Bajka nad bajkama, Dva cara / foto: Bookmate
Bajka nad bajkama, Dva cara / foto: Bookmate
Nenad Gajić, pisac |

Skrivene tajne Bajke nad bajkama

Pisac Nenad Gajić, ekskluzivno za Bookmate Žurnal, o pisanju i sakrivanju tajni u vidljivim rečima

Iako imam dobar povod, neću vam pričati o slojevima naracije koji postoje na mnogim mestima u svakoj od tri knjige serijala „Bajka nad bajkama“. Unajkraće, svakome se otkriva baš onaj deo priče za koji je spreman, i zato ćete možda imati različit doživljaj knjige kada je ponovo pročitate. I za vas, čitaoce, važi ono što junacima priče kažu stanovnici izgubljenog sela u srcu šume, „i da pratite potok unazad, nećete više pronaći mesto na kome ste ušli u njega, jer je voda izbrisala vaše tragove, a šuma se promenila“. I Bajka se promenila, i vi ste se promenili, i vaš novi susret biće susret starih prijatelja. A povod za novi susret, ili možda prvi, je dolazak „Dva cara“, druge knjige serijala, na Bookmate u vidu audio knjige za slušanje i elektronskih epizoda za čitanje na vašim telefonima i ostalim uređajima.

Bajka nad bajkama, Dva cara / foto: Nebojša Lakić
Bajka nad bajkama, Dva cara / foto: Nebojša Lakić

Ono o čemu želim da vam pričam sada već sam uzgredno provukao kroz Intervju sa samim sobom, kao jednu od stvari kojima se dičim: „Druga stvar na koju sam zaista ponosan su tragovi koje sam ostavljao čitaocima, poput mrvica iz džepa, naznake stvari koje slede, a koje je teško uočiti prvi put – mislim da to daje posebnu vrednost ponovnom čitanju. Takvi detalji su svuda, od uzgrednih komentara koji postaju ključne smernice, snova o budućim likovima i događajima, do toga da junaci pogrešno tumače prave tragove, a čak je i kompletna zagonetna mapa sve vreme pred očima čitalaca, baš kao i pred očima junaka koji sve njene tajne uspevaju da otkriju tek na kraju trilogije.“

Neka ove tajne, ili bar njihov deo, budu glavna tema ovog teksta. To će vam, s jedne strane, razotkriti neke deliće koje biste možda želeli da otkrijete sami, makar i u nekom kasnijem čitanju, ali će vam s druge strane obogatiti iskustvo jer ćete biti spremniji da neke stvari bolje sagledate. Krećemo bez daljeg odlaganja.

Senka iz tame / foto: Zoran Milenković Đed
Senka iz tame / foto: Zoran Milenković Đed

Poglavlje „Senka iz tame“, sa ilustracijom iznad, najkraće je u prvoj knjizi. Preneću ovde njegov veći deo, pre no što vam objasnim zašto jedan kratki san zaslužuje toliku pažnju i posebnu glavu (i da, poslednje dve reči jesu igra rečima).

A onda se pojavio on, mračni konjanik, ovoga puta bez konja. Ugledala ga je kako prilazi. I on je nju ugledao, iskezivši svoje odvratne ogromne vampirske zube, lica deformisanog u užasnu masku tame pod kojom se ništa osim tih zuba nije ni videlo. Krenuo je ka njoj, polako, ukrućenim koracima, a svaki korak zveckao je kroz noć zvukom hiljadu metalnih alki koje se sudaraju. Ona je pokušavala da pobegne, iznova i iznova, ali se neprestano saplitala. Njeni vrisci nisu uspevali da skrenu pažnju njenih prijatelja, koji su se bezbrižno smejali oko vatre. I dalje se saplićući o nevidljive prepreke, ona četvoronoške zamače u šumu, pokušavajući da se sakrije. Pritajila se iza jednog drveta, čvrsto zatvorivši oči, shvatajući da je to samo san iz koga želi da se probudi. Kroz tamu koja ju je obgrlila poput nikad upoznate majke, vetar donese jedva čujan glas koji se pojačavao sa svakom rečju: „…onaj što želi da skrije!“ Poslednja reč beše promukli šapat direktno u njeno uho, i ona preplašeno otvori oči; nad nju se, uz potmulo režanje, nadvijala preteća crna maska, uz čije ruke i noge su se uspinjale zmije. Odnekud iz daljine dopirao je duboki, surovi smeh koji je odzvanjao. Maska od tame gotovo da je dodirnu, a iskežena vilica se rastvori toliko da ju je mogla progutati! Senka zinu da krikne, ali umesto glasa iz njenih usta izlete obličje glave nekakvog ogromnog beličastog zmaja, i taj zmaj ulete pravo u rastvorene čeljusti uz urlik koji se gubio u utrobi noći: „…Bašššš…“ Uz krik, Senka se probudi.

