Sposobnost čitanja uzimamo zdravo za gotovo - ali to nikako nije proces koji po defoltu imamo: na primer, nemaju svi jezici na svetu pismo. Olga Paršina, istraživač u Centru za jezik i mozak Nacionalnog istraživačkog instituta Visoke ekonomske škole i Sofija Goldina diplomac škola, ispričale su nam kako učimo da čitamo, šta se u tom trenutku dešava u našem mozgu i zašto se oči ne kreću ravnomerno prilikom čitanju, nego u skokovima.
Šta je čitanje sa fiziološke tačke gledišta?
Čitanje je složen kognitivni proces koji uključuje, s jedne strane, vizuelno prepoznavanje, a s druge, jezičku obradu reči i naknadnu interpretaciju dobijenih informacija u određenom kontekstu. Opšte je prihvaćeno da čitanje obuhvata tri etape. Prvo, reč se dekodira, odnosno slova se pretvaraju u zvukove. U istoj fazi, od napisanog dobijamo lingvističku informaciju: čitalac traži reč u svom mentalnom rečniku i odatle dobija njeno značenje. Postoji hipoteza (koja je već podržana u mnogim studijama) da odrasli izvorni govornici određenog jezika sa potpuno razvijenim veštinama čitanja preskaču proces pretvaranja i odmah usklađuju kompoziciju slova sa mentalnim značenjem reči. U drugoj fazi, dobijene informacije se ugrađuju u kontekst fraze, rečenice ili pasusa. I na kraju, ono što pročitamo povezujemo sa znanjem koje već imamo.
Zašto psiholingvisti proučavaju pokrete očiju prilikom čitanja?
Prema hipotezi um-oko (mind-eye hypothesis, Just & Carpenter, 1980), mozak obrađuje informacije na koje je pogleda usmeren sa minimalnim zakašnjenjem. Ova pretpostavka daje istraživačima pravo – znajući kako se oči kreću prilikom čitanja – da izvuku zaključke o tome kako se dešava ekstrakcija i obrada jezičkih informacija u realnom vremenu. Za proučavanje kretanja očiju tokom čitanja koristi se tehnika video okulografije (praćenje očiju). Specijalna kamera snima pokrete očiju fokusirajući se na centar zenice i refleksiju infracrvene svetlosti rožnjače.
Kako se oči kreću prilikom čitanja?
Čini se da se oko ravnomerno kreće duž reda s leva na desno ili s desna na levo, u zavisnosti od vrste pisma. Međutim, to nije sasvim tačno. Tokom čitanja, oči se pomeraju u malim skokovima: oko se zaustavlja na određenom delu reči, zatim se kreće, ponovo staje, itd. Za vreme zaustavljanja zenice se zapravo i odvija čitanje. Takva zaustavljanja se nazivaju fiksacije i, u proseku, kod odraslog izvornog govornika određenog jezika sa alfabetskim pismom (ruski, nemački, engleski, finski, itd.), trajanje fiksacije je 250 milisekundi.
Međutim, ljudsko oko može uspešno da čita samo informacije koje su u okviru vidljivosti centralne jamice mrežnjače, odnosno fovee (dva ugaona stepena vidnog polja), pošto se upravo u ovoj oblasti postiže maksimalna jasnoća slike. Informacije u parafeumu se doživljavaju nešto lošije (5° sa obe strane tačke fiksacije), a sve što je dalje od 5° (periferija) uopšte se ne percipira. Za jezike sa čitanjem sleva na desno i alfabetom, to znači da možemo da izvučemo informacije od tri do četiri slova levo od fiksacije i 14-15 karaktera (uključujući razmake) desno od fiksacije (Rainer, 2009).
Da bi nove informacije bile u okviru vidljivosti fovealnog vida, oko treba da se kreće od jedne tačke fiksacije do druge. Ovo se dešava uz pomoć skakajućih pokreta - sakada. Tokom sakada, javlja se zanimljiv fenomen poznat kao sakadična supresija: u ovom trenutku oko gubi sposobnost da percipira informacije. Sakade mogu biti i regresivne – oko se vraća na ono što je već pročitano zbog bilo kakvih poteškoća koje su nastale tokom prvog čitanja, na primer, zbog pogrešnog pretvaranja slova u glasove tokom leksičke obrade reči.
Razlog za regresiju može biti i preskakanje reči prilikom prvog čitanja, jer odrasli izvorni govornici vrlo često preskaču kratke reči (oko 70% kratkih reči), kao što su predlozi i veznici. Što je reč kraća, učestalija i predvidljivija, to su sve manje i kraće fiksacije na njoj i veća je verovatnoća da se ova reč preskoči pri čitanju. Na primer, u rečenici „Ako imate pitanja, podignite ruku“, reč „ruka“ je kratka, česta i predvidljiva.
Kako deca uče da čitaju?
Da bi dete moglo da nauči da čita, potrebno je prvo da savlada određena znanja i veštine. Tako, na primer, dete mora da razume da se reč sastoji od malih složenih “cigli” odnosno zvukova, i da se ti glasovi mogu zameniti jedan drugim, promeniti mesta ili ukloniti iz reči. Ovo se može proveriti tako što ćete zamoliti dete, na primer, da uradi sledeći zadatak: izgovori reč „mačka” bez prvog glasa, ili zameni glas m na glas p u reči „mačka”.
