Mirjana Đurđević: 'Od slave niko nije postao bolji'

Prevođena na engleski i slovenački jezik. Roman „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ Mirjane Đurđević osvojio je regionalnu nagradu „Meša Selimović“. Nedavno je objavila roman „Mica, Beograd i odvratni Britanac“. Ovo je bio povod da malo popričamo sa njom o novom romanu, ali i književnosti, istoriji, humoru…

Malo je savremenih autora koji, poput vas, radnju svojih romana istorijske fikcije smeštaju u period nakon Drugog svetskog rata, već se drže starog, dobrog, nerizičnog, međuratnog perioda. Šta mislite zašto je trend takav kada i posleratni period ima obilje zanimljivih i dinamičnih događaja koje je moguće književno obraditi?

Ne bih se složila sa vama da je međuratni period bio imalo naivan i dosadan, imali smo u to vreme jedno kraljeubistvo, trovanje jednog patrijarha, krvave litije, ilegalnu komunističku partiju, pucanje po skupštini, zvaničnu diktaturu… trista čuda. Na ovim prostorima nikad nije dosadno. Verovatno će i ovo naše vreme jednom postati staro i dobro kad pomru svi „živi jezici“. Ali nisu svi živi jezici i pisci.

Knjigu započinjete onima koji su otišli trbuhom za kapitalizmom i onima koji su ostali da izgrađuju naš put u socijalizam. Ko je, po vašem mišljenju, bolje prošao?

U mom romanu ili generalno, u životu? Mada je odgovor isti. Objektivno, bolje prođe onaj ko je našao dom. Ili pak ostao u njemu. I ja sam jednom odlazila negde, ludom glavom za ne znam ni ja čim. Na kratko, brzo sam shvatila da je moj dom u jeziku. Nisam mogla da živim na drugom jeziku, da se šalim na svoj način, da razumem svaku najfiniju nijansu u značenju onoga što mi sagovornik saopštava, da se igram i izmišljam reči… Tada još nisam ni sanjala da ću početi da pišem.

Zanimljivo mi je da ste se u vašem romanu dotakli i teme Golog otoka koja je našoj savremenoj književnosti malo obrađena, jer je uvek smatrana kao „unutarstranački obračun“, a ne nešto što se tiče javnosti ili književnosti?

I ja sve posledice Rezolucije IB doživljavam kao unutarstranački obračun, kao što ih je doživljavala i tiha većina ljudi iz tog vremena koja nije požurila da zgrabi partijske knjižice i sve pogodnosti koje su iz njih proizilazile. Upravo zato sam se te teme zaista samo dotakla, na onaj način kako sam se dotakla. Uostalom, slično je i danas, samo gore. Em imamo jako glasnu „većinu“ koja je požurila po partijske knjižice i ono što im one donose, em nikako da dočekamo taj „unutarstranački obračun“.

“Stvarni likovi u mojim romanima su secirani do (raspoloživih) detalja i često umeju da vode oni mene umesto ja njih.”

Koliko su vaši romani povezani? Da li moraju da se čitaju u određenom redosledu ili može da se čita svaki za sebe?

Roman „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ iz 2009. donekle je povezan sa ovim novim, „Mica, Beograd i odvratni Britanac“, i to preko glavne junakinje oba, Mice Đurđević i njenog supruga Save. Ostali junaci „Kaje“ su se uglavnom razišli, ali kao i u svakoj porodici postoje oni koji su daleko ali su još uvek sa nama u mislima. Dakle, mogu da se čitaju i odvojeno.

Romani iz serije sa bivšom detektivkom Harijetom su još više nezavisni. Ono što ih vezuje je jedino Hari.

Šarmantna knjiga o Beogradu između dva rata, Beograđanima i njihovim prijateljima sa istoka i zapada.

Slušajte

Vaš roman obiluje fiktivnim, ali i stvarnim likovima koji su zaista postojali. Da li ste, radeći na pripremama za pisanje, istraživali njihove biografije ili ste i sa njima postupili primenjujući isključivo maštu? Koliko su stvarni ljudi u vašim romanima stvarni, a koliko su produkt vaše stvaralačke kreativnosti?

Trudim se da domaštam samo onoliko koliko mi je neophodno, često podaci iz njihovih biografija umeju da skrenu tokove priče. Recimo, Džon Dajnili Prins, diplomata i čuveni lingvista mi je bio jako težak za istraživanje, skupljala sam o njemu mrvice podataka iz prepotopskih brojeva Njujork Tajmsa, njegovih naučnih radova, najmanje iz diplomatskih izvora. Zanimljivo, ali ni od Američke ambasade nisam mogla da dobijem podatak gde je tačno bila ambasada, to jest poslanstvo u Beogradu. Znali su za kasniju adresu u Deligradskoj, ali ne i za prethodnu, u Francuskoj, za nju sam saznala jako teško. Iz tih nekakvih sitnica o njegovom radu, socijalnom životu njegove porodice u Americi, svakojakim aktivnostima uključujući i pomoć beogradskim Kalmicima, prosto sam stekla utisak da je bio dobar čovek.

