Prava istina koja stoji iza romana Male žene

Prošlo je više od sto pedeset godina kada je izdavač Tomas Najls postavio pitanje koje će Luizi Mej Alkot promeniti život. I ne samo njen. Generacije ljudi će više od veka uživati u onome što se izrodilo iz svega. Pitanje je bilo, naizgled, jednostavno. Da li bi mogla da napiše „priču za devojčice“.

Ovo pitanje ju je zateklo nespremnu jer je do tada, kako bi finansijski pomagala svoju porodicu, pisala uglavnom gotske trilere ili detektivske priče. Zajedno sa Edgarom Alanom Poom bila je rodonačelnik američke detektivske priče.

“Objavljivala je pod pseudonimom A. M. Bernard, te je ovaj segment njene književne karijere otkriven tek 1942. godine kada su u harvardskoj biblioteci pronađena pisma koja otkrivaju pravo ime autorke.”

U gotskim pričama otkrivala je svoju mračnu stranu baveći se temama kao što su nasilje, hašiš, transvestitizam, sadomazohizam i feminizam. Zanimljivo je da je sve ove priče objavljivala pod pseudonimom A. M. Bernard, te je ovaj segment njene književne karijere otkriven tek 1942. godine kada su u harvardskoj biblioteci pronađena pisma koja otkrivaju pravo ime autorke.

Razmišljajući da li da prihvati predlog setila se i zakletve koju je dala samoj sebi kada je bila dete.

„Učiniću nešto, malo-pomalo“, počinjala je detinja zakletva. „Ne zanima me šta. Biću učiteljica, švalja, glumica, pisac… Bilo šta da pomognem porodici. Biću bogata i slavna i srećna pre nego što umrem. Videćete.“

U to vreme književna karijera joj je donosila određen prihod, ali daleko od zacrtanih ciljeva ambicioznog deteta. Bogatstvo, slava i sreća kao da su joj uporno izmicali. Zato je odlučila da prihvati predlog svog izdavača. A bila je podstaknuta i malom ucenom. Izdavač je obećao da će objaviti filozofsko delo njenog oca, pod uslovom da ona napiše „priču za devojčice“. Malo zbog ličnih ambicija, malo zbog želje da pomogne ocu, Alkot je pristala da udovolji zahtevu izdavača.

Problem je bio što o toj temi nije znala mnogo.

„Nikada nisam volela devojke, niti, ako izuzmem moje sestre, poznavala mnogo njih“, napisala je u svom dnevniku. „Ali naše neobične igre i iskustva možda mogu biti zanimljivi i drugima. Mada sumnjam u to.“

“Verovala je da knjiga može postići uspeh samo zbog autentičnosti same priče jer je većinu onoga o čemu je pisala zaista i doživela.”

Tako je sela i počela da piše priču o četiri tesno povezane odvažne i prkosne sestre koje žive u maloj zajednici u Novoj Engleskoj tokom Američkog građanskog rata.

Ni Alkot, ni njen izdavač nisu bili zadovoljni početkom priče. Samo ih je snažan entuzijazam Najlsove nećake koja je jedina verovala u ceo projekat naterao da nastave sa radom.

“Knjiga „Male žene“ je odmah postala veliki hit. Prvo izdanje je rasprodato za svega nekoliko meseci.”

Kada je rukopis bio završen videla je da je nećaka bila u pravu. Rukopis je ispao mnogo bolji nego što je, isprva, očekivala. Takođe je verovala da knjiga može postići uspeh samo zbog autentičnosti same priče jer je većinu onoga o čemu je pisala zaista i doživela.

Ispostaviće se da je bila u pravu.

Knjiga „Male žene“ je odmah postala veliki hit. Prvo izdanje je rasprodato za svega nekoliko meseci. Trebalo bi napomenuti da to nije bilo vreme kada su se knjižare nalazile na svakom ćošku, a knjige dostupne i na trafikama. Knjižare su bile retke, te su se knjige, mahom, naručivale preko kataloga, dok je isporuka bila spora i nesigurna. Prodati ceo tiraž za nekoliko meseci bio je pokazatelj ogromnog uspeha.

Na zahtev publike Alkot je napisala i nastavak romana u kome je opisala život sestara u odraslom dobu i u braku.

Osim što je zaradila dosta novca, stekla je i veliku slavu. Zbog toga se često krila od obožavalaca. Naravno da je i to radila na svoj nestašan način. Samo u toku jednog meseca više od stotinu ljudi je pokucalo na vrata njenog stana kako bi je upoznalo. U želji da izbegne ove susrete Alkot se, otvarajući vrata, pretvarala da je sluškinja kako bi zavarala radoznalce.

Činilo se da je održala obećanje koje je sama sebi dala kao dete. Bila je slavna i najzad je imala dovoljno novca da piše ono što zaista želi.

„Pazi šta poželiš, možda ti se i ostvari“, glasi poznata kletva. Upravo ovo se desilo nesrećnoj autorki.

