Nije do knjige, do mene je - Kako sam povratila fokus za čitanje?

„Kada sam se rodila, nije postojao naziv za to što sam. Pretpostavljali su da ću biti isto što i majka, tetke i još hiljadu srodnica, nazivali su me nimfom. Među nižim boginjama mi smo bile… “Da li sam platila porez? Ma jesam, platila sam kad i internet. Gde mi je telefon? „Drama u Holandiji, sleteo avion pun zaraženih novim sojem korona virusa“. Mogla bih da stavim čaj. Novinarstvo propada, više nema nijednog naslova bez reči „drama“. Čaj će mi prijati. Da li je kasno da usisam kuću?“

Ovako je otprilike izgledalo moje čitanje pre godinu dana. Počela sam da čitam roman „_Kirka_“, fantastične Madlin Miler, koja je stvorila smelu i svežu verziju mita o Kirki. Štivo je bilo pitko, pametno i rečito napisano. Tema mi je godila, moja mentalna mašina nije reagovala kao pre. Čitala bih jednu rečenicu po dva puta, lutala mislima, vraćala se i nikako nisam uspevala da proniknem u stanje čitanja.

“Kad sam osetila da mi fokus za čitanje opada, brzo sam primetila i da mi pisanje postaje zapetljanije. Menjala sam knjige, ali nije bilo do knjiga. Bilo je do mene.”

Knjiga je portal u svet mira i čuda. Dok čitam, praktično gutam tekst tako što ga živim, divim se genijalnosti autora, a moj puls se prilagođava rečenici kao u stanju meditacije. Kad sam osetila da mi fokus za čitanje opada, brzo sam primetila i da mi pisanje postaje zapetljanije. Menjala sam knjige, ali nije bilo do knjiga. Bilo je do mene.

Pandemija, pojačana anksioznost, finansijska neizvesnost, uznemirujuće vesti sa svih strana sveta na sve teme… Ne znam šta mi je tačno poremetilo fokus, koji mi je od osnovne škole bio kao neka vrsta supermoći. Kao studentkinja sam učila dosadno gradivo brže nego što su neki čitali, baš zbog sposobnosti da se udubim, a onda sam doživela da nisam u stanju da letim kroz knjigu koja me zanima. Naravno da sam se strašno zabrinula. Udubljeno čitanje nije samo važno zato što nam donosi mir i predah kroz dobru knjigu, ono utiče na gomilu drugih mentalnih fukcija. Loš fokus pri čitanju je za mozak isto što je loša kondicija za fizičko zdravlje.

“Merila sam vreme udubljenosti u tekst. Sa deset minuta lagano sam dolazila do željenih 45 minuta udubljenosti bez skretanja pažnje sa teksta.”

Nastavila sam da čitam uprkos nagonu da razmišljam o sedam različitih tema istovremeno. Polako, osvestila sam distrakcione misli. Isključila sam notifikacije dok čitam. Merila sam vreme udubljenosti u tekst. Sa deset minuta lagano sam dolazila do željenih 45 minuta udubljenosti bez skretanja pažnje sa teksta. Onda sam počela da merim brzinu čitanja. Neki tekstovi su laganiji i čitaju se brže, drugi su bogati filozofskom višeslojnošću, pa se na njima zadržavamo duže. Pratila sam koliko vremena gubim kad izgubim nit. Nakon nekoliko dobrih naslova pročitanih uz naprezanje, počela sam da čitam kao ranije. Da li je efekat bio isti? Ni približno.

Vratila sam sposobnost udubljenog čitanja tempom na koji sam navikla, ali je osećaj bio kao da čitam po zadatku. Ma kako dobra knjiga bila, nisam uspevala da se do kraja uživim u nju. Dok čitam, imala sam svest o tome koliko mi je stranica ostalo do kraja poglavlja ili do kraja knjige. Nije bilo kao pre. Uživala sam u čitanju, ali sam ga i „obavljala“. Pomišljala sam da sam izgubila magičnu nit koja me je nekad nepogrešivo povezivala sa čarolijama mitopoetskog sveta. Možda je do godina, mislila sam, možda mi je svega dosta, možda mi mozak stari…

“Osećala sam mirise svake kuće, imala sam pred očima sitne bore likova i videla njihove grimase dok sam letela kroz rečenice, nošena radnjom i savršeno zaštićena od dežurnih životnih strepnji koje ne služe ničemu korisnom.”

Vratilo se letos. Prvo sam za dva dana pročitala sve tri knjige Branka Rosića, onda sam smazala „_Estoril_“ Dejana Tiaga Stankovića, pa Floberovu „_Gospođu Bovari_“. Nisam stajala. Čitala sam kao odbegla iz književne gladi, silno i snažne koncentracije. Osećala sam mirise svake kuće, imala sam pred očima sitne bore likova i videla njihove grimase dok sam letela kroz rečenice, nošena radnjom i savršeno zaštićena od dežurnih životnih strepnji koje ne služe ničemu korisnom.

Knjiga je koren i vrh civilizacije, ali i oaza sigurnosti u kojoj je sve uvek dobro. Baš zato, ništa nije kao udubljeno čitanje. Život je pun svega i, ako ne pazimo, lako možemo knjigu da izgubimo iz vida, kao dobrog prijatelja.

Ovaj tekst sam napisala da bih svima poručila da moć knjige nikad ne mogu trajno da izgube. Od knjige samo ne treba odustati, jer se od čarolije ne odustaje, ona je nešto za šta se vredi boriti. Ako ne verujete meni, pročitajte priču o Kirki. Čarobna je.

Hrabro, provokativno i nadahnjujuće / Observer

Čitajte

• knjiga