Marko Popović: 'Verujem u male pobede običnih građana'

Marko Popović je dramaturg sa FDU-a i diplomac njujorške škole filmske režije koji nas je pre više od šest godina prijatno iznenadio knjigom „Jedan pogrešan korak“ koju je objavila „Laguna“. Roman sa čijih stranica gotovo da curi krv sa beogradskog asfalta brzo se pročuo ne samo među ljubiteljima ovakvog štiva, već i među onima koji ne čitaju krimiće. Preporuka od usta od usta je uradila svoje i Popovićev roman je rasprodat.

Onda je Popović, kako se pojavio, naglo i nestao.

Naravno, tu su bile serije i, mahom kratki, filmovi, koje je potpisivao kao scenarista, ali knjige nije bilo sve do prošle jeseni kada se pred našom publikom, ponovo u režiji istog izdavača, pojavila nova Popovićeva knjiga „Jedini izlaz“.

Bio je to povod da sa Popovićem popričamo o njegovim knjigama, daljim književnim i profesionalnim planovima, ali i drugim projektima na kojima radi, kao i o našoj stvarnosti u kojoj živimo i odnosu književnih stvaralaca prema njoj.

Evo šta nam je rekao.

Vaš književni prvenac „Jedan pogrešan korak“, za kratko vreme je posto veliki hit među čitaocima. Reklamirao se uglavnom sistemom od usta do usta, čitali su ga i oni koji, inače, ne čitaju knjige, a sada je rasprodat. Koji je recept njenog uspeha?

Knjiga je zaista lepo prihvaćena, tri tiraža su rasprodata, ali sam ja očekivao i još uvek očekujem- više od nje. Zapravo očekujem da se šira čitalačka publika više otvori prema savremenim trilerima domaćih autora. Taj proces je započet otprilike u vreme kada je izašao „Jedan pogrešan korak“ i od tada izdavačke kuće sve smelije objavljuju domaće trilere, što je za svaku pohvalu, ali je broj objavljenih knjiga na godišnjem nivou i dalje jako nizak ako ga poredimo sa nekim zemljama u regionu, na primer Grčkom. Naravno, važno je imati i relevantnu kritiku i uopšte književnu javnost koja će znati da adekvatno valorizuje objavljena dela. Nedavno sam pročitao izjavu jednog kritičara koji kaže da poštuje trilere onda kad autori koriste trilersku strukturu da se bave ozbiljnim temama. Kao da se trilerska struktura kupuje na pijaci, pa uzmeš jedno deset metara, zalepiš silikonom i onda se baviš ozbiljnim temama. Takvi stavovi ne samo da omalovažavaju određeni žanr, nego generalno urušavaju značaj dobre priče koja je kod nas ionako već duže vreme u recesiji. Zato je uostalom široka publika okrenuta pre svega estradnoj književnosti i autorima koji joj podilaze, jer na drugoj strani ne pronalazi kvalitetne priče koje će je zainteresovati i zadovoljiti. Delimično, zato što ih još uvek nema u dovoljnom broju, a delimično i zato što nisu na pravi način prepoznate i promovisane. No i to se menja nabolje, pa verujem da će se na tom talasu i „Jedan pogrešan korak“ još više prodavati u budućnosti.

Na osnovu ove knjige trenutno se snima i serija?

Serija se zove „Nemirni“, režirao ju je Darko Nikolić koji je režirao i seriju „Jedini izlaz“, a glavne uloge tumače Gordan Kičić, Nikolina Friganović i Anica Dobra. Ja sam u pisanju scenarija učestvovao samo u početnoj fazi, tako da jedva čekam da vidim kako je sve to na kraju ispalo. Koliko znam, serija ima dvanaest epizoda i trebalo bi da se tokom zime emituje prvo na kanalu Superstar TV, a potom i na nekoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom.

Između prvog i drugog romana „Jedini izlaz“ prošlo je šest godina. Zašto je bio potreban toliko dug period?

Zato što sam u međuvremenu radio na svojim autorskim projektima- serijama „Jedini izlaz“, „Poziv“ (čija se premijera očekuje uskoro na RTS-u) i „Južni tok“ (koja je u fazi razvoja), a pisao sam i scenario za seriju „Tajne vinove loze“ i radio u marketinškoj agenciji. Nadam se da je dovoljno opravdanja.

Inicijalna ideja je bila da se knjiga i film „Jedini izlaz“ pojave istovremeno?

Tako je, ali nažalost nisam stigao da roman završim na vreme, što ipak ima i svojih dobrih strana. Prvo, roman je u tom procesu dvosmerne adaptacije najviše profitirao jer je pokupio samo najbolje od serije i filma, a drugo, biće zanimljivo upoređivati reakcije onih čitalaca koji su gledali seriju i onih koji nisu.

Da li se i u kojoj meri knjiga „Jedini izlaz“ razlikuje od filma i serije?

Pre svega, roman je po žanru više psihološki triler. Dvoje glavnih junaka suočava se sa mnogim opasnostima, ali se jedini izlaz iz svega nalazi u suočavanju sa samim sobom.

