Foto: michaeljfox.org
Foto: michaeljfox.org
Priredio: Srđan Jokanović |

Veliko priznanje kanadskog glumca: Majkl Džej Foks

Pre tačno tri decenije ustanovljena mu je Parkinsonova bolest, ali se junak serija „Porodične veze“ i „Svi gradonačelnikovi ljudi“ ne predaje

Kada je 1998. kanadski glumac Majkl Džej Foks celom svetu otkrio da se već sedam godina bori protiv Parkinsonove bolesti, mnogi su bili šokirani i vest doživeli kao da je došla iz kruga njihove porodice.

Jer, u ono vreme su mnogi gledali, a neki i odrastali, tih osamdesetih uz humorističku TV seriju „Porodične veze“ i njenog glavnog junaka Aleksa Kitona, a devedesetih uz „Sve gradonačelnikove ljude“ u kojoj je prvog čoveka Njujorka glumio upravo Foks. Mnogi od nas voleli su i sva tri nastavka filma „Povratak u budućnost“ u kojima je igrao glavnu ulogu, kao i brojna druga njegova ostvarenja („Mladi vukodlak“, „Tajna mog uspeha“, „Žrtve rata“…)

Foksova ispovest bila je šok i zbog činjenice da je imao svega dvadeset i devet godina kada mu je bolest ustanovljena. Tada su mu doktori prognozirali da će imati sreće ukoliko još jednu deceniju bude mogao da stoji na nogama i glumi.

Doktori su pogrešili. Nakon te dijagnoze Majkl je mnogo igrao i desetak puta bio predložen za nagradu „Emi“ koju je jednom i dobio (2009). Proteklih decenija je pisao o životu sa tom teškom bolešću ( u knjigama „Srećković“, „Uvek gledaj pravo“ i „Smešne stvari koje su se desile na putu u budućnost“), a pred kraj prošle godine objavio je četvrtu autobiografsku knjigu „Budućnost je stigla: optimista razmišlja o smrtnosti“.

Za razliku od prethodnih, u ovom delu nas ne vodi samo kroz svoje dijagnoze i stresove zbog javnog života, sa degenerativnim promenama na svom telu. O tome se već zna toliko da mnogi mladi danas Majkla Džej Foksa (59) znaju više po njegovoj bolesti nego po ulogama koje su ga proslavile.

Ljut na sebe

Ovog puta se glumac bavi razmišljanjima o drugim lošim stvarima koje bi mogle da mu se dogode dok se bori sa bolešću, makar to bilo i samo breme godina. Poredi svoje fizičke muke sa zamišljenim mučnim dijalogom Donalda Trampa i Nensi Pelozi! Osvrnuo se posebno na 2018. godinu, njemu jednu od  najgorih u životu.

Benigni tumor na kičmi koji je dugo imao godinama su posmatrali njegovi doktori i u jednom trenutku je počeo da raste. Većina doktora nije želela da ga operiše, ali jeste jedan hirurg na univerzitetskoj bolnici „Džon Hopkins“. Da tumor nije bio odstranjen, Majkl bi do danas već bio paralizovan. Tumor nije imao veze sa Parkinsonovom bolešću, ali jeste imao veze sa padom u kuhinji.

Posle operacije, Majkl je ponovo učio da hoda i kada je već bio siguran u svoje noge, insistirao je u razgovoru sa ženom i decom da sada više ne treba da budu stalno uz njega, da je sposoban da ostane sam sa sobom. I, kada je prvi put ostao sam sa sobom u njihovom njujorškom stanu, okliznuo se, pao i polomio ruku.

Za Majkla je to bila kap koja je prelila čašu. Bio je ljut na sebe što je dozvolio da sve tako ispadne posle toliko truda i ljubavi koje su doktori i njegova porodica uložili da mu pomognu u oporavku od operacije. Pritom, ovog puta nije znao kako da se smeje svojoj gluposti i bude optimističan.

Ta dva događaja su potpuno promenila živote glumca i njegove porodice. Njegov večiti optimizam je nestao i počeo je da razmišlja o smrtnosti. U svojim kasnim pedesetim, on  je počeo da razmišlja i o tome kakva će biti njegova glumačka budućnost: za sada još prihvata neke male, epizodne uloge u televizijskim serijama. Koliko će još moći i to da radi? Ne samo zbog kretanja, već i zato što Parkinsonova bolest utiče na njegovu moć da pamti tekst uloge.

– Oduvek sam imao dobru, fotografsku, memoriju – kaže glumac. – Samo bih na pet minuta bacio pogled na dijaloge „Porodičnih veza“ i znao bih ne samo moju ulogu, već i sve ostale u toj epizodi. U poslednje vreme to više nisam mogao i uvek sam smišljao neki novi način kako da upamtim rečenice pred sobom. Za sve postoji vreme, a moje vreme kada sam radio dvanaest sati dnevno i napamet učio sedam stranica teksta za jedan dan odavno je prošlo. Bar za sada. Po drugi put sam otišao u penziju, mada ne znači da i to ne može da se promeni. Ali, ako je ovo kraj moje karijere, neka bude tako!

Kornjača na ramenu

Možda Majkl više neće moći da glumi, kao što ne može da igra golf koji je mnogo voleo. Pre operacije kičme počeo je da piše knjigu o golfu koji je igrao sa svojim prijateljima, senatorom Džordžom Stefanopulosom, voditeljem Džimijem Falonom i glumcem Bilom Marejem. Oni su imali razumevanje za igrača sa Parkinsonovom bolešću koji je i njihov prijatelj.

