Bilo da govori o zgusnutosti vremena u književnim delima, sličnom magmi pre Velikog praska, o slikarstvu, muzici, seksualnosti, voajerizmu, tetovažama, osmehu ili razlici između ljubavi u životu i u knjigama, Ljubica Arsić u svojim esejima, objedinjenim u knjizi „Pročitano sa usana“, (u izdanju „Lagune“), iznosi smele uvide i poređenja o istoriji i savremenom svetu. Preduslov za tako raznorodne, čak i tabu teme, svakako leži u kritičkom mišljenju, iskrenosti i slobodi ove autorke da stvari nazove pravim imenima. „Voajerizam nije učestvovanje, već posmatranje onoga što nisam. Slika na kalendaru postaje samostalna, počinje da misli, oseća, obaveštava o svom unutrašnjem životu, koji nema veze sa posmatračem“, piše Ljubica Arsić u jednom od eseja. U jednom se čak dotiče velikih ljubavi pisaca, poput Dantea i našeg Laze Kostića, „vremešnog verenika Bahusovog lika i tela“, koji voljenoj Lenki u pesmi prinosi na dar venecijansku crkvu. Lenka je,pak, jedna od junakinja i njenog prethodnog romana „Četiri kiše“, čiji se glas čuje sa tranica pronađenog dnevnika. Ljubica Arsić dobitnica je, pored ostalih, i „Andrićeve“ nagrade, kao i priznanja „Biljana Jovanović“, „Pro-femina“, „Laza Kostić“ i „Žensko pero“.
Smatrate da su ljubavno i umetničko iskustvo jedini načini da se naš prostor sačuva kao nešto živo. Zbog čega su pisanje i stvaralaštvo slični vođenju ljubavi?
Sličnost se odnosi, pre svega, na autentičnost, koja je preduslov rasta i razvoja. Ljubav ne podnosi laž zato što onaj koji se pretvara dа je neko drugi ne prihvata mogućnost da ga neko zavoli takvog kakav jeste. Izveštačeno i pomodno stvaralaštvo, koje je nametnuto kao zadatak eventualne buduće slave, uvek zvuči kao krv iz mastionice. Ako pisac laže i prikriva svoja suštinska osećanja i ne zna zašto piše , čitalac to uvek oseća, jer prepoznaje Pinokija kome od laži raste jedino nos. Pisac uvek mora da govori istinu, pri tom mislim na umetničku istinu, koja je spoj talenta koji često zaboravljamo i onog proživljenog, onog što je opsesivna tema spremna da se ispolji. Pisanje i ljubav su uvek kao neka vrsta gandizma, povezuju ljude strpljenjem i autentičnošću.
Da li time i čitalac učestvuje u kreiranju jedne posebne vrste erosa?
Bez čitaoca nema književnog zagrljaja, nema zavođenja u kojem učestvuju piščeva veština da slika rečima i čitaočeva moć da primi i kroz sebe propusti te reči i pretvori ih u slike, zvuke, mirise. Pri tom, ne mislim na svakog ko ume da čita već na onog čitaoca sa umetničkim senzibilitetom, razvijenim ukusom i obrazovanjem, neophodnima da se dešifruju umetnička dela. Površni čitalac iz svoje kuće vidi eventualno dvorište i mačku, onaj pronicljivi, koga priželjukuje svaki pisac, vidi preko ograde i prugu sa vozom koji dolazi da pregazi Anu Karenjinu, vidoviti čitalac u stanju je čak da razgleda njen kupe u vozu.
Koje pisce biste mogli da zamislite kao ljubavnike, a koje ne?
Verujem da su svi dobri pisci bili dobri ljubavnici (ili ljubavnice), jer nije slučajno rečeno da na početku svekolikog stvaranja, za koje je preduslov ljubav, beše reč. Umešnost da se od paučine i vazduha, nećeg što postoji kao neopipljiva materija, rečima stvara jedan svet prepun zgusnutih emocija ravna je čudu, spoju božanske sposobnosi propuštene kroz ljudski pogled. Zamislite bilo koga od pisaca, Kafku, Virdžiniju Vulf, našeg Boru Stankovića ili Crnjanskog, naravno sa iskustvom njihovih knjiga! Svako od njih probudiće osećanje da smo bili ili smo još uvek u njih zaljubljeni, jer je u pitanju prenaglašena intimnost koju mnogi ljudi nikad ne dostignu u stvarnom životu, sa živim partnerima.
Još uvek živimo u svetu kreiranom po meri muškaraca. Šta je to što muškarcu stalno izmiče u ženi, i pored složenih umetničkih portreta u književnosti i slikarstvu?
Patrijarhalni stav, koji počiva na moći, loša je pozicija da se upozna onaj drugi, jer superioran stav nikako nije preduslov razumevanja i bliskosti. Da, muškarci su opisivali ženu kao što bi slikali mrtvu prirodu, bilo je tu tananosti i uzbudljivog, uspešnog ulaženja u svet ženstvenosti, ali je takvoj vizuri nedostajao pogled ženskog autora da bi slika bila koliko toliko potpuna. Osim toga, ono što se raščlanjuje do pojedinosti postaje nerazumljivo. Potpuno poznavanje ne postoji, niko nikog u stvari ne poznaje, jer Heraklitov potok, sklon promenama, stalno protiče i uzmiče.
