Milan Trpković: Knjige su ogledalo mog bića

Oktobar je za mene uvek bio mesec knjige. Zato bih volela da i ovaj oktobar otpočnemo razgovorom sa jednim inspirativnim mladim čovekom čiji se život nekako uvek vrti oko knjiga – strastveni je ljubitelj pisane reči, veliki kolekcionar knjiga i radi na jednoj izuzetno zanimljivoj poziciji. Hajde da ga upoznamo zajedno.

Milan Trpković, nekima možda poznatiji i kao Knjigosaurus kako se predstavlja na društevnim mrežama ima veoma interesantan posao – on je generalni sekretar Udruženja izdavača i knjižara Srbije i ja sam poželela da svima nama koji volimo čitanje i interesuje nas sve što ima veze sa knjigama bliže objasni čime se on to zapravo bavi. Nadam se da ćete i uživati u našem razgovoru.

Da li nam možeš malo bliže objasniti kako zapravo izgleda tvoj posao? Knjiškim moljcima sigurno zvuči primamljivo, ali verujem da sa sobom nosi i ogromnu odgovornost i bezbroj izazova na dnevnom nivou?

Na poziciji generalnog sekretara Udruženja izdavača i knjižara Srbije sam nešto više od tri godine i moj posao je takav da svakodnevno komuniciram sa velikim brojem izdavača i knjižara iz Srbije, ali i sa predstavnicima institucija sa kojima naši članovi udruženja direktno sarađuju, kao što su Narodna biblioteka Srbije, Ministarstvo kulture i informisanja, Ministarstvo prosvete, SANU, Matica srpska, Beogradski i Novosadski sajam, itd. Tu je i komunikacija putem telefona i mejlova sa kolegama iz inostranstva, distributerima, bibliotekarima, udruženjima pisaca, prevodiocima i svima koji su uključeni u proces kreiranja, plasmana i prodaje publikacija. Moja uloga je takva da članovima udruženja pomažem oko informacija iz polja izdavaštva i stojim im na raspolaganju u vezi pitanja koja su relevantna za našu branšu. U prevodu: radim(o) ono što rade sva strukovna udruženja.

Lepo si primetila da je ovo posao koji sa sobom nosi veliku odgovornost i izazove. U tom pogledu moram da budem obazriv jer sam predstavnik jedne od najvažnijih kreativnih industrija kod nas u Srbiji. Izdavaštvo jeste i treba da ostane nešto na šta možemo da budemo ponosni, kao društvo i država.

Kakav je osećaj kada se jedan knjigoljubac nađe u poziciji da može da radi na takvoj poziciji? Da li je zapravo neophodno voleti knjige i književnost da bi se ovakva vrsta posla radila kvalitetno i sa razumevanjem?

Ljubav prema knjigama je dodatna motivacija i pokretač u ovom poslu koji je prvenstveno administrativne prirode. Iako ne radim direktno sa knjigama (ne učestvujem u njihovom kreiranju ili prodaji), to što sam knjigoljubac mi ipak pomaže u poslu koji obavljam. Mišljenja sam da ovaj posao ne može da se radi samo iz administrativno-tehničkog ugla, već da mora biti zastupljena i ta komponenta koja se odnosi na ljubav prema pisanoj reči. To mi omogućava da lakše pratim izdavačku produkciju i trendove, bolje upoznajem izdavače i njihove planove, ali i da prikupljam informacije i podatke koji su nam važni kao parametri za dalja kretanja tržišta. Sa ove pozicije mogu da bolje sagledam koji su sve problemi i izazovi sa kojima se susreću izdavači, a za koje ne bih mogao da pretpostavim i znam ako posmatram samo iz ugla običnog posmatrača.

Tvoja lična biblioteka je prilično impresivna. Od kada traje tvoja ljubav prema knjigama i koliko dugo ih sakupljaš?

