Istina se ne može sakriti, baš kao ni kozje uši

Poznato je da su narodne bajke i legende često protkane sujeverjem i natrpriodnim pojavama i moćima, a to je slučaj i sa pričom „U cara Trojana kozje uši“ kroz koju deca vrlo slikovito uče kako se istina ne može sakriti, jer će pre ili kasnije isplivati na površinu.

“Iz rupe je izrasla zova, a svaka svirala koju su pastiri napravili od njenih grana bi svirala istu melodiju: “U cara Trojana kozje uši!“ To je prvo cara rasrdilo i umalo nije odmah ubio sirotog mladića. Ipak, kada mu je mladi berberin ispričao o čemu se zapravo radi car je shvatio – baš ništa se na zemlji ne može sakriti pa mu je sačuvao život i dozvolio da ga i dalje svakoga dana brije.”

Narodna priča o caru sa kozijim ušima. Izvor: Srpske narodne pripovijetke. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karadžić (Beč, 1853) Prvi put na ovim prostorima, predstavljamo vam najlepše bajke sa svih meridijana, u audio formatu, na srpskom jeziku. Svakog dana, stiže nova audio-priča za laku noć, cele 2022. godine.

Slušajte

Oholi i surovi car Trojan je imao veliko i upečatljivo fizičko obeležje – kozje uši. Kako je vrlo brinuo o svom spoljašnjem izgledu svakoga dana bi pozvao drugog berberina da ga obrije i na kraju bi ga upitao da li možda na njemu primećuje nešto neobično. Svaki od njih bi odgovorio da vidi kozje uši, a ogorčeni car bi nakon toga naredio da ga smesta ubiju. Kada je došao red na jednog berberina on se od straha znajući sa kim ima posla napravio bolestan te je poslao svog mladog učenika da odradi posao umesto njega. Čuveno pitanje nije izostalo, ali je učenik bio mudriji od svojih prethodnika pa je caru odgovorio kako ne vidi ama baš ništa. Oduševljeni car ga je nagradio sa dvanaest zlatnika i naredio da ga od sada isključivo i samo on brije! Međutim, tajna (koja baš i nije bila neka tajna, ako ćemo pravo no dobro sad) koju je nosio je mladog berberina počela da tišti i on se obratio svom učitelju sa željom da mu on kao stariji i mudriji pomogne. On ga je posavetovao da ode u šumu, iskopa rupu i da u nju iz sveg glasa tri puta vikne ono što ga muči i mori. Mladić je to i uradio – u rupu u zemlji je dreknuo: “U cara Trojana kozje uši!“ i pun nade da će mu to doneti olakšanje zakopao je ono što ga je grizlo. Ali, bajka ne bi bila bajka da nema neki iznenađujući zaokret! Iz rupe je izrasla zova, a svaka svirala koju su pastiri napravili od njenih grana bi svirala istu melodiju: “U cara Trojana kozje uši!“ To je prvo cara rasrdilo i umalo nije odmah ubio sirotog mladića. Ipak, kada mu je mladi berberin ispričao o čemu se zapravo radi car je shvatio – baš ništa se na zemlji ne može sakriti pa mu je sačuvao život i dozvolio da ga i dalje svakoga dana brije.

Priča slikovito prikazuje i hrabrost i kukavičluk – hrabri su bili oni berberini koji su caru rekli istinu, a mladi berberin je na neki način bio kukavica, jer nije smeo da mu se suprotstavi. Međutim, u mojim očima on je više mudar nego što je kukavica. Prećutkivanjem istine je spasao sopstveni život, ali ga je to ipak progonilo. U srpskom jeziku postoji i izreka:“U cara Trojana kozje uši!“ koja simbolizuje istinu koja je toliko očigledna i ne može se sakriti. Ova priča je zapravo adaptacija legende o starogrčkom kralju Midi koju je priredio Vuk Stefanović Karadžić i koja je prvi put objavljena 1853. godine u „Srpskim narodnim pripovjetkama“.

Audio verziju od ovog maja možete pronaći na Bookmate servisu, a nakon slušanja je i analizirati zajedno sa svojim mališanima.

• knjiga