Dok su Oni pisali o egu, One su osvojile modernu književnost

„Pametni ljudi ne čitaju ženske knjige“, to je bilo pravilo koje smo slušale kao devojčice koje su po ocenama i obimu interesovanja obećavale. Postojala je „ozbilna književnost“, u koju su spadali klasici i moderni autori, koji su svi bili muškarci. Dobar pisac je mogao biti samo muškog roda, čast izuzecima. Spisateljica je bila već pomalo pogrdan naziv, tako su ljudi koji intelektualiziraju nazivali autorke ljubavnih romana, koje su pisale o svojim brakovima i problemima, uz posmatranje s visine. Ako bi neka žena i bila neosporno talentovana u pisanju, toliko da je nemoguće ignorisati i ugurati u modlu bulevarske književnosti, za nju su govorili da je „dobar pisac“. Kad sam stigla, tako je planeta izgledala. Sve se toga sećamo.

Danas mi to vreme izgleda kao nešto o čemu sam gledala istorijske filmove ili čitala u knjigama, toliko davno da ne deluje stvarno. Ovo doba je po mnogo čemu tegobno, ali je i oslobađajuće i prelepo do koje mere je ženska književnost dobila oblik koji zaslužuje. Ženski glas u književnosti i umetnosti nikad nije bio toliko snažan i neodoljiv.

“To što muški pisci okreću tastature u pravcu otkrivanja ženskog univerzuma i to rade odlično, poput Bakmana, samo je još jedan dokaz važnosti ovog talasa.”

U teoriji književnosti je ženska književnost definisana kao razgoljujuća borba protiv ustaljenih normi o tome kako se osećamo u svojim telima, kako živimo u svojim životima, kako gledamo na svet i kako od malih nogu osećamo na svojoj koži poglede celog sveta. Žensko iskustvo je definišuće na svim poljima, pa i u književnosti, pozorištu, slikarstvu… Odaje utisak krika koji probija muk. Generacije koje su decenijama slušale kako je „Sve već napisano u Epu o Gilgamešu, a ostalo je varijacija na temu“, dobile su konačno nešto novo. Vrlo paradoksalno, u vremenu hiperprodukcije svega i gotovo neodrživosti originalnosti, žene su u književnost unele sebe, na način koji sad već znamo da ulazi u istoriju stvaralaštva.

Čitaoci su ovaj roman nazvali-roman o ženskom prijateljstvu

Slušajte

Kakva epoha za život i čitanje! Mi smo čitali Lanu Bastašić kad je tek objavila „Uhvati zeca“, mnogo pre Keri Bredšo i sigurno mnogo pre nego što će ta knjiga postati lekcija iz srpskog jezika i književnosti. Imali smo priliku da je slušamo kako gostuje u podkastima, da joj lajkujemo statuse i šaljemo poruke na koje odgovara. Mogli smo među prvima da slušamo jednu prvu damu Amerike koja umesto o escajgu priča o valunzima i osećaju nedovoljnosti u siromašnom i nasilnom kraju u kom je odrastala. Živimo u vreme Marije Ratković i pesnikinje Radmile Petrović, u vreme u kom su razgrabljene sve knjige Elene Ferante, a u Ateljeu 212 su najuzbuljivije predstave „Revolt“ i „Kao sve slobodne djevojke“. To što muški pisci okreću tastature u pravcu otkrivanja ženskog univerzuma i to rade odlično, poput Bakmana, samo je još jedan dokaz važnosti ovog talasa.

“Žensko iskustvo je definišuće na svim poljima, pa i u književnosti, pozorištu, slikarstvu… Odaje utisak krika koji probija muk.”

Pred praznike uvek pravim zalihe knjiga. Toliko se izgubim u tom prikupljanju naslova koji me raduju, da nekad zaboravim da kupim šta mi treba od hrane. Na svom Bookmate nalogu zato već godinama imam policu koju sam nazvala „Zimnica“, koja je baš to – odabir naslova kojima se radujem tokom praznika. Ipak, morala sam da napravim još jednu policu ove zime, policu koju sam nazvala „Planeta jakih žena“, na koju smeštam romane čije priče nose jaki ženski likovi. Vrlo spontano i na polici za knjige ceo jedan deo posvećen je ženskim glasovima koji oblikuju današnji svet. Šetajući gradom često krajem oka uhvatim radoznale poglede nekih novih devojčica, koje su tek sad stigle. One su stigle na ovakav svet, ne zanima ih „Ep o Gilgamešu“, zanimaju jedne druge i mnogo sam srećna zbog njih.

• knjiga