U smehu, koji prati čitanje Kontraendorfina, romana koji je po oceni Ninovog žirija proglašen najboljim u 2020. godini, u izdanju Lagune, nalazi se i potajno, možda i mračno, zadovoljstvo zbog toga što su satiri izvrgnuti autoriteti, koji čak imaju status kulta u našoj kulturi.
Kada se takvim ličnostima oduzme oreol nedodirljivosti, kada se detronizuju u posprdnom stilu svođenja na telesnost ili duhovnu manu, onda se stvara prostor za smeh, pa i za kritiku u duhu onoga: eto, i on je samo čovek, sklon moralnom padu. Ono što nije predmet književne kritike, ili studentskih seminarskih radova, istaknuto je u prvi plan u „Kontraendorfinu“, a to su ličnosti pisaca, ogoljene kao u nekom traču, a u stvari, u subjektivnom viđenju pripovedača slikara Stojkovića, koji svoju životnu povest kao da govori u stilu legendarnog Pantelije, iz „Maratonaca“: „Vek i po proživeh u zdravlju i radu, pa slutim da mu valja umirati, te ove reči u pero govorim prijatelju, advokatu, Miliću….“.
A mogla bi kod Basare da stoji i letargična poenta iz Pantelijinog testamenta, a to je ono- „žao mi je što ste moji, a ne deca nekog mog neprijatelja“, jer je to u suštini gorka ispovest, ispunjena ljudskom gnusobom, u ovom delu sveta gde je razlika između fašizma i njegove suprotnosti neznatna.
„Razlika između fašizma i antifašizma, reče potom Kangilem, reče Stojković, manja je nego razlika između Hutua i Tutsija, istovetna je razlici između slikarstva Dalija i Pikasa, i neuporedivo manja nego razlika između normalnog i patološkog“.
Iz kazivanja slikara Stojkovića, koje čine sočne psovke i vicevi na račun samo naizgled uzornih partijskih drugova i drugarica, udbaških pesnika, a u stvari uspaljenika (seks je partijski neprijatelj broj jedan) halapljivih na položaj i novac, niču i storije njegovih sagovornika.
Među njima je i sam Ivo Andrić, koji mu se „unjkavim“ glasom obraćao tokom šetnji Kalemegdanom. Andrić je u Stojkovićevoj pripovesti prikazan manje kao stvaralac koji je i u najtežim, ratnim, godinama „mnio“ o vrhunskim ljudskim vrednostima i pisao kultna dela, već kao čovek otvoren za slabosti oportunizma, hipohondrije i bluda, i „koji je procenio da se ne isplati biti pobožan“. Naš jedini nobelovac je Basarin groteskni junak, koji je umislio da mu Hrvat Glavurtić zamera što se odrekao katoličanstva, jezuitizma i hrvatstva, da mu vudu metodama smešta bolesti. U sklisko doba, kada ništa nije bilo lakše nego izgubiti dušu i glavu, Andrić je bio nepovrediv, sreo se sa Hitlerom u osvit kataklizme, preživeo rat i na noge se dočekao u komunizmu, uvek tih, odmeren, sračunat. Ratovi u njegovim romanima predviđali su ratove u realnosti, a njega samog nije bilo moguće streljati, pripoveda Basarin junak. Ipak, Andrićeva kazna je „lestvica deliričnih užasa“.
Među razobličenim likovima ove knjige je i Milovan Đilas, koji je zvanično bio komunistički disident, dok je u Basarinom romanu on junak prirodno sklon streljanjima, koji je grabio pretke današnjih potomaka i prislanjao ih uza zid. Tako je stvoren odjek bratoubilačke borbe, od komunističkih dana do danas, koja je za Basaru-mislioca samo veza uzroka i posledica, za Basaru-teologa metafizičko zlo, a za Basaru-satiričara izvor nepresušne, burleskne, paranoje, gluposti i bolesti. Kada bi ta nacionalsitička paranoja bila teniska loptica, brzinom svetlosti prelazila sa srpskog na hrvatski, pa onda na bošnjački teren, i nazad.
Tako iz iskaza naučnika Kangilema saznajemo za kontraendorfin, proizvod kontrahipofize, i uzročnika „ekstremne svireposti naroda jugoistočne Evrope. Zaključak je ovog naučnika da narodi ovog podneblja nisu zli, oni su bolesni. Ne treba im evropeizacija, već hormonalna terapija.
Basara je još u romanu „Uspon i pad parkinsonove bolesti“ ,iz 2006. godine, koji je prvi ovenčan Ninovom nagradom, srpsku i rusku istoriju posmatrao iz perspektive poremećog zdravlja, a čoveka izvorno bolesnim bićem. Svaka bolest je bolest duha, ideologije, a idelogija, paradoksalno, želi da bude kreposna i zdrava.
Kao poznavalac spisa Berđajeva, Fjodorova, Genona, Špenglera, Virilioa, Basara je još 1987. godine, u knjizi eseja „Na ivici“, zaključio da su dobro i zlo u istoriji relativni, da se oduvek događa jedno te isto, a da su gordost i glupost vrata zla. Odjeci tih ideja vidljivi su i u „Kontraendorfinu“, o čemu govori i citat iz dela „Na ivici“:
„Zbilja je začudno koliko je zla na jednom svetu koji odzvanja od lepih poruka. Gde je tu Frojdova zasluga? Razgrnuvši maske podsvesnog, strgavši obrazine, naterao nas je da- tragajući za sasvim drugim ciljem (zadovoljstvom?) otkrijemo čudovišni svet svojih potisnutih želja, da - ukoliko imamo kuraži - spoznamo da je većina naših uzvišenih, patriotskih, kakvih sve ne, težnji samo paravan iza koga krijemo svoje sebične, zlobne, mračne sklonosti.“
„Tajna bezakonja se izvršava, nebitno ko pobeđuje, a ko gubi“, jedan je antropološki pesimističnih zaključaka Basarinih pripovedača u „Kontraendorfinu“.