Predrasuda je (ne)uništiv korov

Greške koje činimo kao deca, u pristupu sa drugim ljudima, ispravljaju nam roditelji, staratelji, bake, deke… Oni pomno prate naše ophođenje u različitim situacijama, sugerišu nam kada nismo dobro postupili i tako nas vaspitavaju, svako na svoj način, svako najbolje što ume u tom trenutku.

Greške pravimo i kao odrasli, doduše, ne samo u pristupu sa drugim ljudima, ali, ko nas tada opominje? Da li smo u svako doba svesni kada napravimo pogrešan korak ka nekome, kada zauzmemo pogrešan stav odmah pri upoznavanju, baratajući tek ponekom informacijom, nedovoljnom da možemo čak i da steknemo neki prvi utisak, ali dovoljnom da osudimo to nešto minimalno što smo upoznali?

Stičem utisak da danas ljudi, pored toga što brzo žive, večito jure, rastrzani su na sve strane, ne pomišljaju (ili retko) kako deluju na druge. Kako ishitreno reaguju, kažu nešto za šta su možda svesni negde u dubini duše da nije u redu, ali nemaju vremena za izvinjenje.

Sa druge strane, postepeno se podiže svest o tome koliko je važno imati šoljicu kafe sa samim sobom, da saberemo misli, prelistamo planove i rasporede, setimo se nekih ljudi i naših postupaka, čak i njihovih, kako bismo razlučili šta je u redu, šta nije, preispitivanje svakog dana po malo, da se ništa ne nagomila i poremeti nam san.

Na konto toga zaključujem da tu ipak ne igra ulogu ni brz život, ni to da li su ljudi natrpani obavezama ili nisu, da li i koliko često piju kafu sa sobom i promišljaju o svim tim sitnicama, koje se nekako uvek na kraju ispostave kao najznačajnije… Tu igra ulogu nedostatak ljudske empatije, strah od nepoznatog i nedovoljno istraženog, kao i dominacija sebičnosti.

Svedoci smo vremena kada nam mediji serviraju laži i iskrivljene slike jednako kao istinu. Teško je u takvim okolnostima odrediti šta je šta, ali ne bi trebalo da je toliko teško biti čovek.

Adel je u maloj sredini, vozi školski autobus kroz predivne planinske predele u jednoj francuskoj oblasti, Ardeš. Mislima nas vodi u detinjstvo, priseća se lepih uspomena i lako možemo uvideti koliko je nesrećna što ih nije bilo više, ili pak, što se stvaranje njih nije nastavilo.

Čuva tajnu nakon operacije prilagođavanja tela rodnom identitetu, a kroz pomenute planinske predele i trenutno godišnje doba, dočarava nam svoja osećanja. Ne znam da li sam skoro bila oduševljena takvim opisima prirode a u isto vreme tužna znajući da se tako Adel, a možda i još hiljade i hiljade sličnih oseća toliko uplašeno. Uplašeno da bude potpuno slobodan.

Ima li smisla kada čitav život moramo da se izjašnjavamo kako drugi nalažu da ih ne bismo uvredili, povredili, razočarali, da glumimo kako predrasude koje se uredno gaje u malim sredinama više nego u bilo kojoj velikoj, ne bi dale vetar u leđa svakome da prokomentariše, naglas osudi, ili čak i fizički nasrne… Adel nam priča svoju priču ne bi li svojim primerom, svojim prikazom osećanja, podstakla da ipak malo razmislimo o korigovanju naših stavova i predrasuda koje su nam usađene. Mi ih uredno gajimo i negujemo, ali ne vidimo im svrhu. Zašto onda to ne bismo preispitali?

Mislim da predrasude zaista jesu duboko ukorenjene u našem mentalitetu, ma koliko se nekolicina trudila da čupka deo po deo, ne bi li onom sledećem bilo lakše da dođe do tog korena. Većina se grčevito drži nečeg što nam je samo usađeno, a ne znamo ni odakle, od koga, s kojim ciljem i da li nam je to zaista potrebno u životu ili da polako počemo da saniramo štetu…

Hajde da pre svega biramo da sami budemo srećni jer ćemo tada želeti drugima isto to, predrasude neće automatski nestati, ali ćemo biti svesniji da nam mogu naštetiti i ugroziti odnos sa drugim ljudima pa ćemo ih lagano, jednu po jednu odbacivati. Najbitnije je da, ni na koji način, ne ugrožavamo druge ljude.

Roman Mladi trogloditi osvojio je 2009. godine Evropsku nagradu za književnost (EUPL)

Čitajte

• knjiga