“Svakome se otriva baš onaj deo priče za koji je spreman, i zato ćete možda imati različit doživljaj knjige kada je ponovo pročitate.”

Vidite, Senka misli da sanja konjanika, onoga koji je proganja, ali ona je oslepljena pre njihovog prvog susreta, i zapravo ni ne zna kako on izgleda. Zato pomišlja da je novi lik koji joj dolazi u snove baš taj konjanik, ne očekujući da bi je bilo ko drugi progonio. Međutim, svi tragovi su tu, pred vama, još od objavljivanja prve knjige: progonitelj je bez konja, kreće se korakom koji zvecka kroz noć zvukom hiljadu metalnih alki koje se sudaraju, a tu je i završni urlik: „Bašššš“. Čak je i na crtežu predstavljen drugačije od konjanika. Jer u pitanju je legendarni Baš-Čelik. On ima sposobnost da dolazi drugima u snove, što kasnije iskoristi da privuče Senku k sebi (o čemu neću sada, deo je pripovesti ispričane u „Dva cara“). A reči „…onaj što želi da skrije!“ govore o njegovim namerama mnogo pre no što ih sam objasni otetoj devojci.

„Dva cara“ donose slično strukturisano poglavlje, u celosti dostupno na sajtu Lagune. Sem što se ovde pojavljuju mali kućni (u ovom slučaju dvorski) duhovi objašnjeni u istoimenom poglavlju moje knjige „Slovenska mitologija“, ceo tekst je pun skrivenih zagonetki. Ona važna na koju želim da ukažem posvećena je poreklu mračnog konjanika, čiju mračnu stranu upoznajemo kroz ceo serijal Bajka nad bajkama. Šta nam o njemu govori ovo poglavlje? Šaljivi duhovi iza cara dobacuju da „Dođe vreme da carevi mrtvi svetom hode…“ Ovo se odnosi i na proricanje skore smrti cara Stepana, ali i na (zbog toga množina) opis konjanika koji je već mrtav – vezu sa njim potvrđuje neposredni nastavak scene, kada se u tamnom oblaku koji leti nad podom ukazuje „prikaza nekakvog crnog konjanika na crnom konju, iznad čije glave reka šišmiša natkriva ispijeno ali caru poznato lice“, dok je „ta glava, za koju mu se činilo da je glava njegovog davno počivšeg prethodnika, prilazila i zauzimala sve veći i veći prostor u titravom oblaku, skrivajući od pogleda mnoge demonske vukove crvenih očiju“.

“I za vas važi ono što junacima priče kažu stanovnici izgubljenog sela u srcu šume, „i da pratite potok unazad, nećete više pronaći mesto na kome ste ušli u njega, jer je voda izbrisala vaše tragove, a šuma se promenila“. I Bajka se promenila, i vi ste se promenili, i vaš novi susret biće susret starih prijatelja.”

Ovde je, zapravo, ostavljen nagoveštaj onoga što se na engleskom zove „prequel“, roman koji prethodi početnom. U slučaju da ikada rešim da ga napišem, zvaće se „Godina nulta: uspon vampirskog cara“, a glavni junak biće misteriozni car koga u serijalu Bajka nad bajkama zasad poznajemo samo kao mračnog konjanika i mitskog progonitelja. Njegova priča je po mnogo čemu neobična i, rekao bih, zadivljujuća, ali njeno poznavanje nije neophodno za razumevanje Bajke nad bajkama, otuda je ovo ostavljeno samo kao nejasni nagoveštaj usred serijala. A kao uzbudljivi bonus, ova priča će, ako ikada bude napisana, obuhvatiti još čudesniju povest lopovskog kneza, jedne od najmisterioznijih ličnosti Bajke nad bajkama, rečitog gospodina čije lice niko ne uspeva da sagleda u senkama njegovog ogrtača s velikom kapuljačom, a koji nekako uspeva da apsolutno gospodari secikesama i ubicama podzemlja.

