Udahni duboko. Polako ispuni pluća vazduhom. Zadrži dah. Izdahni. Da li znaš da postoje ljudi kojima je ovaj, naizgled, jednostavan čin luksuz? Da je ono o čemu mi ne razmišljamo niti jedne sekunde zapravo jedino na šta oni misle? Za ljude koji pate od cistične fibroze svaki udah je pobeda, svaki izdah je trijumf. Svaki može biti poslednji.
Prvi simptom cistične fibroze, bolesti pluća i pankreasa, se može javiti već na rođenju, a naučna istraživanja govore da je ovo najčešća genetska bolest kod belaca koja pogađa jedno od 3.000 novorođene dece. U praksi prvi simptomi se uglavnom jave tokom prve dve godine života, mada postoje slučajevi gde se znakovi bolesti pojavljuju i kod adolescenata kao i kod odraslih osoba. Najbitnije je postaviti dijagnozu na vreme i otpočeti proces lečenja. Svakog dana svog života osoba koja boluje od cistične fibroze mora poštovati striktnu terapiju, uzimati vitamine i lekove, mora se inhalirati, sprovoditi određenu vrstu fizikalne terapije i biti na posebnom režimu ishrane. Po potrebi je neophodan i boravak u bolnici uz antibiotsku terapiju. I tako stalno. U krug.
Činjenica je da je cistična fibroza neizlečiva bolest, ali danas je na svu sreću medicina dovoljno uznapredovala stoga je u potpunosti moguće da oboleli dožive starost dok je u ne tako davnoj prošlosti ova bolest bila deklarisana kao „dečija“ i prosek života je bio deset godina.
Junaci knjige „Nepremostiva blizina“ kojoj je trebao ovako detaljan uvod su tinejdžeri koji boluju upravo od ove nemilosrdne bolesti i u potpunosti su svesni svih opasnosti koje im ona donosi, kao i onoga što im uskraćuje i koje su njihove granice.
Stela je devojka koja zbog infekcije ponovo mora boraviti u bolnici gde se zapravo oseća kao kod kuće. Od šeste godine je redovni pacijent i na odeljenju gde leži poznaje svakog zaposlenog i istražila je svaki ćošak. Poznate su joj sve rutine, svaki deo terapije, svaki sekund svog dana ona zna unapred. Da bi olakšala sebi ove procese, boravak u bolnici i samu borbu sa bolešću ona snima videe za YouTube u kojima priča o svom putu. Pored nje je plišani panda koji zna sve njene tajne i čuva joj strah, a zidove krase crteži njene sestre. Skoro pa se oseća prijatno u tom prostoru. Svoj na svome. Tu provodi dane i nada se onome što će joj bar za sledećih pet godina olakšati život – transplataciji pluća.
„Iskreno govoreći, sviđa mi se ovde. Ovo mi je drugi dom od šeste godine pa mi uglavnom ne smeta kad moram da budem tu. Primam terapiju, pijem lekove, pijem litre šejkova, viđam Barb i Džuliju i odlazim dok ne dođe vreme za sledeću turu. Prosto k’o pasulj.“
Vil je buntovnik. Njegove prognoze su loše. Baš loše. Usled zaraze bakterijom bulholderija cepacijom njegova bolest postaje još komplikovanija. Ono što na čoveka sa zdravim imunim sistemom maltene ni ne utiče, za osobu obolelu od cistične fibroze može biti smrtosnosno. Jedna za drugom neuspešna terapija i nemogućnost transplacije bude u Vilu ogorčenost i gase svaku želju za daljim lečenjem. Zarazan i opasan po druge obolele na odeljenju Vil ne nalazi utehu ni u čemu. Ali onda, na hladnom, sterilnom bolničkom hodniku, upoznaje Stelu. I tako sve počne.
„U daljini se vrata zatvaraju iza devojke koju sam nešto ranije video kako ulazi u sobu malo dalje niz hodnik. Njene iznošene bele starke nestaju s druge strane. Došla je sama i vukla je torbu u koju bi mogla da stanu tri odrasla čoveka, ali bila je slatka. Budimo iskreni. Ne srećeš svakog dana privlačne devojke u bolnici, i to samo pet soba dalje od tvoje.“
Navikli smo da u svakom tinejdžerskom ljubavnom romanu postoji nešto što zaljubljene golupčiće razdvaja. Ali kako izgleda kada oni zapravo moraju biti fizički razvojeni, jer im život zavisi od toga? Kako izgleda zaljubiti se u osobu koju ne smeš da dodirneš? Kako izgleda toliko želeti da poljubiš nekoga, ali razdaljina između vas mora biti dva metra? Jer svaki korak koji vas približi je i korak bliže opasnosti. Ali tinejdžeri ne bi bili tinejdžeri kada ne bi kršili pravila, zar ne? Čak i onda kada je ulog tako veliki. Koliko će ih to koštati u ovako specifičnoj situaciji?
Iako je na trenutke predvidiva verujem da će vas ova priča ipak osvojiti svojim šarmom i da će bolnički Romeo i Julija sa navučenim rukavicama, maskama i bilijarskim štapom koji drže između sebe kako ne bi poremetili razdaljinu probuditi more emocija u vama. Nasmejaće vas, rasplakati i poslati jednu jako važnu poruku– živi u svakom trenutku. Ne živi za juče niti za sutra. Živi danas, jer sve ostalo je neizvesno. Bio bolestan ili zdrav. Diši punim plućim i onda kada to predstavlja izuzetan fizički napor.
