Neobična kolekcija devojčica Marka Tvena

Dok je za mnoge ljude pisanje samo hobi, oni kojima je to profesija, moraju pronaći druge načine da se opuste i da, makar na neko vreme, zaborave mučne i teške sate provedene nad pisaćom mašinom.

„Znam dosta književnika koji slikaju, ne zato što su dobri u tome, već zato što im ono pomaže da bolje pišu“, zapazila je američka spisateljica Flaneri O’Konor u svojoj zbirci eseja „Mystery and Manners“. „Slikanje ih primorava da posmatraju stvari. A pisanje je retko kada stvar priče, a mnogo češće pokazivanja stvari. Bilo koja disciplina vam može pomoći da unapredite pisanje – logika, matematika, teologija i, posebno, crtanje.“

Godinama docnije ovo njeno zapažanje potkrepila je i nauka. U magazinu „Fortune“ iz 2006. godine objavljen je članak u kome se iznose fascinantna otkrića o tome kako funkcioniše ljudski mozak.

Priručnik pomoću kojeg ćete naučiti kako da se odnosite prema svom mozgu i njegovim mogućnostima na potpuno nov način — kako da ga koristite kao uporište za postizanje zdravog, srećnog i duhovno bogatog života.

Čitajte

„Ispostavilo se da mozak nije nepromenjiva masa koja oblikuje vaše ponašanje“, piše u članku. „Vaše ponašanje oblikuje i mozak. Ako se baštovan zainteresuje za, na primer, inženjerstvo, njegovi neuroni u mozgu formiraju sasvim nove puteve do nekih delova mozga koji do tada nisu bili iskorišćeni.“

U članku se dalje citira profesor neurologije na Harvardskoj medicinskoj školi doktor Alvaro Paskal-Leone koji kaže da je možda greška fokusirati se na samo jednu stvar.

„Ako vežbate više stvari možete postati bolji u bilo kojoj od njih“, rekao je doktor Paskal-Leone.

“Agata Kristi je zajedno sa svojim suprugom radila na arheološkim iskopinama.”

Poput Flaneri O’Konor koja je o tome pisala, ovo su znali i ostali pisci, te se veliki broj njih u pauzama između dve knjige okretao uobičajenim ili manje konvencionalnim hobijima.

Tako je, na primer, Agata Kristi zajedno sa svojim suprugom radila na arheološkim iskopinama. Džon Kertis koji se stara o kolekciji sa Bliskog istoka u Britanskom muzeju kaže kako su mnogi predmeti koje poseduju dobro očuvani upravo zahvaljujući „kraljici krimića“ koja je prilikom iskopavanja koristila svoju kremu za lice.

„Krema za lice je odlično sredstvo za čišćenje“, izjavio je Kertis. „Naravno da je danas arheolozi ne bi koristili, ali ovim predmetima krema nije naškodila.“

Viktor Igo je kao hobi odabrao slikanje. Autor romana „Jadnici“ i „Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu“ je iza sebe ostavio preko četiri hiljade slikarskih radova. Na početku je to bio samo hobi, a kasnije je svemu pristupao sve ozbiljnije, te je dobijao i pohvale od strane eminentnih likovnih kritičara. Igo je svoje radove delio samo prijateljima, jer je strahovao da bi njegove slike u javnosti zasenile knjige koje je pisao.

Gorostas francuske književnosti

Čitajte

Američka spisateljica i pesnikinja Silvija Plat se, zajedno sa svojim suprugom Tedom Hjuzom koji je takođe bio poznati pisac, bavila pčelarstvom. Nedugo pre svoje tragične smrti Plat je napisala pet pesama o pčelama koje su joj bile inspiracija.

Kultni roman velike američke pesnikinje Silvije Plat izvorno je objavljen 1963. pod pseudonimom Viktorija Lukas, a malo ko zna da se bavila pčelarstvom

Čitajte

Njena koleginica po stihu, Emili Dikinson je volela da svoje slobodno vreme provodi u kuhinji. Za svoj okrugli hleb od indijskog i raženog brašna, ova iskusna pekarka, dobila je nagradu na Sajmu stoke u Amherstu. Imala je običaj da na poleđini recepata ili omota u koje je uvijala svoje hlebove zapisuje stihove.

“Lav Tolstoj je bio strastveni ljubitelj šaha.”

Sama Flaneri O’Konor nije izabrala slikarstvo, već se zanimala gajenjem ptica. Imala je pet godina kada su mediji izveštavali o njenom piletu koje je dresirala da hoda unazad. Kao odrasla, na svojoj farmi u Džordžiji je uzgajala paunove kojima je posvetila i jedan svoj esej pod naslovom „Živeti sa paunom“.

Lav Tolstoj je bio strastveni ljubitelj šaha, Ernest Hemingvej se bavio lovom i ribolovom, H. Dž. Vels je igrao ratne igre na tabli, Ajn Rend je skupljala poštanske marke, Beatriks Poter je volela botaniku, Vladimir Nabokov je sakupljao leptire, Artur Konan Dojl je tragao za vilama i duhovima…

Neki književnici su birali uobičajene, a neki od njih neobične hobije, ali najotkačeniji od svih bio je Mark Tven.