Za razliku od njega, za Darelom je ostala silesija biografskih podataka, pre svega hiljade njegovih pisama – nisam sva pročitala, ali sam deo koji se tiče vremena provedenog u Jugoslaviji pažljivo proučila. Kao i njegovu biografiju u celini. I verujte mi, bio je stvarno odvratan čovek. Tek posle se proslavio kao pisac, a da se od toga popravio čisto sumnjam. Od slave niko nije postao bolji.

Ukratko, stvarni likovi u mojim romanima su secirani do (raspoloživih) detalja i često umeju da vode oni mene umesto ja njih. Ali tako je sa svim likovima…

Roman Deda Rankove riblje teorije je jedan od romana o detektivki Harijeti, a Mirjani Đurđević je doneo nagradu Žensko pero za 2004. godinu.

Slušajte

Da li postoji neka veza između predratne spisateljice Mice Đurđević koja je i protagonistkinja romana „Mica, Beograd i odvratni Britanac“ i savremene književnice Mirjane Đurđević autorke romana „Mica, Beograd i odvratni Britanac“?

Postoji. I zapisana je u epilogu knjige.

U vašem romanu se nakit nekih starih prijateljica Mice Đurđević koje kao da su isparile iz postojanja volšebno pojavljuje na nekim novim komšinicama. Ovo mi deluje kao uvod u neku horor priču? Izgleda da je stvarnost opet nadmašila maštu?

Eh, svega je tu bilo. I u životu i u romanu. Ali da ne spojlujemo.

“Nisam to ja uradila, Mica je. Večito zabada nos gde ne treba. Mada ima i zdrave motive – skuplja materijal za novi roman.”

Osim horora u vašem romanu pojavljuju se i elementi humora, cinizma, a, boga mi, ne libite se da upotrebite i sarkazam. vaši junaci kao da su, umesto cvećem, humorom dočekali „oslobodioce“?

Ne čitam i ne gledam horor, pa ako sam ga napisala onda mi se nešto slučajno omaklo. To da su moji junaci humorom dočekali „oslobodioce“ povukli su na pripovedača, mene. I ja „oslobodioce“ svake vrste umem da dočekam jedino humorom, svako drugo rešenje bilo bi fatalno. Po mene.

Koliko je humor oružje revolucije jer, kako je to napisao Umberto Eko, „Smeh ubija strah, a bez straha od đavola nema potrebe za Bogom“?

Odgovoriću vam stihovima nepoznatog autora iz druge polovina XIV veka, sa naglaskom na reči smehoslovije:

A se sut gresi moji –

mnogoslovije, ljuboslovije,

praznoslovije, skrnavoslovije,

lažeslovije, smehoslovije,

bludoslovije, sramoslovije,

bujeslovije, sujeslovije,

basnoslovije, sprotislovije,

zloslovije.

Sagreših, Gospodi, prosti me!

Detektivka Harijeta se prinudno vraća iz invalidske penzije kako bi rešila najteži i najkomplikovaniji slučaj sa kojim se usamljena, klimakterična žena može susresti: majčinu galopirajuću demenciju usred narastajuće sveopšte besparice.

Čitajte

U jednom trenutku vaša junakinja kaže „… vežbaju narod da se smeju četnicima, ibeovcima, Staljinu, bogocu… ali jedini zdrav smeh je onaj na svoj račun. Svakoj sopstvenoj gluposti se smejati. Možda i četnici, ovi što su pobegli, negde na geštetneru umnožavaju Tita i Rankovića kako sede u klozetu ili šta ja znam, al to ne vodi ozdravljenju i boljitku, samo raspiruju mržnju i regrutuju svoje maloumnike kao što državne novine regrutuju svoje.“ Čini mi se kao da je dala dijagnozu naše humoristične današnjice, naročito one na društvenim mrežama?

Mi smo vazda duboko podeljeno društvo. Tako se i ono što nam je „smešno“ razlikuje od busije iz koje gledamo na svet. Povod za gornji Micin kratki monolog bila je za ono vreme šokantna karikatura na naslovnoj stranici „Ošišanog ježa“ na kojoj je ruski oslobodilac sa dvadesetak ručnih satova na rukama. Prva najava Titovog otvorenog okretanja od Sovjetskog Saveza. Metode su dakle iste kao danas. Tako se i danas smejemo ili ljutimo na humor iz jednog ili drugog ideološkog lonca. A ne bi bilo loše da se malo pogledamo i u ogledalu.

Kroz sve te horore i komedije iz perioda obnove i izgradnje polako gradite i misteriju i od cele priče pravite i politički triler?

Nisam to ja uradila, Mica je. Večito zabada nos gde ne treba. Mada ima i zdrave motive – skuplja materijal za novi roman.

Da li da otkrijemo ko je „odvratni Britanac“ ili da to ostavimo književnoj publici da sama istraži čitajući knjigu „Mica, Beograd i odvratni Britanac“?

Uh, već sam otkrila! Lorens Darel.

Napeto kao u korsetu! Koji pisac pažljivo šnira i zateže od prve do poslednje stranice. Gde gajtan pukne i istina se razveže na najneverovatniji mogući način. A čitalac pukne od smeha. / Old Fashioned Mirror

Čitajte

• knjiga