Naš današnji gost, Uroš, kaže da se pisanjem bavi otkako zna za sebe. Rođen je u Smederevu, studirao je Bibliotekarstvo i informatiku na Filološkom fakultetu, a deo je i Bookmate Originals tima zajedno sa Vesnom Dedić, Tamarom Kučan, Dejanom Stojiljkovićem…
Poznat je po knjizi „Osmi život“, a u okviru Bookmate-a pisao je serijal „Paklena rapsodija“. Trenutno je aktuelan njegov roman u epizodama pod nazivom „Provincijalac“ koji se bavi problemima današnje omladine, kao i problemima jednog provincijalca u Beogradu. U nastavku imate prilike da pročitate nešto više o njemu, njegovim delima i preporukama.
Zdravo, Uroše! S obzirom na to koliko dugo se baviš pisanjem, da li se sećaš trenutka u kome je sve počelo?
I dalje čuvam tekst koji je trebalo da bude moj prvi roman, pod radnim nazivom „Apokalipsa“. Imao sam izlete u svet pisanja i u osnovnoj školi, ali hajde da to ne računamo. Ovaj sam započeo krajem srednje. Možda ima nekoliko strana A4 formata. Što se tiče romana „Osmi život“, njega sam počeo da pišem nakon srednje škole i završio ga na IV godini studija. Eto, to su neki počeci. Sada već davne 2013. završio sam „Osmi život“ koji je godinu i po dana kasnije ugledao svetlost dana.
Kolika je razlika između pisanja knjige i priča u kraćoj formi? Koliko ti je uopšte vremena potrebno za jedno, a koliko za drugo?
Velika, velika razlika. Govoriću u svoje ime, pretpostavljam da druge kolege pisci rade i drugačije. Kada je roman u pitanju, piše se mesecima, pa čak i godinama, sa pauzama koje su nekada duže, a nekada kraće. To zahteva da iščitavate iznova, takođe i da imate planer (u mom slučaju blokče gde beležim ideje, imena likova, pa čak i rodoslove). Pisanje priče je trenutak inspiracije i ja, obično, za jedan dan završim priču. Što se tiče „Paklene rapsodije“ i „Provincijalca“, koncept jeste takav da su to kratke priče, ali pošto su spojene, princip pisanja je kao za roman. Tako da i jedno i drugo ja doživljavam kao romane, zapravo, ali u epizodama.
Tvoj glavni izvor inspiracije je…
Sve ono što nas NE okružuje, o čemu mislimo, maštamo, sanjamo, za čime čeznemo, patimo i što bismo voleli da je prisutno, ali nije.
Autor si „Paklene rapsodije“, serijala od 6 priča koje postoje i u audio formi na Bookmate servisu. Kakva su bila tvoja osećanja kada si prvi put čuo da tvoje delo čita drugi glas?
To je bio jedan od posebnih trenutaka, isti kao i kada sam prvi put držao svoj prvi roman u rukama. Nešto neverovatno, zaista. Iskustvo za koje nisam ni mogao da pretpostavim da će se dogoditi. Kao kada vam neko ekranizuje knjigu u seriju ili film, tako nešto sam ja ovo doživeo.
Osim prvog objavljenog romana, ubrzo si dobio i nagradu na konkursu „Literarni online inkubator“, a to navodiš kao prekretnicu u karijeri. Da li si imao tekstove koji nisu objavljeni, koji nisu uspeli i šta ti je pomoglo da ostaneš uporan u svojoj želji da budeš autor?
Navedena nagrada jeste bila objavljivanje prvog romana. Zato i kažem da je to prekretnica jer eto, pre toga sam tek tamo nešto zapisivao, za sebe, a prva stvar koju sam hteo da objavim, objavljena je na „velika vrata“, spomenutom nagradom. Ima, naravno, situacija nakon toga kada sam slao priče ili rukopise na druge konkurse i nisu prolazili, ali ja sam sebi rekao da je „Literarni Inkubator“ bilo mojih 5 minuta koje sam i iskoristio.
Nedavno je za Bookmate počeo da izlazi tvoj roman u epizodama – „Provincijalac“. Imala sam prilike da se upoznam sa par epizoda i dopada mi se to što govori o problemima mladih o kojima se retko kad pokreće priča i pridaje značaj kod nas. I sama sam prolazila kroz neke od njih i drago mi je da se skreće pažnja sve više na menatlno zdravlje. Da li spadaš u one pisce koji grade potpuno drugačijeg lika od sebe ili ima delova koji su inspirisani tvojim životnim iskustvom?
Kada su me na promociji romana „Reptil“ pitali to isto, smejao sam se. Ko je čitao „Reptila“ biće mu jasno i zašto. Sada mi pitanje nije smešno jer da, nažalost, sa tim lajt motivom sa kojim se suočava glavni junak, suočio sam se i sam, inače ne bih mogao i ne bih se osmelio da pišem o tako ozbiljnoj temi. Ono što se dešava kasnije u „Provincijalcu“, moram da dodam, izmišjeno je.
Koliki je za tebe bio izazov da pređeš na koncept pisanja romana u epizodama?
Nisam ni bio svestan koliki dok se nisam prihvatio toga. Ne znam da li će urenici „Bookmate“ zameriti, ali moram da kažem da je veoma zahtevno. Nekada imam inspiraciju, a nekada baš nemam, a epizoda mora da se preda jer izlazi svakog četvrtka. Mislim i da je osetna razlika u pisanju tada. Ruku na srce, možda meni, čitaocima ne, ali lakše je kada ne morate da jurite rokove.
Da li misliš da će ovakav format privući mlade da čitaju i da li može predstavljati pretnju fizičkoj kopiji knjige?
Ovo može samo da doprinese da se mladi više približe čitanju. I audio knjiga i ova kraća forma. Tradicionalna forma je tu, neće nikuda pobeći, a iskren da budem, pošto sam 5 godina radio u biblioteci, znam iz prve ruke koliko mladi danas ne čitaju ništa sem obavezne lekrire, svaka vrsta pokušaja da se književnost približi mladima, dobrodošla je!
Znam da je teško odabrati i izdvojiti najdraže od onoga što je tvoja tvorevina, ali šta najpre preporučuješ svima nama od svih dela koje si napisao?
Jeste teško pitanje, zaista. Moraću na prvo mesto da stavim roman „Četrdeset dana“ koji, evo, ni u ovom intervjuu do sada nisam spomenuo i koji je i prošao nekako čudno kod čitalaca, čini mi se nedovoljno opažen. To je velikim delom autobiografski roman.
Za kraj, preporuči nam par knjiga koje bi izdvojio kao najdraže:
„Rogovi“ Džoa Hila je moj omiljeni roman. „Majstor i Margarita“… A moram da skrenem pažnju čitaocima da moraju da daju šansu novim, domaćim autorima jer se tu kriju ozbiljni dragulji, ali eto, nedovoljno pažnje se daje knjigama, posebno novih, a posebno domaćih autora. Još i ako nemate jakog izdavača iza sebe, veoma je teško doći do publike. Publika je ta koja bi trebalo i sama da potraži nešto novije… Nadam se da neću biti pogrešno shvaćen.