Ovaj autor romana kao što su „Doživljaji Toma Sojera“, „Avanture Haklberi Fina“ i „Jenki na dvoru kralja Artura“ bio je strastveni kolekcionar devojčica starih između deset i šesnaest godina.

„Pretpostavljam da smo svi mi kolekcionari“, rekao je Tven u februaru 1908. godine. „Što se mene tiče, ja sakupljam kućne ljubimce – devojčice između deset i šesnaest godina, devojke koje su lepe i slatke i naivne i nevine. Draga mala stvorenja kojima je život savršena radost i koji im još nije doneo gorčinu, suze ili naneo rane.“

Pre nego što počnete da se zgražavate i palite lomače i na njih bacate knjige ovog autora, pročitajte ovaj tekst do kraja. Ma koliko zvučalo jezivo, sve je zapravo, nekako, simpatično i dobroćudno.

U poznim godinama svog života Mark Tven je doživeo nekoliko bolnih udaraca i porodičnih tragedija. Prvo mu umire jedna ćerka, zatim supruga i, na kraju, druga ćerka. Ostareli književnik tone u sve dublju depresiju i shvata da, iako je po godinama deda, on nema unuke da ih ljulja u svom krilu.

Iz tog razloga se sprijateljio sa mladim devojkama koje je koristio kao neku vrstu surogata za unuke koje nikada nije imao.

U pitanju su bila ženska deca njegovih prijatelja i poznanika.

Ovu svoju kolekciju Mark Tven je nazivao „Anđeoske ribe“ ili „Akvarijumski klub“. Ideju za naziv je dobio od naziva ribe koju je prvi put video na Bermudima. Odlučio se baš za to ime jer je u pitanju, kako je smatrao, „najlepša riba koja pliva“. Kupovao bi značke sa ovom ribom i poklanjao ih devojčicama iz njegove „kolekcije“. Od desetak originalnih znački do danas je sačuvana samo jedna koja se nalazi u biblioteci „Mark Tven“ u Konektikatu.

Šta je, zapravo, ovaj sedamdesetogodišnji starac, radio okružen mladim devojkama i devojčicama?

“Kada nisu mogli da provode vreme zajedno, devojke i Mark Tven su razmenjivali pisma.”

Sve ono što dede i inače rade sa svojim unukama. Izvodio ih je na koncerte ili u pozorište ili ih je pozivao u svoj dom gde su igrali karte, bilijar ili su čitali knjige.

U čast svoje neobične kolekcije Tven je svoje imanje prvobitno nazvao „Nevinost kod kuće“. Kada nisu mogli da provode vreme zajedno, devojke i Mark Tven su razmenjivali pisma. U njegovom domu je jedna soba uvek bila prazna, ako neka od devojaka slučajno naiđe.

Pre nego što vam se jave slike imanja „Nedođija“ koje je bilo u posedu pokojnog pop-pevača Majkla Džeksona, trebalo bi da znate da su devojke uvek dolazile u pratnji starijih osoba. A njihova soba je uvek imala dva kreveta. Jedan za devojku, a drugi za majku ili starateljku.

Osim sobe koja je bila rezervisana za „anđeoske ribe“ i sala za bilijar bila je preuređena u neku vrstu svetilišta. Iznad vrata sale se nalazio natpis na kome je pisalo „Akvarijum“, a na zidovima su se nalazile uramljene fotografije svake članice „Akvarijumskog kluba“.

Iako bi danas roditelji, javnost i mediji od svega ovoga napravili ogroman skandal, u to vreme sve ovo nije bilo tako strašno. Jedina preživela ćerka starog pisca je bila pomalo ljubomorna i malo više zabrinuta za ugled svog oca, te je zahtevala da se naziv imanja promeni u „Stromfild“, a posluzi je naložila da ne čuvaju prepisku njenog oca sa članicama „Akvarijumskog kluba“.

“Žalio se da devojke prebrzo rastu, imao je primedbe na njihove momke, a jednu devojku je i izbacio iz kluba.”

Uprkos svemu samo je jedna od veza između starog pisca i mladih devojaka bila malo neprikladna. Petnaestogodišnja Gertruda Natkin se, očigledno, malo zaljubila, te su njena pisma postala daleko strastvenija, nego ona koja su pisale ostale devojke. Tven je to uvideo, te je počeo da se distancira od Gertrude. Pisao joj je sve ređe i ređe. Naravno, u to doba malo stariji muškarac koji se udvara petnaestogodišnjoj devojci ne bi izazvao podozrenje, ali sedamdesetogodišnji dekica bi i za to vreme bio malo previše.

Mark Tven je preminuo od srčanog udara svega nekoliko godina nakon što je osnovao „Akvarijumski klub“. Desetak članica kluba su ga posećivale sve do njegove smrti, ali je u poslednjoj godini života njegov entuzijazam počeo da opada. Žalio se da devojke prebrzo rastu, imao je primedbe na njihove momke, a jednu devojku je i izbacio iz kluba.

Njegova naklonost prema njima ležala je u njihovoj nevinosti koja predstavlja dašak svežine u svetu punom cinizma i zlobe. Kako je ta nevinost polako prestajala da postoji, opadalo je i njegovo interesovanje za ovu decu.

Moramo imati u vidu da svako vreme nosi neke svoje običaje i vrednosti, tako da ako ste pisac u potrazi za prigodnim hobijem – skupljajte poštanske markice.

• knjiga