alisa u Zemlji Čuda za odrasle iliti zašto je podzemlje toliko zabavno

Opštepoznato je da se većina ljudi često oseća nezadovoljno – samim sobom, svojim životom, ostvarenim ciljevima, neostvarenim željama. A onda dođu na red depresija, anksioznost, ljutnja, bes. Bes prema sebi, ali i prema celom svetu. I kad se okrenemo, vidimo da su nam godine i godine prošle u životarenju, živuckanju, umesto u življenju. Lepo je autor zbirki priča, Bogdan Stevanović, u svojoj knjizi naveo da „nije sreća ostvarena želja, već željenje ostvarenja“, i u ovim rečima se krije jedna od najvažnijih istina.

E sad, kakve veze ima ovakav uvod sa „Nikadođijom“?

„Nikadođija“ je jedan od onih romana koji stvara heroje od „običnih“ ljudi, vraća čitaoce u detinjstvo, i pritom otvara vrata ka svetovima u koje odrasli odavno (ili nikad) nisu ušli. Ona odgovara na pitanje da li su sve promene dobre i da li je život iz snova dovoljan za sreću.

Lepo je Gejmen u predgovoru svog romana napisao da bi voleo da u čitaocima ovom knjigom probudi osećaje koje je imao kada je kao mali čitao „Čarobnjaka iz Oza“, „Alisu u Zemlji Čuda“ i „Narniju“. Što se mene tiče, u tome je i te kako uspeo.

Klasična dečja priča, koja je širom sveta postala poznata nakon ekranizacije iz 1939. godine, sada nam stiže i kao audio-knjiga, prvi put na srpskom jeziku!

Slušajte

Za glavnog junaka svog romana, Gejmen (odmah da napomenem – jedan od mojih omiljenih pisaca svih vremena), uzeo je običnog čoveka, onakvog pored kog svako od nas prođe barem nekoliko puta u toku dana, a da se i ne osvrne. Ričard Mejhju je čovek koji živi po pravilima, odnosno, kako bih ja rekla – po redu. Ima zadovoljavajući posao, verenicu za koju svi tvrde da nije za njega, stan koji iznajmljuje usred Londona, prijatelje sa kojima ispija pivo po pabovima. Dakle, on nije nikakav superheroj, niti osoba sa natprirodnim moćima, štaviše, reč je o običnom čoveku koji živi od danas do sutra, skuplja trolove koje drži u kancelariji, i ne može da zapamti da treba da rezerviše sto u prestižnom restoranu, čak iako je napisao sebi podsetnik za to. Dakle, u pitanju je čovek koji nema nekih preteranih ambicija, i koji se zadovoljava onim što u datom trenutku ima. A možda i ne.

Međutim, šta bi se desilo da tako neki, običan čovek, u jednom trenutku postoji sa svim svojim rutinama i ustaljenim navikama, a već u sledećem biva zaboravljen, izbrisan? Da li u takvim trenucima, u kojima sve deluje beznadežno, nastaje želja za promenom?

Kroz dozu urbane, moderne fantastike, Gejmen je sve prethodno navedene motive obradio u svetu zapostavljenih i zaboravljenih koji žive ispod Londona, kreću se kanalizacionim otvorima i razgovaraju sa pacovima. Tu se mogu sresti kanalisci koji najviše na svetu žele da osete kap parfema na svojoj koži, neobične zveri, magla, lutajuće pijace, vozovi koji nikuda ne vode, anđeli. U takvom svetu, koji je potpuno, nezamislivo drugačiji u odnosu na standardnu svakodnevnicu, javljaju se porivi za promenama, boljitkom, jer tek kada se pojavi sopstvena Zemlja Čuda, bilo ona do koje se stiže kroz zečju rupu ili ona do koje vode kanalizacioni otvori sa pacovima, odnosno tek kada se napravi velika distanca od sopstvene rutine, može se ispravno sagledati da li i šta treba menjati.

Nil Gejmen me je ovde potpuno osvojio i svojim igrama reči, naročito onim koji se tiču naziva londonskih ulica, čime me je, poput iskusnih vodiča sproveo kroz jedan od gradova koji silno želim da posetim (doduše, ovde je šetnja bila kroz podzemlje, ali nekada je tako i zabavnije!). Na primer, u Šeperds bušu uopšte nema pastira (Shepherds Bush – pastirski grm); opasno je prolaziti preko Najtsbridža (opet igra reči – noćni most); jedan od likova romana je Matori Bejli (Old Bailey je drugi naziv za zgradu londonskog suda); glavna junakinja nazvana je Porta, što u prevodu znači „vrata“, a Ričardu je na samom početku dat savet da se kloni svih ulaza, odnosno izlaza, itd.

U „Nikadođiji“ su veoma dobro razvijeni i ženski likovi, od kojih su vodeće Lovica i Porta, a zanimljivo je da je svaka od njih opsesivno, do krajnjih granica, rešena da postigne odabrani cilj, pa nekad i bez obzira na posledice.

Ne mogu da završim ovaj tekst a da ne pomenem još dva lika, dva zlikovca, koji su, ako mene pitate, najbolji zlikovački tandem koji sam u poslednje vreme „srela“. U pitanju su plaćene ubice, Krup i Vandemar, od kojih jedan ima plave, drugi smeđe oči; jedan nosi prstenje, a drugi ne voli nakit, a jedan voli reči, dok je drugi stalno gladan. Ovaj dvojac je nemoguće ne voleti (pa čak i u onim situacijama kad ubijaju ljude i životinje i hrane se kojekakvim iznutricama i stvarima kojih bi se svako normalan gnušao, ali u njihovoj izvedbi je to presmešno)!

Pored svega navedenog, ovde je (ne samo u naslovu) prisutna i sličnost sa Nedođijom, izmaštanim mestom stvorenim od strane tvorca „Petra Pana“, u kom žive izgubljeni, zaboravljeni koji ne mogu da odrastu. Navedena paralela se izvlači kada je u pitanju ovo Gejmenovo ostvarenje, u tom kontekstu što je podzemlje koje je on zamislio, Pod-London, odnosno Nikadođija, svet zapostavljenih i zaboravljenih koji su se jednostavno prepustili eskapizmu.

Na samom kraju, pisac odgovara i na jedno od pitanja koje većina ljudi svakodnevno sebi postavlja – da li je za sreću potrebno ostvarenje želja, ili se ona krije negde drugde? Možda se odgovor krije baš u Gejmenovom podzemlju.

Nil Gejmen je zvezda. Stvara priče kao što bi neki sumanuti kuvar mesio torte za venčanje: nadograđuje ih sloj po sloj, a u testo ubacuje svakojake slatkiše i gorke zaogaje. / Klajv Barker

Čitajte

Nakon čitanja ove knjige, nesumnjivo potvrđujem da je tačno ono što je napisano na njenoj poleđini, a to je da je u pitanju „knjiga kakvu bi Teri Pračet možda napisao da ga na mesec dana zatvorite u ćeliju sa Kafkom“.

Genijalno.

ČITAJ 2 MESECA, PLATI 1! Iskoristi popust za nove korisnike i po ceni jedne mesečne članarine čitaj 60 dana!

Aktiviraj

• knjiga