Od prvoga trenutka kada sam pročitala najpoznatije delo Luize Mej Olkot, „Male žene“, bila sam opčinjena tom pričom. Iskreno sam se nadala da će uskoro uslediti i nastavak knjige„Mali ljudi“ i „Džoini dečaci“.
Otkako se pojavila stekla je ogromnu popularnost. Svi su je zavoleli zbog iskrenosti, šarma i ohrabrujuće snage likova. Ipak, da li će Luiza Mejl Olkot uspeti da zadrži naklonost publike kroz nastavke na „Male žene“ i „Dobre supruge“, ostaje nam da saznamo kroz naredne redove.
Kada se knjiga pojavila na našem domaćem tržištu, za njom se istog trenutka digla prašina. Kako je u odeljku „u pripremi“ na Laguninom sajtu osvanuo naziv „Mali ljudi“ započele su kritike kako je to pogrešan prevod originala – „Little men“. Prema urednicima „Mali muškarci“ zvučalo bi pežorativno, ali „Male žene“ su ipak prevedene bukvalno. Ako primenimo istu logiku, moramo da se složimo da prevod ovog popularnog naslova pre svega nije bio fer.
Ipak, ako ostavimo tehničke probleme i različita uverenja o ravnopravnosti, prevodu i izdavanju knjiga, želela bih malo da pričam o svojoj ljubavi prema ovoj autorki i njenoj prvoj knjizi, kao i o tome kako mi se dopao nastavak.
„Male žene“ su sjajna knjiga. Brzo su ušle na listu mojih omiljenih knjiga koje sam ikada pročitala, pogledala sam i film koji je prošle godine, 2020. bio kandidovan za Oskara, pa je dobio i nagradu za scenografiju, a pisala sam i jedan tekst za Bookmate žurnal pod nazivom „Pet razloga zašto treba pročitati Male žene“, pa verujem da je količina moje ljubavi prema ovoj knjizi vrlo očigledna i jasna svakome ko je stigao do ovog dela teksta.
Ipak, kada sam započela čitanje „Malih ljudi“, nisam bila tako sigurna i oduševljena na prvu loptu. Prvo, jer su likovi većim delom novi i uvode vas u potpuno drugu priču, a drugo, jer mi je malo falilo radnje i dinamike. Izuzetno sam se vezala za sestre koje smo pratili kroz prethodne knjige i iako u ovom delu imamo Džo, nije mi bilo „to to“.
Radnja se vrti oko školice u kojoj Džo čuva različitu decu, podučava ih raznim stvarima, kao što je to da recimo budu dobri ljudi i da budu sposobni za različite aspekte života. Ovakav pristup je odličan i predlaže kako bi istinsko obrazovanje zapravo i trebalo da izgleda. Osim toga, osvrće se i na suštinu – ceo život nije u formalnom obrazovanju. Mnoge stvari koje su potrebne za preživljavanje se ne uče u školi, a uspeh sam po sebi sačinjava mnogo faktora, kao što su recimo: samopouzdanje, iskustvo, snalažljivost, veštine lepog govora, lepog ponašanja prema drugim ljudima, a ova školica koju je Luiza Mej Olkot kreirala kroz „Male ljude“ je upravo takva, reklo bi se da liči na najbolje osmišljen sistem obrazovanja koji će uspeti da stvori divne ljude od dece koja su do nje dospela.
Po njoj je sniman i film i to u više navrata: 1934, 1940 i 1998. godine, a 1993. na televizijskim ekranima svetlost dana ugledala je i animirana verzija ovog romana i to u japanskoj verziji, koja je sinhronizovana na više jezika, ali ne i na engleski, što je zanimljivo jer je sam original ove knjige izdat na engleskom. Kanada je ponudila i svoju verziju serije 1998. i 1999. godine, a ona je poslužila i kao svojevrsni nastavak na „Male ljude“ i „Džoine dečake“.
„Mali ljudi“ prate par meseci života đaka u Plamfildu u školi koju vode gospodin Ber i nama dobro poznata Džo. Pisanje ove knjige inspirisala je priča o bratu Luite Mej Olkot. Generalno gledano, sve što je ona pisala imalo je mnogo veze sa njenim životom, sama priča o sestrama, a takođe i Džoin karakter inspirisan je samom autorkom. Priča o edukativnom sistemu vuče korene iz Luizinog detinjstva, konkretno od njenog oca koji je bio neobična ličnost. Ona je imala dobro obrazovanje koje je pomoglo u razvoju i stvorilo mnoge od njenih likova.
Luiza meša razne stilove i žanrove, ona se poigrava pričom i kroz dopadljive likove uspe da protka filozofske teme o mnogim razmišljanjima.
„Džoini dečaci“ jesu nezvaničan nastavak prethodnih knjiga. U ovom deli su oni odrasli i bave se stvarima „odraslih“ ljudi, a Džo je već uspešna književnica.
U ovom delu, Džo je udata, što se razlikuje od života Luize Mej Olkot i ta činjenica rastužuje čitaoce. Postoji priča o tome kako je izneverila feminističku ideologiju koja je bila prisutna kod „Malih žena“.
Luiza je pristala da njen lik u knjizi bude udat jer je postojao pritisak kako od strane čitalaca, tako i od strane izdavača. Iako shvatam zašto je to uradila, čitajući se stiče utisak da je malo izdala sebe kroz Džo.
„Mala Nen je brzo osetila tu novu atmosferu i počela da uživa u njoj i pokazuje da joj je upravo ona bila potrebna; jer ta mala bašta bila je puna opojnog cveća, napola skrivenog korovom, pa kad su plemenite ruke krenule nežno da je kultivišu, izbili su svakojaki zeleni izdanci, obećavajući da će divno procvetati u toplini ljubavi i brige, najboljoj klimi za mlada srca i duše širom sveta.”
„dok su momci morali da daju sve od sebe kako bi sačuvali svoje položaje, jer im je Nen pokazala da devojčice većinu stvari mogu da rade jednako dobro kao i dečaci, a ponešto čak i bolje.”
„Istinska učtivost jeste plemenitost pogleda, reči i ponašanja i svako je može posedovati, samo li se potrudi da prema drugima postupa onako kako bi voleo da se postupa prema njemu.“
