Da li kupiti novu knjigu?

Ukoliko smatrate da ste beznadežni slučaj, ne brinite, uvek ima neko ko je gori od vas. Tu smo da slušamo i da ne osuđujemo. Klimamo glavom i besplatno tapšemo po ramenu kada kupite novu knjigu. Vaša podrška ²⁴⁄₇. Dobrodošli.

A sada da li stvarno kupiti novu knjigu dok je na polici sto pedeset hiljada ne pročitanih? Ako ste kao ja, ovo pitanje sebi postavite jedno trista puta dnevno.Ne moram da kažem da je svaki put odgovor isti, i da je uvek potvrdan.

Kupovinu knjiga doživljavam kao mali praznik, te sve velike događaje i manifestacije primam na nekom ličnom nivou i sve to planiram krzo neke svoje male ritual. Kada je reč o kupovini knjiga nemam meru. Uvek sam u nekoj konstantnoj potrazi za davno izgubljenim naslovima koje tražim kao “sveti gral”. Knjišku zajednicu posmatram kao tajno mesto Iluminata, koje razumeju samo oni koji mu pripadaju. Ulaz je za sve slobodan, samo ono što ćete unutar ove zajednice čuti, videti ili pročitatei postaje tako opojno da nećete poželeti nikada da izađete i postaćete zavisni. Sebe i svoje misli nećete prepoznati. Govori vam iskusni “narkoman” koji nikako da počne da se leči. Ono ovu zavisnost čini još fascinantnijom je osećaj da knjige šapuću i da vas dozivaju. Verujte mi nisam luda! Ako uđem u knjižaru osećam da se utrkuju koja će mi pre privući pažnju.

„UZMI MENE“,uvek dobacuju novi naslovi koji bi se potukli da privuku vaš pogled.

„A MOŽDA DA PROBAŠ MENE“, stidljivo bi se javile knjige koje stalno izbegavamo a koje se nadaju da ćemo možda jednom posegnuti za njima.

„JA IMAM NAJDIVNIJE KORICE“,često dobacuju kolekcionarska izdanja! Malo dalje mi se često jave ozbiljniji naslovi koji kao da me osuđuju. „NEMOJ DA TI JE PALO NA PAMET DA ME PIPNEŠ. DA NISI NI POMISLILA!“, u glavi mi se često javlja neki duboki glas.

„CIJU CIJU MI SMO MALI PILIĆI!“, od nekud se čuju dečiji naslovi koji cvrkuću. Tu volim da stanem i da dopustim da me zaslepi šarenilo ovih knjiga. A onda negde tamo u daljini, skroz zaboravljena, kašljući od prašine čujemo nežno i tiho:“JA SAMO ČEKAM NEKOG SVOG DA ME PONESE KUĆI I VOLI.“ I shvatam. To je ta knjiga. Moje srce poludi, krv krene venama da juri i spremam se da ušuškam jednu takvu lepoticu i pružim joj novi dom na policama.

Zato. Sledeći put kada čujete tiho šaputanje i zov knjiga, utišajte taj ludi glas u glavi koji vam kaže „DA LI TI STVARNO TREBA JOŠ JEDNA KNJIGA?!“ i pokušajte da ga ignorišete što je duže moguće pa makar vas to dovelo do bankrota.

Priče s grčkih ostrva u kojima Kafka sreće Borhesa.

Čitajte

• knjiga