Drugi deo trilogije, koji upravo postaje dostupan Bookmate čitaocima, nosi još jedan nagoveštaj onoga što bi moglo biti. O tome govori veštica Marena, mnogima omiljeni lik cele pripovesti, u susretu na koji dolazi uz veliki oprez (mnogi propuste da je starac na skeli zapravo mlada veštica u drugom obličju, što je vidljivo po onome što nosi u rukama, kada „oči starca blesnuše poput sunca preko dragog kamenja u njegovom štapu“ – a pri prvom susretu družine s Marenom, „Preko kolena je držala štap, dug poput čobanskog na koji se Miloš oslanjao, ali nekako lepši, sav izrezbaren, i još savijen pri vrhu, sa crvenim kamenovima umetnutim poput očiju s obe strane“).

“Svi tragovi su tu, pred vama, još od objavljivanja prve knjige.”

Kada se Marino opasno putovanje završi i dvoje se ljubavnika napokon ponovo sretnu, Marena kaže Žarku: „Ovo je možda i naša poslednja noć, hajde da je iskoristimo najbolje što možemo.“ Iako to na prvi pogled deluje kao obična ljubavna izjava, oni koji poznaju Marenu znaju da ona retko šta kaže tek onako. Ni Žarko ne zna da su oni nešto zajednički stvorili, ali se to nagoveštava kada mlada veštica nakon te noći odlazi da je niko više ne vidi iduće dve godine. Poslednje reči koje ona izgovara u svom poslednjem pojavljivanju u knjizi „Treća noć“ (a koje neću preneti ovde) takođe daju jasan nagoveštaj. Ako vam nakon svega još nije jasno o čemu se radi, moraćete sačekati dosta godina, dok ne rešim da napišem idući serijal u svetu Bajke nad bajkama, koji se zasniva na ove tri skrivene činjenice.

Vučja posla / foto: Zoran Milenković Đed
Vučja posla / foto: Zoran Milenković Đed

Nakon što je ovaj tekst bar poimence naveo Senku, Marenu, Žarka i Miloša, četvrtu tajnu mora zaokružiti Vuk, poslednji iz „originalne petorke“ (šestorke ako uključimo i kasnije pridruženog zmajevitog Relju). U poglavlju „Vučja posla“, naš hromi lopov, u svojoj nenajavljenoj poseti lopovskom knezu, nailazi na utvaru koja čuva kneževo blago. Ovaj susret nije prijateljski, i ko zna šta bi tada bilo s Vukom da avet koja ga progoni u jednom trenutku ne nestane. A zašto nestaje? To ostaje nedorečeno, nešto što ni sam junak ne zna. Trenutak od onih u kojima čitaoci mogu da se uzdignu iznad junaka pripovesti! Junaci ne znaju za moju knjigu „Slovenska mitologija“, koja objašnjava stvari s mitskim uzrocima. Tako poglavlje Talason omogućava preciznije identifikovanje utvare, a poglavlje Raskovnik, što je ime magične trave umetnute u Vukov palac, daje odgovor šta se zapravo desilo: „Prema nekim predanjima, raskovnik oslobađa i zarobljene ili proklete duše, koje čuvaju ukleto blago, ili oslobađa talasone od njihovog beskonačnog postojanja; ova trava, dakle, uspešno razvezuje čak i nevidljive magijske veze, odnosno raščinjava.“ Iz toga sledi da je, dotakavši pravo mesto, slučajno i u padu, Vuk oslobodio talasona njegovog beskonačnog postojanja. I, pride, okrenuo protiv sebe moćnog kneza lopova.

Nenad Gajić, portret / foto: Marko Stamatović
Nenad Gajić, portret / foto: Marko Stamatović

Toliko za danas. Još je puno ovakvih tajni skriveno na stranicama Bajke nad bajkama, ali neka to ostane za idući put, za još neku specijalnu priliku. Dotad, kad već znate više i shvatate da postoje stvari koje se ne daju lako sagledati, možete i sami u prvom ili ponovljenom čitanju uočiti ponešto od onoga o čemu ću vam tek pisati. Nadam se da ćete svakako uživati.

Bajka nad bajkama - Dva cara (kratki video)

Pročitajte i

Koristimo kolačiće da bismo poboljšali iskustvo na web stranici Bookmate Žurnal. Saznajte više ili