Poglavlja u kojima pratimo Anu Kolar pisana su u prvom licu i Ana se neprekidno obraća svom pokojnom (ili još uvek živom?) suprugu. Ona mu prepričava sve što je „propustio“ nakon što je pre šest godina stradao u požaru u klubu Jedini izlaz, a ona ostala bez sećanja na tu jezinu nesreću i dane koji su joj prethodili. U svom suprugu Ana pronalazi savršenog slušaoca, bezmalo psihoterapeuta kome poverava sve sumnje, strahove i lomove kroz koje prolazi.

Sa druge strane, inspektor Dejan Štrbac doživljava drugačiju sudbinu nego u seriji, što će ljubitelji serije verovatno videti kao najveću razliku u romanu. Razlika međutim ima još mnogo, pa verujem da će svima koji su voleli seriju čitanje knjige pružiti potpuno novo iskustvo uživanja u „Jedinom izlazu“.

“Ženski likovi su veoma zahvalni jer u proseku nose sa sobom više tereta nego muški, a i da bi nešto ostvarile u životu žene često imaju prepreku više.”

Za razliku od prvog romana u drugom imate glavnu junakinju. Kako je bilo pisati iz ugla suprotnog pola? Da li Vam je neko pomogao da bolje sagledate tu vizuru?

Trileri se lakše pišu iz ženske vizure. Ženski likovi su veoma zahvalni jer u proseku nose sa sobom više tereta nego muški, a i da bi nešto ostvarile u životu žene često imaju prepreku više, pa samim tim i zapleti automatski postaju zamršeniji.

Što se tiče „pomoći sa ženske strane“, istakao bih saradnju sa koleginicom Ivom Mitrović, sa kojom sam već radio na nekoliko projekata, a poslednji je nadolazeća serija „Poziv“, u čijem centru se takođe nalazi jak i karakteran ženski lik. U pitanju je službenica kol-centra mobilnog operatera (tumači je Mirjana Joković), koja spletom okolnosti biva uvučena u rešavanje slučaja stradanja trojice dečaka u jednom selu u Istočnoj Srbiji.

E sad koliko sam uspešan u sagledavanju ženske vizure, to će najbolje proceniti gledateljke i čitateljke.

Iako u svetu Vašeg romana vladaju korupcija, nepotizam, nasilje, prevare… na kraju uvek dobro nadvlada to zlo?

Svet mojih romana je onakav kakvim ja vidim naše današnje posttranziciono društvo. Ja sam odavno prestao da verujem da su ovde moguće neke značajne promene, ali itekako verujem u to da obični građani i u takvom okruženju mogu ostvariti svoje male pobede. Zapravo male i nebitne za društvo, ali ogromne za njih same. Tako pišem i svoje romane i scenarija. Korupcija, nasilje, prevare, pa toga će biti i nadalje u nesmanjenoj količini, ali će bar glavni junaci doći do neke svoje pravde.

Uprkos mračnim tonovima koji provejavaju romanom, čini mi se da je u pitanju priča o veri u porodicu, ljubav, sreću?

Mislim da nam je svima “jedini izlaz” da verujemo u te stvari.

Vaši romani obiluju grubim momcima sa asfalta. Da li ste i Vi takvi privatno?

Privatno to nema veze sa mnom, a ne slažem se ni da takvi likovi dominiraju mojim romanima. Dobro, možda u “Koraku” do izvesne mere, ali u “Jedinom izlazu” mislim da nema nijedan lik koji bi odgovarao opisu “grub momak sa asfalta”.

Izuzetno napeta i uzbudljiva priča kakvu može da osmisli samo vrhunski poznavalac žanra. - Verica Vinsent Kol

Čitajte

Osim kriminalističkih romana i scenarija, jedan ste i od scenarista serije „Tajna vinove loze“. Kako ste se iz jednog mračnog miljea snašli u ovom, čini se, pitoresknijem okruženju?

Tako što smo ga Iva i ja adaptirali po svojoj meri. Dejan Karaklajić, producent serije, okarakterisao je „Tajnu vinove loze“ kao „melodramski triler“, a ja mislim da je istraga ubistva ono što je obeležilo ovu seriju, pogotovo njenu prvu sezonu. Dok se serija emitovala, prosto je neverovatno koliko me je ljudi pitalo da im  otkrijem ko je ubio Teodoru. I to ljudi iz svih društvenih grupa: muškarci, žene, mladi, stari, bogati, siromašni, manje ili više obrazovani. Ista situacija je bila i na internet forumima i društvenim mrežama. Slučaj Teodorinog ubistva je definitvno trilerski zaplet o kome se u Srbiji najviše pričalo u poslednjih nekoliko godina.

Nadam se da će i treća sezona, na kojoj upravo radimo, biti podjednako zanimljiva i uzbudljiva kao i prva. Zapravo, ja sam ubeđen da će biti najbolja do sada, a verujem da će je i publika tako prihvatiti.

Da li ćemo i na Vaš naredni roman morati da čekamo šest godina?

Ne. Biće ranije, evo i pismeno obećavam!

• knjiga