Zaista ne mogu da zamislim svoj radni i životni prostor, a da se tu ne nalaze knjige. Naučio sam da živim i radim uz njih. One su deo mene i ogledalo su mog bića. Zato sada imam dve biblioteke, jednu u stanu, a drugu koja je ostala u mojoj staroj sobi kod roditelja. U biblioteci “Mala Grčka”, kako sam je od milošte nazvao, su ostale stručne knjige, enciklopedije i literatura na stranim jezicima. U stan i novu biblioteku sam preneo sve preostale knjige. Za sada imamo negde oko 2.000 naslova, različitih žanrova i izdanja. Ta moja kolekcionarska navika i praksa traju od malih nogu, a naročito se intenziviralo u poslednjih 10 godina. Sakupljam knjige različitih žanrova, jer sam i sam orijentisan ka različitim stvarima i interesovanjima. Takođe, član sam dve javne biblioteke, a uskoro planiram da se učlanim u još nekoliko. Razlog tome: veća dostupnost i raznovrsnost izdanja, ali i mali doprinos očuvanju biblioteka, kao važnim stubovima kulture jednog naroda. Do knjiga, pored kupovine u knjižarama i na sajmu, dolazim i putem razmena knjiga, što za mene predstavlja posebno iskustvo.

Sajam knjiga je praznik za sve ljubitelje pisane reči. Kako za tebe izgleda sajam iz ugla običnog posetioca, a kako iz profesionalnog ugla?

Sa tvojom konstatacijom se apsolutno slažem. Sajam knjiga u Beogradu je uvek bio i verujem da će ostati najznačajniji praznik za sve ljubitelje pisane reči. Ova knjiška manifestacija predstavlja najveći kulturni događaj u Srbiji i regionu i jedan je od najposećenijih sajmova knjiga u Evropi. Pod kupolama sajma se okuplja veliki broj izlagača, pisaca, štampara, bibliotekara, distributera, agenata, književnih kritičara, ali i posetilaca, bez kojih sajam ne bi mogao da postoji i ne bi mogao da se zamisli. Kada govorimo iz profesionalnog ugla, oktobar je najvažniji mesec u godini za sve koji se bave izdavaštvom i zbog toga je sajam najbolja prilika da se prikaže produkcija i naprave određeni poslovni dogovori. Kada posmatram sajam iz ugla posetioca, mogu reći da uživam dok obilazim štandove i kupujem knjige. Za ovo se pripremam cele godine i uvek kupim više knjiga nego što okvirno isplaniram. Sajam mi je u lepom sećanju i zbog činjenice da sam tu upoznao svoju buduću suprugu, ali i stekao neka lepa prijateljstva i poznanstva. Ne mogu da izostavim i činjenicu da sam na sajmu upoznao i veliki broj knjigoljubaca koje pratim na društvenim mrežama, što je posebna draž koju sajam sa sobom nosi.

Koju knjigu bi nam preporučio ove jesene i zašto baš nju?

Ove jeseni moja preporuka ide knjizi “Osinje gnezdo” Vlade Arsića. Autor u ovoj knjizi znalački demonstrira odličan spoj istraživačkog novinarstva i istorijskih detalja. Vlada je poznat po tome što u svojim romanima obrađuje teme koje su kroz istoriju bile mistifikovane, zataškivane ili latentne. Ovoga puta je odabrao jednu sveprisutnu i znanu legendu i mit u našem narodu, koja je omeđenja verskim, istorijskim, etnološkim, prosvetiteljskim i kulturološkim okvirom, a za koju mislimo da sve znamo: spaljivanje moštiju Svetoga Save. Knjiga od nepunih 350 strana je otvarala mnoga pitanja. Naziv „Osinje gnezdo” sam po sebi izaziva znatiželju sa jedne strane, dok sa druge budi određeni strah. Znamo da se osinje gnezdo ne dira kako ne bi izazvali burnu reakciju onih koji ga štite. A reakcija (na knjigu) je bilo, i verujem da će ih tek biti.

Izuzetnom erudicijom i širokim potezima, uz veštu naraciju i mnoštvo likova, Vlada Arsić stvara jedinstveni triler, čija srž preispituje mit o moštima Svetog Save i postavlja mnoga pitanja u vezi sa našom sudbinom.

Čitajte

• knjiga