U početnim fazama čitanja deca prave vezu između svakog napisanog slova u reči i odgovarajućeg zvuka. Ovo se ogleda u više fiksacija, njihovom dužem trajanju, regresivnijim sakadama i manjem broju preskakanja reči. Sa godinama, takve razlike između čitanja dece i odraslih postepeno nestaju, a znamo da se, na primer, kod dece koja govore engleski, do 11. godine većina parametara pokreta očiju poklapa sa onima kod odraslih (Blithe et al., 2011).
Međutim, sticanje veština čitanja ne odvija se uvek bez problema i kašnjenja. Neurobiološki determinisan poremećaj u kome dete ne može da nauči da prepozna pojedinačne zvukove i, kao rezultat toga, teško uči da čita, uprkos tome što ima normalnu inteligenciju, naziva se fonološka disleksija. Produžene fiksacije, mnogo kratkih sakada i minimalan broj propuštanja reči – sve ove osobine su još izraženije kod dece sa disleksijom. Pored toga, ako je disleksija uzrokovana vizuelnim, a ne fonološkim oštećenjima, deca mogu imati poteškoća da drže pogled na redu ili da se fokusiraju na jednu tačku dok čitaju.
Kako možemo objasniti fenome kada je bitno samo da je početno i poslednje slovo na svom mestu?
Ovaj efekat je direktno povezan sa pretpostavkom da odrasli čitaoci preskaču slovno-zvučno dekodiranje reči i upoređuju doslovni sastav cele reči sa značenjem reči u mentalnom leksikonu. Nije bitan redosled slova, ali je bitan njihov skup i opšti oblik reči (koji je određen prvim i poslednjim slovom i dužinom reči). Pored toga, postoji velika verovatnoća da ste već uspeli da pročitate sledeću reč u rečenici „perifernim” vidom i da ste već započeli početnu leksičku obradu ove reči. Ako prva slova u njemu ostanu na mestu i reč nije mnogo duga i prilično je česta, naš mozak je u stanju da je unapred poveže sa rečju u mentalnom rečniku skupom preostalih slova.
Kako se parametri čitanja razlikuju u zavisnosti od pisma?
Postoje jezici sa alfabetskim i logografskim pisanjem (na primer, kineski). Razlika između njihovog čitanja je u tome što se alfabetski čitaoci više oslanjaju na fonologiju, dok se oni koji govore kineski više oslanjaju na morfologiju. Pored toga, orfografija ima različite stepene transparentnosti. To znači da u nekim sistemima pisanja svaki zvuk u slovu odgovara jednoj grafemu (na primer, u italijanskom), dok su drugi složeniji (na primer, engleski).
Veruje se da u pismima sa transparentnim pravopisom, prilikom čitanja reči, njena dužina igra važnu ulogu, a u pismima sa netransparentnim pravopisom važnu ulogu ima učestalost (ili rasprostranjenost). Što je pravopis transparentniji, to je važnija fonologija pri čitanju. Tip pisanja takođe može uticati na to koliko znakova spada u opseg čitanja – studije su otkrile da čitanje alfabetnim pismom ima širi opseg nego, na primer, čitanje na japanskom. Osim toga, u logografskim jezicima na neke parametre kretanja očiju utiče i vizuelna gustina hijeroglifa – što je više vizuelno „popunjen”, to je potrebno više vremena za jezičku obradu.
Zašto neki ljudi čitaju brže, a drugi sporije?
Zavisi od individualnih karakteristika: rečnika, čitalačkog iskustva, u slučaju čitanja na drugom jeziku – uzrasta savladavanja jezika, procenta njegove upotrebe u svakodnevnom životu, nivoa poznavanja jezika itd., kao i karakteristika samog teksta. Prilikom čitanja materijala koji sadrži veliki broj dugih, niskofrekventnih reči i složenih sintaksičkih struktura, praviće se regresivnije sakade, fiksacije će biti duže i brojnije.
Što se tiče brzog čitanja, ova praksa nema jaku naučnu osnovu. Istraživanja su pokazala da ispitanici koji koriste sistem brzog čitanja nisu mogli da odgovore na pitanja u vezi sa onim detaljima teksta na kojima nije bilo fiksacije oka prilikom čitanja – baš kao i ljudi koji nisu bili obučeni za brzo čitanje, koji su dobili instrukcije da samo gledaju tekst “dijagonalno” …
Koja je razlika između čitanja knjige i slušanja audio knjige u smislu funkcije mozga?
Slušanje audio knjige i čitanje knjige su veoma različiti procesi koji imaju istu osnovu – jezičku obradu informacija. Najočiglednija razlika je u tome što pri slušanju teksta nema vizuelne komponente, što znači da ne postoji faza vizuelnog dekodiranja reči (na to mestu je obrada zvuka). Osim toga, pri slušanju teksta na percepciju informacije utiču takozvane suprasegmentne jedinice jezika – intonacija, naglasak, pauze, izgovor čitaoca i brzina kojom čita tekst. Svi ovi faktori mogu igrati ulogu u razumevanju čitanja i ukupnoj integraciji informacija, ali ni na koji način ne umanjuju prednosti jednog ili drugog metoda dobijanja informacija.