Jedan od filmova koji sam pogledala najviše puta u životu jeste „Troja“ iz 2004. godine sa Bredom Pitom, Erikom Banom i Orlandom Blumom u glavnim ulogama. Pretpostavljam da je većini poznata ova ekranizacija jedne od najpoznatijih priča o Troji i propasti velikog junaka iz grčke mitologije, Ahila. Međutim, ono što je meni ostalo urezano u sećanju kada je ovaj film u pitanju jeste scena na samom početku u kojoj se odvija razgovor između Tetide i Ahila, gde se on dvoumi da li da krene put osvajanja Troje. Ono što mu majka tom prilikom govori, u mom amaterskom prevodu, zvuči otprilike ovako:
„Ako ostaneš u Larisi, pronaći ćeš svoj mir. Imaćeš predivnu ženu, imaćeš sinove i kćeri, koji će takođe imati svoju decu. I oni će te voleti i pamtiti tvoje ime. Ali, kada tvoja deca ne budu više tu, ni njihova deca posle njih, tvoje ime biće zaboravljeno…Ako odeš u Troju, slava će biti tvoja. Hiljadama godina će se pisati priče o tebi i tvojim pobedama. Svet će upamtiti tvoje ime…“
Svaki put kad ponovo odgledam ovaj film, navedeni citat me na neki način progoni, a iz razloga što je tačno da je u čovekovoj srži potreba da ne bude zaboravljen. Kad počnem da razmišljam o ovoj temi, često se rastužim, jer sam svesna da će svako od nas jednog dana sigurno pasti u senku prolaznosti vremena. Smenjivaće se generacije novih ljudi, menjaće se svet, pojaviće se novi životi koji će se neko vreme pamtiti. I tako sve ukrug.
Upravo o navedenoj ideji govori i savremeni roman „Sto godina Leni i Margo“, autorke Merijen Kronin, s tim što se posebnost ove priče ogleda u tome što, iako isti pripoveda o veoma teškim životnim pričama sedamnaestogodišnje Leni i osamdesettrogodišnje Margo, ipak uspeva da unese dašak optimizma i doda najlepše boje iz slikarske palete u njihove dane koje zajedno provode u bolničkom odeljenju.
Centralni deo priče odvija se, dakle, u jednoj bolnici, gde se igrom slučaja sreću sedamnaestogodišnja Leni i osamdesettrogodišnja Margo, obe teškog zdravstvenog stanja. Njihovim susretom dolazi do spajanja Lenine tinejdžerske radoznalosti i Margoine luckastosti prožete iskustvom. Upravo Lenina znatiželja dolazi do izražaja u njihovoj međusobnoj komunikaciji, ali i u brojnim razgovorima koje obavlja sa još jednim bitnim likom iz ove knjige – sveštenikom Arturom.
Leni, u svojoj neumornoj potrazi za odgovorom na jedno od najtežih pitanja – „Zašto umirem?“ dolazi u kontakt sa širokim spektrom različitih ljudi, od kojih su pojedini okrenuti religiji i Bogu, neki od njih su samo usputni prolaznici koji poput vihora šetaju bolničkim odeljenjem, a neki, poput Margo su tu da bi tu svojim postupcima zauvek i ostali.
Jedan od najpotresnijih momenata ove knjige za mene je bila spoznaja da je Leni samo jedna od brojnih osoba koje boluju od iste bolesti, te da će, ukoliko podlegne tom okorelom oboljenju, nakon nje, taj isti bolnički krevet pripasti drugom pacijentu, čije ime će umesto njenog visiti na zidu iznad jastuka na kom je ona sve vreme spavala.
Međutim, kako je fokus knjige stavljen na lepoti življenja, odnosno na prikazivanju obojenih fragmenata iz života Leni i Margo, a ne na žalu zbog njihovog skorog kraja, ne čudi što je kod ovako teške teme akcentovan optimizam u karakterima obe junakinje. Sedamnaestogodišnja Leni otud, ne upada u stanje žaljenja što je do momenta svoje bolesti proživela tako malo, već naprotiv, ona zajedno sa Margo slavi prohujalo vreme. Naime, sabiranjem njihovih godina, stvara se iluzija da su njih dve proživele čak sto godina, a, složićete se, jedan vek na ovoj planeti i te kako ima materijala za slikanje kako lepih, tako i onih manje lepih slika na platnu života.
S tim u vezi, način koji su ove dve dame odabrale da sačuvaju svoje živote od zaborava, da ostave trag iza sebe, nešto je najlepše što sam mogla da zamislim. Njih dve su svojom idejom uspele da ožive sećanja i da daju opipljivost najupečatljivijim događajima iz svoje prošlosti, čime su uspele da spreče da njihovi životi vremenom izblede.
Iako je roman nadasve šaren i optimističan, budući da glavne junakinje kontempliraju svoje doživljaje, odnosno zajedno pronalaze uzvišenu lepotu u prošlim vremenima, Merijen Kronin je u pojedinim skrivenim ćoškovima knjige, unela i pokoji tračak tuge i žaljenja. Bez obzira na te zalutale tragove, ovaj roman nijednim svojim delom ni najmanje nije patetičan.
Međutim, odsustvo slojevitosti u radnji i karakterizaciji likova, koje su dovele do (na pojedinim mestima) stvaranja „plastičnih“ junaka, glavni su razlozi zbog kojih mene ova priča nije dotakla na način na koji sam mislila da hoće.
Sve u svemu, roman „Sto godina Leni i Margo“ predstavlja lepu i dirljivu priču koja će se bez sumnje mnogima dopasti. Da je bilo samo malo više slojevitosti u izgradnji likova, ovaj roman bi bio jedan od najlepših koje sam pročitala do sada.
I za kraj, ostavljam ovde delić iz knjige koji je na mene ostavio snažan utisak:
„Znaš li, reče polako, da su zvezde koje najjasnije vidimo već mrtve?
Pa, to je tužno. Izvukoh ruku iz njene.
Nije, reče ona blago i uhvati me pod ruku, nije tužno, prelepo je. Nema ih već ko zna koliko dugo, ali još ih vidimo. Žive i dalje.
Žive i dalje.“