Mentalne bolesti i književnost

Kao i većina tinejdžera suočavao sam se novim izazovima u svetu odraslih. Sve ovo je imalo snažan uticaj na moje zdravlje. Konfliktne i stresne situacije koje su postajale sve češće su uticale na moje raspoloženje. Što sam dublje tonuo u nešto što sam tek kasnije uspeo da prepoznam kao anksioznost i depresiju, to sam više u svetu umetnosti pokušavao da pronađem slične situacije.

Uplašen i zbunjen u svetu koji više nisam mogao da prepoznam, uporno sam tragao za filmovima, serijama, predstavama i knjigama u kojima ću pronaći ono što se meni događa. Šta je to sa mnom? Šta mi se to događa? Zašto baš meni? Da li se takve stvari dešavaju i drugima? Pitanja su se samo rojila i bili su mi potrebni odgovori.

Knjiga koja mi je, na koncu, najviše pomogla jeste „Prozak nacija“ američke književnice Elizabet Vercel koju je u prevodu Jelene Miklje Damjanović objavila, tada aktuelna, izdavačka kuća Plato. Iako sam odavno prevazišao probleme sa kojima sam se tada suočavao zbog značaja koji je u tom trenutku imala na mene ova knjiga se i dalje nalazi na posebnom mestu na polici, među onim knjigama kojima se često ponovo vraćam.

“Najzad sam mogao i drugima da objasnim šta me tišti, a da me oni jasno razumeju i shvate.”

„Prozak nacija“ mi nije direktno pomogla da rešim moje probleme, čak ni da shvatim šta me muči. Njen značaj je u tome što je autorka uspela da veoma precizno prevede u reči ono što sam i sam osećao. Najzad sam mogao i drugima da objasnim šta me tišti, a da me oni jasno razumeju i shvate. Koristeći rečenice koje je u svojoj autobiografiji napisala Vercel objašnjenje moje teskobe našlo je verbalni put ka spoljnjem svetu.

Oni kojima sam se obratio za pomoć najzad su mogli da shvate probleme sa kojima sam se suočavao.

Mentalne bolesti u istoriji

Mentalne bolesti nisu izmišljotina moderne medicine. Iza njih ne stoji zavera farmaceutske industrije. One su oduvek verni pratilac čovečanstva, kao i pokušaji da ih objasnimo i, na taj način, prevaziđemo. Naučnici su imali svoje metode u otkrivanju i lečenju mentalnih bolesti, a književnici su na taj fenomen odgovorili onako kako su jedino i znali – pisanjem.

Sofokle se u svojoj drami „Ajant“ već u petom veku stare ere bavi mentalnim bolestima. Ajant se nada da će njemu kao najvećem junaku nakon Ahilove smrti pripasti i oružje nastradalog heroja. Gnevan zbog toga što su Menelaj, Agamemnon i ostali oružje dodelili Odiseju, Ajant odluči da ih ubije. Međutim, boginja Atina mu pomuti um i mahniti junak umesto ljudi ubije stoku.

“Mahnitost glavnog junaka pripisuje ljubavi i ljubomori.”

I potonji književnici su ludilo pripisivali božanskim uticajima. Tako Euripid i, četiri veka docnije, Seneka u svojim dramama Herkulovo ludilo u kome je ubio svoju suprugu i decu pripisuju boginji Heri, odnosno njenoj rimskoj dvojnici Junoni.

U šesnaestom veku italijanski pesnik Lodovik Ariosta u svojoj poemi „Besni Orlando“ mahnitost glavnog junaka pripisuje ljubavi i ljubomori koju ovaj oseća zbog paganske princeze Anđelike.

Nekoliko decenija docnije, Vilijam Šekspir na daskama Gloub teatra publici predstavlja, verovatno najpoznatijeg dramskog junaka, Hamleta koji je pokazivao znake depresije i poremećaja raspoloženja.

Negde u isto vreme u Španiji Migel de Servantes piše prvi moderni roman u kome se pojavljuje Don Kihot, čovek kome nikada nije dijagnostikovan neki mentalni poremećaj, ali koga ipak proglašavaju ludim jer odbija da veruje u društvene konvencije i odluči da živo u svetu književnosti.

Remek delo svetske književnosti.

Slušajte

Mentalne bolesti i moderno doba

Sa pronalaskom štampe broj romana i knjiga se uvećava, a tako i broj junaka sa mentalnim bolestima. Od značajnijih junaka možemo pomenuti Raskoljnikova iz romana „Zločin i kazna“ Fjodora Dostojevskog koji pokazuje znake delirijuma i halucinacija, tu je zatim Holden Kolfild u Selindžerovom romanu „Lovac u žitu“ koji zbog svakodnevnog stresa pati od anksioznosti i depresije, Ester Grinvud iz romana „Stakleno zvono“ Silvije Plat prikazana je kao mlada žena koja se suočava sa depresijom i suicidalnim mislima…

Mesec dana nakon objavljivanja romana Stakleno zvono Silvija Plat je izvršila samoubistvo.

Čitajte

Nisu samo klasični romani oni čiji se autori bave mentalnim bolestima.

Junakinja romana „Devojka iz voza“ Pole Hokins se suočava sa alkoholizmom i depresijom nakon razvoda i gubitka posla, Teo Deker, junak romana „Češljugar“ Done Tart se bori sa anksioznošću nakon što preživi teroristički napad, Patrik Bejtmen iz romana „Američki psiho“ Breta Istona Elisa je psihopata sa poremećajima u doživljavanju stvarnosti.