Njeni ozbiljni radovi u kojima je istraživala granice ljubavi i bavila se pitanjima feminizma i filozofije zauvek su ostali u senci slavne knjige. Nikada nije uspela da se etablira kao ozbiljna književnica, dok joj je zdravlje bilo nepovratno narušeno siromaštvom i naporima koje je ulagala da se obogati. Toliko se borila da zaradi novac, da, kada je najzad postigla svoj cilj, više nije imala snage i mogućnosti da ga iskoristi.

Bila je dete koje je maštalo o slavi i bogatstvu. Upravo joj je ta mašta pomogla da se prevaziđe ono što se u to kruto viktorijansko doba očekivalo od jedne žene. Mašta joj je dala snage da prekrši norme. Nikada se nije udavala, niti je imala decu, već je svu svoju energiju usmerila kao onome o čemu je zaista sanjala. Ka književnoj karijeri.

Osim mašte Alkot je imala i druge odlične polazne tačke za svoju karijeru. Njen otac je bio mislilac, pedagog, filozof, pesnik i član užeg kruga američkih transcendentalista koji su se zalagali za emancipaciju žena i oslobađanje robova. Majka joj je bila društveno aktivna i stajala je rame uz rame sa svojim suprugom. Takođe je podsticala svoje ćerke da ostvare svoje umetničke pretenzije i postanu slikarke ili književnice. Zanimljivo je i da se njihova kuća, u kojoj se dešava najveći deo radnje knjige „Male žene“, nalazi na trasi „podzemne železnice“, te da su Alkotovi, kao abolicionisti, gotovo sigurno u toj kući skrivali odbegle robove.

“Kao tinejdžerka Luiza Mej Alkot je birala knjige koje će čitati sa ogromnih polica biblioteke Ralfa Volda Emersona.”

U kasnijim godinama Luiza Mej je nastavila roditeljskim stopama, pa je u Masačusetsu učestvovala u kampanji od vrata do vrata sa ciljem da se izbori za pravo glasa za žene. Pisala je članke za časopise o ženskim pravima. Bila je prva žena koja se registrovala za glasanje u Konkordu.

Sestrama Alkot učitelj je bio mladi Henri Dejvid Toro. Lekcije im je održavao ili na svom brodu ili na obalama jezera Volden. Kao tinejdžerka Luiza Mej Alkot je birala knjige koje će čitati sa ogromnih polica biblioteke Ralfa Volda Emersona.

Kako je porodica bila veoma siromašna, Luiza Alkot je već sa osamnaest godina počela da radi kao vaspitačica u vrtiću i kao krojačica. Osim ovih poslova već je i tada pisala kratke priče i objavljivala ih. Jednom je za potrebe priče, pronašla posao sluškinje. Ideja je bila da o ovom iskustvu docnije napiše priču. Međutim, posao se pokazao kao veoma težak i naporan, a poslodavac ju je seksualno uznemiravao, te je ubrzo dala otkaz.

Nije se duga zadržala ni kao vojna bolničarka tokom Građanskog rata. Iako se prijavila kao dobrovoljka, zbog zastrašujućih prizora kojima je svedočila i užasnih uslova za život, Alkot je u bolnici ostala svega šest nedelja. I sama je obolela od tifusne upale pluća. Lečena je živom, što joj je zauvek oštetilo zdravlje i doprinelo ranoj smrti.

Luiza Mej Alkot nikada nije povratila zdravlje nakon uspeha koje je postigla sa romanom „Male žene“, ali njene poslednje godine nisu bile baš tako tragične.

Jedna od najvoljenijih i najčitanijih knjiga svih vremena.

Čitajte

Nakon što joj je preminula sestra, preuzela je brigu o svojoj sestričini Luizi Mej zvanoj Lulu. Tetka je svojoj sestričini pričala priče koje je docnije objavljivala pod naslovom „Lulina biblioteka“. Lulu je živela sa tetkom sve do njene smrti. Posle toga odlazi kod oca u Švajcarsku gde je živela sve do svoje smrti u devedeset i petoj godini života.

Luiza Mej Alkot se neprekidno selila u potrazi za zdravljem i mirom koji joj je bio potreban za pisanje. Zdravlje joj se ubrzano pogoršavalo i slutila je da joj se bliži kraj. Najzad se skrasila u staračkom domu u Roksberiju.

Iako je imala svega pedeset i šest godina kada je osetila da je stigla do samog kraja. Zato je usvojila Džona Prata, sina svoje sestre udovice Ane, kako bi na njega prenela autorska prava na svoja dela. Sve prihode je trebalo da dele Lulu, Ana, Džon i njegov brat Fred.

Sahranjena je na groblju Uspavana dolina u Konkordu na „Autorovom grebenu“ u blizini Toroa i Emersona. Njen nadgrobni spomenik krasi oznaka veterana građanskog rata.

Kuća u kojoj se dešavaju stvari opisane u knjizi „Male žene“ i danas stoji na istom mestu. Proglašena je nacionalnom istorijskom znamenitošću, a posetioci u ovoj kući mogu videti njen radni sto kao i originalni porodični nameštaj i slike.

Iako je napisala preko tri stotine dela ostaće upamćena i voljena zbog knjige koju nije ni nameravala da napiše. Roman „Male žene“ predstavlja u večnosti ovekovečen otisak jednog vremena i portret neobičnih i veoma dragih devojaka koje svi volimo.

• knjiga