Zbog svega toga, zbirka priča Živojina Petrovića, „Nestvarno, a stvarno“ predstavlja jednu pravu riznicu neverovatnih zapisa iz nekih davno prošlih vremena.
Istorijski zasnovani udžbenici i priručnici, u kojima je samo ovlaš zagrebana površina minulih događaja, neretko umeju da budu dosadni, nezanimljivi i naporni za čitanje. Pritom, nezvanična i nezabeležena istorija uvek je zanimljivija od one zvanične, lako dostupne i gotovo opštepoznate nauke o prošlosti.
Naslov ove knjige pomalo aludira na natprirodne priče iz našeg naroda, međutim, zbirka „Nestvarno, a stvarno“ se time uopšte ne bavi, zbog čega je ista još i vrednija. Naime, Živojin Petrović je, uz pomoć Aleksandre Vasiljević prikupio i zabeležio na jednom mestu kuriozitete, neobične, čudnovate i pomalo bizarne anegdote obojene tonom duhovitosti, što ih sve čini dodatno interesantnijim za čitanje. Ono što takođe predstavlja vrednost ove zbirke sakupljenih „duhova prošlosti“ jeste i činjenica da je ista namenjena gotovo svim uzrastima, jer podjednako može biti zanimljiva i deci, ali i odraslima koji vole da pročitaju nešto više od onoga što se smatra delom zvanične istorije.
Junaci ove zbirke priča čine sastavni deo nacionalne prošlosti našeg naroda. Neki od njih su „ljudi iz komšiluka“, dok su drugi poznate, znamenite ličnosti. S tim u vezi, Živojin Petrović, okupio je u svega trista stranica uzbudljive i duhovite priče iz života Stane Kovačević, koja se rame uz rame sa svojim mužem borila u ratu pod imenom Stanko; učesnike u pozorišnoj predstavi od čijih prodatih ulaznica su prikupljena novčana sredstva za pomoć deci u ugroženim oblastima (ova priča praćena je i crno-belom fotografijom na kojoj se, između ostalog, nalazi i princ Pavle Karađorđević); priču o Božidaru Boži Tvrdišiću, neprikosnovenom šoferu zbog koga je donet presedan u Udruženju beogradskih šofera; belešku o Raši Plaoviću, koji je čak jedanaest puta bežao iz logora; način primanja gostiju u domu Mice Mihočinović (poznatije kao proročica Mica) u Knez Miletinoj ulici, i mnoge druge od zaborava sačuvane isečke iz prošlosti.
Posebno su mi prirasle srcu priča pod nazivom „Vozarovićev crveni krst“ i „Prva bioskopska projekcija u Srbiji“. S tim u vezi, saznala sam da je prva projekcija filma u našoj zemlji održana 6. juna 1896. godine u sali gostionice Zlatan krst na Terazijama, kojom prilikom su, prema rečima Radmile Bunuševac, prve žene koja je postala profesionalni novinar u Srbiji, iz navedene sale dopirali zapanjeni povici i vrisci prvih gledalaca filma na platnu, od kojih su se pojedini čak i onesvestili od količine začuđenosti i uzbuđenja.
Oduvek mi je bio drag deo Beograda u srcu Vračara i dela Zvezdare, koji je danas svima nama dobro poznat pod nazivom Crveni krst. Međutim, ono što mi još draže jeste čitava priča koja se krije iza smišljanja ovakvog naziva tog urbanog naselja. Sve je počelo sa Gligorijem Vozarovićem, koji je u 18. veku učio knjigovezački zanat u Zemunu i Beču, da bi se potom vratio u Srbiju i 1827. godine otvorio prvu knjižarsku radnju u Srbiji na uglu ulice Kralja Petra i ulice Kneza Sime Markovića, odmah preko puta Saborne crkve. Vozarović je bio veliki poštovalac rada Dositeja Obradovića, te je izdao celokupna njegova dela u deset knjiga. Živojin Petrović u zbirci „Nestvarno, a stvarno“, donosi nam isečak iz života Gligorija Vozarovića koji se odnosi na 1847. godinu, kada je naš prvi knjigovezac za svega nekoliko dukata kupio poljanu na Vračaru na kojoj je, u cilju očuvanja uspomene na jedno drvo, postavio veliki drveni krst. Nakon njegove smrti, ovaj krst je više puta menjan, a u jednom trenutku je čak i obojen crvenom bojom, što je do današnjeg dana postalo svevremeni simbol ovog dela Vračara.
Zbirka priča „Nestvarno, a stvarno“ okupila je na jednom mestu priče iz prošlosti našeg naroda, ali ne onih priča ogrezlih u enormnu količinu istorijskih podataka, već, naprotiv, ista predstavlja kolekciju pažljivo okupljenih zanimljivosti sa našeg podneblja, iz čega proizilazi da je njen autor, Živojin Petrović, neminovno strastveni sakupljač crtica koje se odnose na herojske, bizarne i duhovite priče iz prošlih vremena, zbog čega su iste zauvek sačuvane od zaborava i prolaznosti vremena.
Autor teksta: Deana Malek (@Bookvalna)