I decenijama nakon svog prvog objavljivanja, Američki psiho je i dalje literatura za 21. vek.

Čitajte

Zanimljivo je napomenuti da je zajedno sa napretkom naučnih otkrića na polju medicine i sve većeg razumevanja mentalnih bolesti, počeo da se menja i osavremenjuje pristup i samih autora kada su u pitanju opisi stanja junaka. Mahnitost, histerija, žuč i demoni, ustupili su mesto naučnom pristupu i u književnosti.

Stari ili novi, klasični ili savremeni, ovi junaci su našli svoj put i do popularne kulture, naročito kroz brojne filmske i televizijske adaptacije. Ovi filmovi i serije često su bili popularniji i poznatiji od romana na osnovu kojih su snimljeni. Setimo se samo filmskih adaptacija romana kao što su „Let iznad kukavičijeg gnezda“, „Kad jaganjci utihnu“, „Borilački klub“, „Prednosti jednog marginalca“, „Blistav um“, „Crni labud“, „Trčanje s makazama“, „Rekvijem za snove“, „Forest Gamp“, „Neprilagođena“, „Sati“…

Da li nam književnost može pomoći?

Da li nam romani u kojima se pojavljuju junaci koji imaju mentalne bolesti mogu biti od neke veće koristi osim da nam pruže uživanje u čitanju?

Ako se osvrnemo na moje iskustvo o kome sam pisao na početku teksta, videćemo da uloga ovakvih knjiga može biti višestruka.

Književni junaci koji pate od mentalnih bolesti mogu pomoći čitaocima koji su i sami bolesni. Pre svega da bolje razumeju svoje stanje, ali i da ih ohrabre. Uvideti da i junak priče ima iste probleme čitaocima može biti inspirativno, ali i umanjiti osećaje usamljenosti ili stida koji neki osećaju zbog lošeg mentalnog zdravlja.

Sećate se da je meni knjiga “Prozak nacija“ pomogla da nađem reči kojima ću drugima, koji ne pate od istih problema, objasniti šta me muči? Upravo je to ono što ovakve knjige mogu pružiti onim čitaocima koji se sami ne suočavaju sa mentalnim bolestima, ali neko ko im je blizak možda prolazi kroz tako nešto.

“Knjige sa junacima koji pate od mentalnih bolesti mogu pokrenuti širok dijapazon rasprava i razgovora o temama koje se tiču mentalnog zdravlja.”

Na ovo se nadovezuje još jedna stvar, a to je skidanje stigme sa mentalnih bolesti i sa onih koji od njih pate. Čitalačko iskustvo nam pomaže, kako onima koji imaju neku mentalnu bolest, tako i onima koji nemaju, ali među bliskim osobama imaju nekoga ko pati od njih, da uvidimo kako je i to, ne znak slabosti zbog koga bi trebalo da osećamo stid, već deo celokupnog ljudskog iskustva.

Sve ovo zajedno može doprineti da onaj ko pati od mentalnih bolesti, ohrabren novim uvidom u situaciju, potraži neophodnu pomoć zbog stanja u kome se nalazi.

Kao što i sve knjige, filmovi i serije mogu pokrenuti široku raspravu o temama kojima se bave, tako može biti i u ovom slučaju. Knjige sa junacima koji pate od mentalnih bolesti mogu pokrenuti širok dijapazon rasprava i razgovora o temama koje se tiču mentalnog zdravlja, stigmatizacije, socijalne izolacije i traume.

Negativni aspekti

Ono što je meni, tih davnih dana, najviše smetalo jeste romantizacija mentalnih bolesti kojima su doprinele knjige i njihove adaptacije. Iako nema ničega lepog ili simpatičnog u tome što je neko bolestan, neki književni junaci su predstavljeni sa velikom dozom šarma, te sve to ostavlja utisak neke čudnovate i privlačne lepote i kada su u pitanju njihovi problemi.

“Niko ne želi da bude posmatran samo kao anksiozna ili depresivna osoba.”

Loša stvar je i gubitak šire slike. Pisci, ali i čitaoci, se fokusiraju samo na taj aspekt junaka i posmatraju ga samo kroz prizmu njegove bolesti. Što može da funkcioniše kada čitamo knjigu ili gledamo film, ali ne i u stvarnom životu. Niko ne želi da bude posmatran samo kao anksiozna ili depresivna osoba. Pisci, takođe, nemaju običaj da se previše udubljuju u opise stanja svojih junaka. Što je, donekle, i razumljivo jer književnici nisu medicinari i nije njihov posao da daju celokupnu dijagnozu. Ovo može da rezultira pogrešnim shvatanjem i razumevanjem bolesti kod onih koji čitaju o tome. Junaci koji pate od mentalnih bolesti često su prikazani stereotipno kao opasni ili nestabilni, što može ojačati ustaljene predrasude o mentalnim bolestima i doprineti daljoj stigmatizaciji i marginalizaciji.

Knjiga je knjiga

Knjige sa junacima koji pate od mentalnih bolesti mogu pomoći kada je u pitanju razumevanje i prihvatanje samih bolesti, zatim lečenje i pomaganje kako onima koji pate od njih, tako i onima koji u svojoj blizini imaju nekoga kome su pomoć i pažnja neophodni. Sa druge strane, uvek moramo imati na umu da je to samo književna fikcija i da joj kao takvoj moramo pristupiti sa kritičkim otklonom. Naročito temama kao što su mentalne bolesti.

• knjiga
• mentalne bolesti
• književnost
• don kihot
• psiho