Zbog čega je Mona Liza simbol seksualnosti, iako na prvi pogled deluje aseksualno?
Njeno podnadulo lice bez obrva, sa stisnutim usnama zaista deluje aseksualno, ali njen pogled mačke, koja ne trepće, izaziva žmarce i budi nespokoj i strah. Leonardo je uspeo da naslika ono nemoguće: spokoj koji plaši, mirnoću i unutrašnju buru, tajanstvenu ženstvenost koja uznemiruje muškarca. Marsel Dišan joj je, kao dečak koji svoju uznemirenost konkretizuje crtajući Baba Rogu, doslikao ufitiljene brkove. Posle njega, docrtavali su šta se kome prohtelo, neki Leonardovu kosu i bradu, ublažavajući time osnovni problem svakog muškarca: kako prihvatiti svoju animu, svoj ženski deo duše.
Analizirali ste i pop ikonu Madonu. Kakvo je njeno tumačenje različitih mitova o ženi, svetici i bludnici, zavodnici i veštici?
Pevačica Madona je uspela da sjedini sve te uloge koje ruše infantilnu fantaziju o muškarcima tlačiteljima i ženama seksualnim sluškinjama i žrvama. Ona vraća veru u žensku seksualnost i slici žene daje mitsku težinu velikih boginja i kraljica pre nego što se nad Prirodom nadvila Istorija sa muškim ulogama bogova munje i groma. Neverovatnim promenama od trudne tinejdžerke, Merlinke, vamp žene u crnom, pa sve do mangupa androgina iniciranog likovima Elvisa Prislija i Dejvida Bouvija, Madona pokazuje žensku moć transformacije, koja je ženi pomagala da se održi, ali i njenu snagu koja ne leži u prenemaganju i lažnoj bespomoćnosti, već u njenim posebnim i moćnim sposobnostima.
Sa druge strane nalazi se mit o Kazanovi, muškarcu zavodniku. Kakva je njegova uloga u zapadnoj kulturi?
Vreme zavodnika je prošlo, naročito Kazanove koji je imao neverovatan talenat da svim ženama sa kojima je bio stvori utisak da su neponovljive. Umesto nekadašnjeg zavodnika pojavljuje se novi, rekla bih, prelazni tip muškarca koji osvaja, kao Kamijev Merso, ravnodušnošću. Rušenje njujorških Kula bliznakinja, kao falusnih simbola jedne civilizacije koja počiva na silovatelju Zevsu, obeležava početak novog prekomponovanja polova. Kakvog, to ćemo još videti. Bedni ostaci nekadašnjeg gromovnika koji je jurio, na silu zaposedao žene i boginje i pravio im decu, vidi se u narastajućem broju pedofila koji umesto odraslih žena siluju devojčice.
Junakinja vašeg romana „Četiri kiše“ pronalazi dnevnik Lenke Dunđerski na ujninom tavanu. Kakva saznanja jednoj devojčici, koja polako sazreva, pruža ovo štivo sa „hiljadu glasova“?
Scenografija dveju junakinja je različita, uloge su veoma slične. Zadevojčenu Lenku poslala sam sa roditeljima u Veneciju, grad koji ju je obeležio pesmom Laze Kostića i time na njen lik zauvek utisnuo pečat, divan, ali ipak pečat. Lenku ne možemo da vidimo bez Laze, kao što mnoge žene vidimo preko ortopedskih pomagala njenih roditelja, rođaka, muževa, dece. Pustila sam da se Lenka malo izležava na Lidu, zabavlja na karnevalu, možda će se pre strašnog srpskog usuda, koji se nad njom nadvija, pojaviti neki simpatičan Italijan koji će je provozati gondolom. Uostalom, svaka nesreća, kao i ona u njenom životu, pre svog krešenda šalje pitome znake koji je najavljuju, kroz neku vrstu prijatnog zanosa kao pripreme za veliku patnju.
Zbog čega ste obe ove junakinje smestili blizu mora?
Smatram da su za odrastanje važna dva susreta – s prirodom , za mene s morem, i sa gradom. Pronašla sam za svoj roman jedno „robinzonsko“ ostrvo na kojem sam provodila leta, mesto na kojem je tek bila uvedena struja, gde se koristila kišnica, a umesto all inclusive „jedaonica“ od betona pružalo se more sa čistim i pustim plažama. Priča o takvoj „divljini“ povezana je sa odrastanjem – odricanjem od divnog divljaštva i prihvatanja svega što nalaže civilizacija – mnogih surovosti, drugačijih iskustava sa lažima i predrasudama, ali i sa načinima kako da se sa tim živi, ako može zadovoljan, da ne kažem srećan.