Ljubav (životne lekcije) i italijanski sladoled... Zašto princeza putuje sama?

Ne postoji loše putovanje za Italiju. Postoje samo veoma glasna i zabavna, ili usamljenička putovanja u Italiju, na kojima vam društvo prave pasta i gelato. Ja sam doživeo oba, ali danas je, čini mi se, važnije da napišem nešto o ovom drugom.

Kao stjuard, leteo sam sa putnicima iz celog sveta – sveznalicama, lutalicama u vremenu i prostoru, introvertnima, glasnima, nervoznima, smirenima, ekstremno bogatima i onima koji lete samo jednom godišnje kada im firma kupi kartu na najvećem sniženju da odu kući. I, sa svima njima suočavao sam se svakodnevno – i nikad, niko, nije falio ili zakasnio na let. Svaki let značio je sve njih zajedno u avionu, a zajedničko im je bilo samo to što im na karti piše ista destinacija, kao i datum i vreme sletanja na aerodrom na toj destinaciji. Raditi sa ljudima je i lako i teško i nema pravog odgovora između ova dva, ali recimo da je nešto što bi bilo najbliže istini verovatno negde između. Moje najbliže istini je na onoj strani koja kaže da je lepo raditi s ljudima, jer nema usamljenosti, ili su takvi trenuci barem veoma retki. Naročit benefit rada sa ljudima je, kako ja verujem, konstantno unapređivanje socijalne i kulturološke inteligencije.

Na letu za Milano, upoznao sam ženu u ranim četrdesetim godinama, princezu koja je izgubila titulu, potomka najbogatije porodice iz regiona koji je sporan u dugoj istoriji sukoba Indije i Pakistana, a potom i Kine – Kašmira. Čitala je knjigu interesantne korice koja mi je ustvari prvo privukla pažnju, jer gotovo da je svetlela u polumraku avionske kabine. U pitanju je bila knjiga „Ljubav i Gelato“ (kod nas prevedena kao „Ljubav i italijanski sladoled“). Onda su nam se, nekako, susreli i pogledi. Odmah je podigla levu ruku, dok je desnom zadržala knjigu da joj ne ispadne iz ruke.

- „Molim vas, dođite.“

Bila je to nasmejana i veoma lepa žena, iz mog ugla posmatranja, izraženih crta lica koje pripadaju Indijkama, sa tamnim, crnim očima, i još tamnije crnom kosom. I, zato je razvijanje kulturološke inteligencije toliko važno – kao stjuard, naučio sam da nije pristojno pretpostavljati da neko „pripada“ određenoj kulturi, religiji, ili nacionalnosti na osnovu viđenog – naše oko ume da vara. Da sam ovu gospođu pitao da li mogu kao Indijki da joj preporučim neko od jela iz njihove kuhinje koje smo uvek imali u avionu, ona bi se možda uvredila jer mi se vrlo brzo predstavila kao – pakistanska princeza (bez krune).

- „Dođite, sedite.“

Retko se dešavalo da sednem na sedište za putnike i ćaskam sa putnicima, jer u krajnjem, to nam i nije bilo dozvoljeno, ali ovo je bio poluprazan let i kolege su bile vrlo raspoložene.

- „Hoću samo da vam kažem da ste bili vrlo ljubazni – i vi i vaše kolege. Ovo je jedan od najboljih letova u mom životu, nikada nisam srela ovako ljubazno osoblje.“

Pomislio sam, naravno, prazno je, nema buke i svako je imao sedište ili dva prazna do sebe da se oseća komotno.

Ali, pakistanska princeza nije tu završila.

- „Hoću da vam dam svoj kontakt i da pozovete vašeg supervizora da vam napišem pohvalu. Ja sam iz kraljevske porodice u Kašmiru, to sad više nije zvanično, ali ja sam princeza. Sigurno ćete nekad doći i tamo. Želim da budete moj gost. Takođe, sa svojom porodicom ja sada živim u Los Anđelesu – tamo ćete sigurno doći i bićete moj gost. Imam više od deset soba – biće mesta i za vas i za prijatelje ili kolege, ako s njima dođete.“

Razgovarali smo dvadesetak minuta, bio je to vrlo prijatan razgovor. Ipak, sve vreme motalo mi se po glavi zbog čega je ova žena imala potrebu da razgovara sa mnom o istoriji svoje porodice u Kašmiru, o svojoj novoj porodici u Holivudu. U nekom trenutku razgovora pogledao sam ponovo u knjigu Džene Evans Velč koju je čitala i pomislio – toliko članova porodice na dva kraja sveta, nesumnjivo materijalno bogatstvo, a ona putuje potpuno sama? Da, putovala je sama – potvrdila mi je to i rekla da je Milano samo njena usputna stanica. Rastali smo se vrlo ljubazno (njen kontakt i dalje čuvam), uz njene reči – „dođite kad budete želeli, kad god budete spremni, čeka vas soba u Holivudu.“ Otišla je uz širok osmeh, odnoseći sa sobom iz kabine samo naočare, tanak ružičasti kaputić do poda, velike naočare i malu skupocenu tašnu.

Proveo sam u Milanu naredna 24 sata razgledajući grad, praveći selfije ispred katedrale Duomo koju sam po prvi put video uživo i naravno, kupujući nešto italijanske garderobe. Seo sam da pojedem gelato i popijem espreso s pogledom na Duomo, neznajući kuda ću sa velikim kartonskim kesama sa garderobom, pa mi je, videći moju trapavost, pomogao šarmantni konobar. Nikada mi se do tada nije dogodilo da na svojim (radnim) putovanjima razmišljam o svojoj porodici i prijateljima kao tada. Čak i o svojim kolegama stjuardima i stjuardesama koje bih voleo da sam češće viđao, jer nam rasporedi to nisu dozvoljavali. Poslao sam poruku mami, tati, prijateljici i prijatelju i sve ih pitao gde su, šta rade, kako su. Prolazili su sati, ja sam i dalje šetao Milanom i kupovao, ali ni od koga nisam dobio odgovor. I tada sam shvatio – koliko se često setimo da nisu samo naši životi otišli dalje, nego da taj proces paralelno teče i kada su u pitanju nama dragi ljudi? I koliko smo uradili da osiguramo da nam se putevi nikada ne udalje baš toliko, da svi počnemo da putujemo sami?

Lina provodi leto u Toskani, ali nije raspoložena za bajkovite predele i sunce. Tu je samo zato što je njena majka na samrti izrazila želju da Lina upozna oca. Ali kakav je to otac koji je za njenih šesnaest godina nikada nije potražio?

Čitajte

ČITAJ 2 MESECA, PLATI 1! Iskoristi popust za nove korisnike i po ceni jedne mesečne članarine čitaj 60 dana.

Aktiviraj

• knjiga