Kako smo verujući da idemo dobrim putem skrenuli u nepovrat, čime autor dobre književnosti “plaća ceh” svoje hrabrosti, gde su se za pisce zagubile teme iz 90 - tih i kako ovovremena društveno angažovana književnost demistifikuje našu stvarnost i zabludu da će se dogoditi bolje sutra bez da i sami u tom dogadjanju učestvujemo, na ova i druga pitanja odgovara brutalno iskren i autentičan Marko Vidojković
Velike brojke oko velike priče, do sada je prodato 20 000 primeraka tvog romana “Djubre”, a stranica na facebook -u je kako kažeš “dobacila do 40 000 primeraka i to je solidna vojska”, a gde je vojska tu su i sukobi mogući?
U istoj objavi sam pitao šta ćemo, hoćemo li u akciju ili ćemo čekati saveznike da se iskrcaju na Jadran kao što su četnici čekali saveznike i nikako da idu u akciju, dakle zezao sam se. To je za jednog pisca i nekoga ko ima ovakav stil i ovakav smisao za humor, neću da kažem previše, ali ja bih se zabrinuo da u ovakvoj sredini imam milion pratilaca jer to bi značilo da je sredina slična meni, a onda ne bi izgledalo onako kako izgleda kad izadjemo na ulicu, bilo bi normalnije, a ja sebe smatram normalnijim delom ove sredine.
Kako se snalaziš medju epitetima poput izdajnik, autošovinista, drugosrbijanac, četnik, komunjara, gradjanista … nećemo ih baš sve pomenuti, dekoncentriše li te sve to?
To traje godinama i ne dekoncentriše me to kako me nazivaju po internetu jer to traje od početka moje karijere, koliko ima ljudi koji su oduševljeni onima što ja radim, verovatno ima i više onih koje organski iritiram i onda krenu da pljuju. Drugi problem je u organizovanoj režimskoj pljuvačini i kampanji progona i proganjanja koja je isto sve prisutna da li kroz njihove medije, tabloide, televizije, njihove botove, jedan opšti napad u kome dosta energije ide na borbu ne protiv toga šta oni pričaju o meni, nego na borbu protiv njih takvih kakvi jesu, jer da oni ne pričaju ništa o meni ja bih opet dosta pisao i pričao o njima. Kad kažem pisao mislim na kolumne, jer neke romane sam im i posvetio “Kandže” i ”Đubre”, a evo i ova nova knjiga koja izlazi je na neki način posvećena ne toliko režimu koliko izopačenom, glupom i ludom narodu, jer da nema njega ne bi bilo ni ovakvog režima.
Postoji li prostor ma koliki da je u kolonijalnim državama, a kažeš da Srbija to jeste, da pisci pišu slobodno i da o književnosti, posebno angažovanoj književnosti govore slobodno?
Ništa ovde nije slobodno, ja nemam mogućnost da imam književne večeri, ne postoji državna institucija osim u KC Šabac, biblioteke u Somboru i biblioteke u Lazarevcu iako su dve moje knjige prodate u više od 20 000 primeraka. U poslednjih devet godina od pedesetak promocija samo je tri puta organizovano onako kako treba, sve drugo je ilegala ili poluilegala, to plati neki ljutiti vlasnik kafane ili neki vozač kamiona iz Kanade, finansira mi književno veče u svom selu iz koga je otišao. Dakle jedan način na koji se pisac finansira je meni ukinut, drugo kad bih živeo samo od prodaje knjiga bio bih prisiljen da izdajem dve knjige godišnje, zato što sam podstanar i izdržavam svoju suprugu i sebe. Stvar je u tome da i pre nego što sam postao voditelj TV emisije DLZ za mene nigde nije bilo mesta i nisam dao TV intervju za neku stanicu sa nacionalnom frekfencijom sigurno 7 - 8 godina. Simptomatično je da je knjiga “Baš vam hvala” četiri meseca bila prva na Laguninoj top listi i niko se nije osvrnuo da to postoji. Ja mogu još samo slobodno da napišem knjigu uz naravno pitanje kad izadjem na ulicu da li će me neko napasti, zbog čega sa sobom stalno nosim suzavac, zbog čega je i moja supruga prinudjena da nosi suzavac. Jer vama to liči na slobodu? Meni ne. Dakle uslovi u kojima ja stvaram su sve, samo ne sloboda. Kažu, dobro evo njemu je Laguna izdala knjigu i prodato je u više od 20 000 primeraka, ali to i dalje nije sloboda, sloboda je da tu knjigu kupi ko god poželi i sloboda je da se ona promoviše da je kupi još više ljudi. Da pišem tra la la što ja ne umem, da nisam ovakav kakav sam mimo mog književnog rada, bio bih u mnogo boljoj poziciji i verovatno bih prodavao više knjiga zato što bih imao pristup medijima koji su na nacionalnoj frekfenciji i ne bih bio na crnim listima za pozorišne premijere jer to u ovom režimu i dotle ide. Nisam siguran da je ljudima jasno kako je biti Marko Vidojković u ovakvoj sredini u kojoj samo fali još da me neko prebije ili ubije.
