Malo stariji Pračet, pročitavši ponovo svoj prvenac, odlučio je da napravi određene sitne izmene u njegovoj sadržini, te u samoj napomeni koja prethodi avanturama plemenskih naroda iz tepiha, piše da ovaj roman zapravo ima dva autora, pri čemu su obojica ista osoba, te starija verzija Pračeta nije morala da plati honorar mlađem sebi.
S jedne strane, neizmerno mi je drago što sam (konačno) izdvojila vreme za Pračeta, a istovremeno mi je i mnogo krivo zbog toga, iz razloga što nije moguće pronaći sve knjige iz njegovog serijala o Disksvetu, jer je većina naslova rasprodata. „Narod iz tepiha“ predstavlja moj prvi susret sa pisanjem ovog autora, i mnogo mi je drago zbog toga, budući da je i on svoju književnu karijeru započeo pisanjem upravo ovog romana.
Ova knjiga, po mom mišljenju, spada u žanr komične, maltene sarkastične fantastike, kojom se na jedan posredan, satiričan način ismevaju oni koji su na vlasti. Pračet je na preduhovit način prikazao šta je to zapravo politika i kako se carevi, odnosno nosioci vlasti oduvek ponašaju. Upozorenje: Primenjivo i na današnje društvo!
Iako je ova priča kratka (ima svega dvestotinjak stranica), u potpunosti sam se povezala sa Dumijcima, utvarama, Manranzima, Deftmenjanima, krtarima, snargama i ostalim Pračetovim fantastičnim i komičnim bićima. Čak ni činjenica da su isti toliko sitni, majušni i nevidljivi golim okom, budući da žive u vlaknima tepiha i oružje prave od laka sa nogastolice, nije uspela da umanji veličinu ovih stvorenja. Carstvo Tepiha je toliko ogromno i prostrano da na njemu ima mesta i za usamljene ale koje su u stanju da skamene svakog ko ih pogleda u oči, a koje su, suprotno tome toliko željne društva da nenamerno koriste svoje moći. Na Tepihu ima mesta i za fantastična bića zvana ponovi, pa čak i za jedan oooogroman Bazar (u predgovoru knjige, Pračet je običnom olovkom, grafički prikazao veličinu Bazara). Jedino što svim stanovnicima Tepiha povremeno remeti mir jeste jedna sasvim natprirodna pojava zvana Groza koja se manifestuje tako što se sva vlakna savijaju i domovi plemenskih naroda urušavaju (mislite o tome kada usisavate tepihe!).
Pronašla sam i nekoliko sličnih fraza i ideja koje su kasniji autori koristili u svojim ostvarenjima. Tako, čuvenu rečenicu iz serije “Igra prestola”, koju Džon Snežni izgovara Arji kada joj daje mač “Iglu” i objašnjava kako se koristi: “Stick them with the pointy end”, pronašla sam u ovom romanu.
Što se tiče politike, Pračet ju je u svega nekoliko rečenica objasnio bolje nego što je to većini vrsnih stručnjaka pošlo za rukom:
“Petog dana gradonačelnik varošice bi pozvao plemenske poglavice na pijačni trg i slušao bi žalbe. Ne bi uvek preduzimao nešto u vezi sa njima, ali barem bi ih saslušao i mnogo klimao glavom; onda su se svi osećali bolje, bar dok ne odu kući. To se zove politika”.
O carevanju, Pračet je rekao:
“Gde je car? - Glurk i kuvari su ga zaključali u kuhinju, reče Bejn. - Tako je i najbolje. Ne može u isto vreme i da jede i da viče”.
Čitajte Pračeta.
Autor teksta: Deana Malek (@Bookvalna)