Odlučio je da ne žali sebe, već prihvati situaciju u kojoj se našao. „Prihvatiti ne znači više ne pokušavati da se stanje promeni na bolje“, dodaje on. „I dalje mogu da čitam, pišem, gledam filmove… a to je mnogo lepih stvari kojima se može ispuniti život“.

U knjizi piše o nekim zanimljivim trivijalnostima (zašto je istetovirao kornjaču na desnom ramenu), ali i važnim stvarima – o svojoj porodici, supruzi i četvoro dece, o svojoj prvoj psihozi u koju je bio upao, o alkoholizmu protiv koga se, uz pomoć supruge, borio na početku karijere. Naročito ga je pogodilo kada mu je najstariji sin Sem priznao da se njegovo najranije sećanje odnosi na to da ga je otac slao do frižidera po pivo. Sem je imao tri godine kada je Majkl prestao da pije alkohol i više mu se nikada nije vratio.

Iskreno je govorio o trenucima kada je, kao i svi oboleli od Parkinsonove bolesti, počeo da primećuje gubitak pamćenja, konfuziju i mešanje stvarnosti i mašte. Piše kako je umeo da traži po stanu ključeve od auta sve dok se ne bi setio da više ne može da vozi. Ili, kako bi jednu od svojih ćerki bliznakinja pomešao sa drugom. Ili kada bi pitanje „šta ti misliš o tome“ postavio nekome sa svoje leve strane, iako tamo nije bilo nikoga.

„Bez hemijskih intervencija, ova bolest bi me ostavila smrznutim, nepokretnim, kamenog lica, u nemogućnosti da govorim. U potpunosti na milost mom okruženju. Za nekoga tako dinamičnog kakav je Majkl, kome su pokreti bili važan način za izražavanje emocija, situacija u kojoj sam se našao je dobra lekcija iz predmeta poniznosti i skromnosti“.

Svim tim temama bavi se sa dosta humora i dubokog analiziranja stanja, stvarajući jednu tragikomičnu tapiseriju. Ponovo je, kaže, postao optimista, „ali realistični, bolje obavešteni“.

Nada koja nešto zna

Optimizam je pronašao u sećanjima na ljude iz udruženja obolelih od Parkinsonove bolesti – Majkl je još 2000. osnovao fondaciju koja je do danas prikupila više od milijardu dolara namenjenih pronalaženju leka.

„Tamo sam upoznao mnogo onih koji imaju neverovatan optimizam, uprkos tome da su u mnogo gorem položaju od mene. Neki su izgubili kuće, porodice, decu, domovinu…Ko sam ja da njima pričam o optimizmu dok ležim na podu sopstvene kuhinje poput stare krpe“?

Sada, kada kaže da je „optimizam zapravo nada koja nešto zna“, prvi put shvata koliko je dragocena sposobnost čoveka da hoda, jer nikada ranije nije o tome mislio.

– Uvek sam bio u pokretu i kao glumac i privatno. Bio sam tip ljudi koji su uvek aktivni, koji kao atlete nisu najbolji, ali su uporni i nikada ne staju. Kada ste u invalidskim kolicima, vi ste samo deo prtljaga, još jedan kofer, a onaj ko ga gura od tačke A do tačke B jedino misli kako će da dobije bakšiš. Kada bi imali priliku da pogledamo jedan drugog u oči, možda bi videli ljudskost kod onog drugog, ali to se ne dešava.To je frustrirajuće iskustvo kada od drugih zavisi u kom pravcu idete i kojom brzinom. Gurač je glavni baja, mene niko ne sluša, ko bi još slušao šta kofer ima da kaže? I onda, odjednom, počnem da vičem i osećam se kao Džoan Kraford u filmu „Šta se desilo sa Bejbi Džejn“, kada urla na druge i izdaje im naređenja.

Zanimljivi su delovi u kojima se ukrštaju njegova nekadašnja i sadašnja slava, a one nisu iste vrste. Nekadašnji glumac protiv sadašnjeg aktiviste u oblasti Parkinsonove bolesti. „Ne brini, neće da te fotografiše“, govori unezverenom glumcu supruga Trejsi u bolnici, dok pacijent pored njega vadi svoj mobilni telefon.

To nije bio prvi put da Foks gotovo doživi stres u strahu od prepoznavanja u javnosti. Ali, isto tako je priznao da ga podjednako preplaši susret sa onima koji njemu znače i smatra ih idolima. Takav je bio doček Nove 2018. godine sa Kitom Ričardsom, gitaristom „Roling Stounsa“.

„O Bože, pa Kit Ričards izgleda bolje nego što se ja osećam“, pomislio je glumac tada o osamnaest godina starijem muzičaru, koji izgleda još toliko stariji od svojih vršnjaka.

Na kraju knjige, Majkl Džej Foks upućuje reči zahvalnosti zdravstvenim radnicima zbog njihove požrtvovanosti tokom pandemije virusa korona.

„Za vreme karantina , porodica i ja bismo završili sa večerom u sedam i izašli na prednju terasu. Zajedno sa našim komšijama, takođe izolavanim u svojim balonima, kao i mi u našem, udarali smo u šerpe i zvona i zviždali u znak podrške svim zdravstvenim radnicima. To je bila družina od nas hiljadu, koji smo u svemir slali poruku zahvalnosti“.

Na poseban način upućuje zahvalnost i supruzi Trejsi, takođe glumici, sa kojom je u braku trideset i tri godine. Upoznali su se na snimanju „Porodičnih veza“. Njoj je, kaže, posvetio knjigu.

„Ona nije baš uvek bila stena, ali to je sasvim u redu za mene. Stene su čvrste, tvrdoglave, teško se pomeraju. To sam ja. Trejsi je, sa druge strane, naučila kako tu stenu da pomera i kotrlja“!

Preuzeto iz štampanog izdanja: Ilustrovana politika