Do sada si nepokolebljivo i dosledno uvek bio protiv vlasti, da li je to za pisca jedan od puteva do dobre književnosti?
Ne, to je smetnja dobroj književnosti. Društveni aktivizam je nešto što je prirodno usadjeno i ja iz toga ne crpim nikakvu energiju za pisanje, aktivizam crpi moju životnu energiju i ometa me u pisanju. Da živimo u normalnoj sredini za šta se lično i borim, bio bih produktivniji, kao što je bilo u vremenima pre ove vlasti ja sam se bavio nekim drugim poslom, bio sam urednik u ”Plejboju” pisao kolumne, davao intervjue, a sada sam urednik i autor antirežimske satirične emisije, dajem intervjue i na jedvite jade pišem. Stvar je u tome da posle ovoliko godina pisanja inspiracije ima, ali ne i energije za pisanje. Kad živiš u gradu koji ti je postao odvratan, koji ne osećaš više kao svoj, koji je nepodnošljiv za život jer su ljudi u njemu nepodnošljivi, on više ne liči na sebe, kad živiš u zemlji u kojoj se osećaš kao u zatvoru, a ja sam pisao knjige i na slobodi i vidim da mi u ”zatvoru” teže ide, mada ima nekih koji prošljakaju u zatvoru kao Legija, ali je kvalitet njihovih knjiga diskutabilan. Ja iz ”zatvora” pre svega želim da pobegnem ili da pomognem da se ovo mesto pretvori u nešto što nije zatvor, baš zato da bih pomogao samom sebi.
Tvoja dva poslednja romana su žanrovska i angažovana, je li to obračun sa ovim vremenima, da li je pisanje tvoj način detoksikacije uma i duše?
Ja sam se trudio da ”Đubre” to bude, medjutim ovde se agonija nastaviila, mi smo imali jedan kratak period pre nego što je ”Djubre” izašlo, znači od trenutka kad je završeno dok nije izašlo, u kom sam bio pun nekog novog elana i snage, onda je ”Đubre” sve to konzumiralo, pratiš kako se prodaje, nerviraš se zašto ga nema u prodaji, a prvo je na top listama, onda izadje novo izdanje u samo 3000 primeraka i proda se očas posla, onda su tri nedelje police prazne ….Dosta njih je reklo, svaka ti čast na ovome što si napisao, ali svaka čast i onome ko je ovo objavio.
Glavni junak tvog romana “Đubre” Dragiša živi je dokaz da od goreg ima gore, razumeš li i možeš li donekle da opravdaš ovog surovog autodestruktivca koga si ti književno stvorio?
Dragiša je simbol onog iskonskog zla koje vlada Srbijom poslednjih trideset godina pretvoreno u književni lik. On je i DB i duboka država i zove se po Dragiši Popadiću iz TV serije “Bolji život” koji je obeležavao klasičnog srbina 80 - tih. Dragiša je djubre koje je rasista, koje je korumpirano, nasilno, mizogino, koje nema ni jednu dobru osobinu, osim nešto što nadilazi i one koji su na vlasti. Njih Srbija ne maltretira, oni maltretiraju Srbiju, ali je bilo meni milo da taj duh koji je proizveo ovo što upravlja nama, pretvorim u književni lik. Uzor mi je bio Patrik Bejtmen iz ”Američkog psiha”. Kao omaž tom romanu “Đubre” jeste pisano u prezentu iz prvog lica, na isti način na koji je pisan i ”Američki psiho”.
Ima li nešto zajedničko izmedju Nemačke 30 - tih godina prošlog veka i Srbije 2000 - tih o kojima pišeš u ”Đubretu”?
Ima dosta toga zajedničkog u današnjem svetu globalno, a mi smo u tom haosu apsolutno beznačajni čak i u regionu, osim što smo opasni i smetamo susednim državama i narodima da napreduju vukući ih sa sobom u provaliju. To je njihov istorijski usud što su sa nama bili u zajedničkim državama i što nisu ranije pobegli. Stvar je u sistemu vladanja koji jeste u potpunosti preuzet od Gebelsa, to je potpuno nacistički sistem funkcionisanja ove vlasti, ali ka unutra, ona nema dovoljno veliku moć da podriva okolne države i njihove sisteme i da vredja i unižava , a samim tim i ugrožava druge narode, ali Srpski narod ugrožava najviše.
