Zbog toga su Maratonci vanvremenski i rado ih gledamo na televiziji kada god imamo priliku, a meni se ukazala prilika da ih čitam i moram da vam prenesem utiske. Ono što je prethodilo drami Maratonci trče počasni krug je deo pod nazivom Radionica pozoričnih priča i savetujem vam da ga ne preskačete. Dušan Kovačević piše o onome što je prethodilo pisanju njegovih drama, opisuje svoje okruženje i još mnogo toga zanimljivog i oseća se neka toplina na tih nekoliko stranica, kao da se obraća direktno vama.
Verujem da je svako upoznat makar delić, ako ne sa knjigom, onda sa filmom svakako, te neću pisati mnogo o radnji. Porodica Topalović, satkana od muških čeljadi sa dugim životnim vekom, baveći se ne tako poštenim, ali bitno je naglasiti porodičnim poslom, težeći, svako ponaosob, najboljim ishodom za dnevne aktivnosti i one na duže staze. Prepirke, a bogami i svađe između oca i sina, dede i unuka, pradede i praunuka… Svakodnevne porodične stvari. Crni humor kao nit koja se prožima celom dramom nastoji da nas zabavi ali i stimuliše na razmišljanje o temama koje su prisutne i aktuelne i danas.
Šta se desi kada se rodi nova ideja, nerazvijena i bespomoćna, neupotrebljiva ako joj se ne posveti pažnja, a naročito ako u startu naiđe na osudu? Zbog čega se mladi smesta okarakterišu kao neko ko odiše samo neiskustvom i nespretnošću za stvaranje, ali novog i drugačijeg, do tada retko viđenog, ili potpuno autentičnog? Učmala sredina, društvo bez ambicija koje za sobom nose poštenje, hrabrost i slobodu, strepnja od onog šta će reći drugi, malopre pomenuti, imaju dejstvo jedne kočnice na sve potencijalno dobre ideje i ako se mlad čovek, uprkos tome što je neiskusan i pomalo nespretan, ne izmigolji toj kočnici i ne napravi prve korake u svojoj zamisli, ostaje zarobljen pod tom kočnicom, uklapa se u kolotečinu iz koje je hteo da ispliva i postaje nešto što isprva za sebe nije želeo…
Osim drame Maratonci trče počasni krug, ovde imamo još tri, i moram priznati da nisam bila upoznata ranije sa njima. Radovan Treći je jedna od opšte poznatih ali meni nikad nije bila dovoljno zanimljiva niti me je dirala kao što je slučaj sa Maratoncima. Svemirski zmaj je treća po redu i, iako sam u međuvremenu saznala da se radi kao lektira, nisam ranije imala susret u školi, sve do sada. I na kraju, nešto što me je toliko nasmejalo a u isto vreme i rastužilo je Šta je to u ljudskom biću što ga tera prema piću, prijatno iznenađenje za kraj ovog skupa Kovačevićevih drama. Alkoholizam koji je uzimao maha u prošlom veku, a kamoli danas, priče iz perspektive lečenih alkoholičara, toliko kratke a efektne i tu su upravo da nas otrezne, od dešavanja u okruženju i bliskom i malo daljem i od naših očekivanja, od onoga šta radimo radi drugih a šta radi sebe i šta nas to tera da bežimo od realnosti, a ne suočavamo se sa njom hrabro i odlučno.
Autor teksta: Teodora Milenković (@dora_i_knjizica)