Distopija, entropija ili utopija naše stvarnosti, šta je tvoj odgovor?
Ni jedno ni drugo ni treće, to je naša realnost i ona je odvratna, mogu da se upecam i kažem da je to distopija u kojoj je sve naopako, ali ne, naša realnost je gomila kukavica kojima upravlja ko kako želi i koji se zloupotrebljavaju na svaki mogući način, ako je to distopija, onda to možemo reći i za nas, ali ja ne bih preuveličavao našu bitnost i da joj dodeljujem takve epitete. Ovo u čemu mi živimo nije nešto što je definitivno završeno, to je deo puta u propast, jedna od faza našeg propadanja.
Kolika može biti cena zaborava jednog naroda i može li nas književnost spasiti od zaborava?
Nas prvo ništa ne može spasiti kao narod mi srljamo u propast i nestanak, ali nismo ni prvi ni poslednji kojima će se to desiti, nit je šteta nikakva za ovakvu stoku da nestane. Stvar je u tome da li će biti nekoga ko će razumeti knjige koje su pisane. Nećemo nestati u narednih 20 godina, ali u narednih 100 sigurno. Meni je žao što nema više pisaca koji su pisali o devedesetim i dvehiljaditim, a sve moje knjige su o tom periodu. Moram da napišem i neku o osamdesetim zašto vidim da pisci ćute o godinama u kojima živimo i uglavnom pišu istorijske megaromane, pišu žanrovske romane, dakle trilere i ljubavne romane, retko ko, skoro niko ne piše o tom kakav život živimo i kakav smo život živeli poslednjih trideset godina.
Šta o narodima regiona govori način na koji se Jugoslavija raspala, a šta za pisce znači nestanak srpskohrvatskog jezika?
Dogod oni i mi govorimo i pišemo kao što smo govorili i pisali pre raspada Jugoslavije, sve je ok. Problem je u tome kad neko silno želeći da se otrgne od bilo čega srpskog počinje da ruži sopstveni jezik nasilnim novim izrazima i rečima, ali mislim da je taj trend u opadanju i da se ljudi izražavaju sve više onako kako su to radili i pre, misli na one ljude koji se sećaju Jugoslavije. Najgluplje pitanje koje mi je neko postavio i to baš danas kad sam postavio fotografiju “Đubreta” na Stradunu na društvene mreže, neko je bio dovoljno “pametan” da pita da li je prevedeno i neverovatno koliko morona me je to pitalo do sada. Meni je ovo treća knjiga objavljena u Hrvatskoj i naravno ni jedna nije bila nikada prevodjena, a takva pitanja potiču zbog debila koji su prevodili film “Rane” u godinama kada su Hrvati bili pod permanentnim nacionalističkim stresom od Srba. Vrlo dobro se mi razumemo, tri moja romana u Makedoniji bolje prolaze na srpskom jeziku.
Ko će pobediti u mitskoj borbi dobra i zla i hoćemo li tu bitku dočekati i pre Armagedona, miljama daleko od Har - Magedona?
Doživeli smo i pobedilo je zlo još pre trideset godina. U trenutku kad se učinilo da smo mi na neki način prevarili zlo posle 05. oktobra 2000. ono se vrlo brzo vratilo i streljalo premijera u sred dana na sred ulice, to je bila ultimativna pobeda zla u Srbiji, bilo je jasno da Dragiša živi i nadživeo je Miloševića i ljudi su napravili veliku grešku misleći da je demokratija koju su osvojili 24. septembra 2000. nešto što ne može da se izgubi jer smo je upravo izgubili 2012. godine i mi danas demokratiju više nemamo, zlo se vratilo u svom najačem obliku i samo fali da krenemo u ratove, dakle izgubili smo. Onog trenutka kada ne bude više bilo ovog režima tek tada će da se vidi koju rupčagu je on napravio. Mi nećemo popraviti zemlju jer smo mi prešli onu tačku bez povratka.
Usudiću se da samom sebi postavim poslednje pitanje, a to je da li je nešto novo u planu. Izbacio sam iz sebe zbirku priča Kovid 19+. Ja pišem kolumne za banjalučki portal Buka već 4 godine i u jednom trenutku je bilo sve manje kolumni, a sve više proze, zato što način na koji je pandemija došla i prošla kroz Srbiju i ti fenomeni sa kojima smo se suočili i koji su jezivi ne mogu dovoljno dobro da se objasne kolumnama, a savršeni su da se pišu priče. Imam 22 priče u toj zbirci i ona izlazi 16. avgusta za Lagunu i u njoj je na duhovit način, jer izgleda da u meni ima i ponešto humora, objašnjeno to koliko smo i na ovom ispitu pali kao društvo i pojedinci.