I eto me, pred koferima koje treba napuniti, ponovo...

Rosićevi junaci u njegovom novom romanu “Dolazak matadora” su tako dobro portretisani, da sam već posle opisanih susreta u ambasadi i jedne dobrano zaprepašćujuće situacije s kidnapovanjem klinca u knjizi dobio osećaj da ih poznajem – nisam siguran da mi se to dopalo. Za roman, to je svakako preporuka – za domaći roman naročito – zato što to znači da je autor tako dobar poznavalac mikrodruštvenog konteksta u kojem zajedno obitavamo, u Beogradu, u kom se pomenuti događaji i dešavaju. Drugo, on je očigledno dobro pronikao u profile (polu)poznatih i (polu)uticajnih ljudi, u čijim se krugovima svi ponekad nađemo. Jedini razlog zbog kojeg nisam siguran da mi se dopalo to što su likovi tako realni, je upravo taj osećaj da će Maks ili Gavran, u liku nekih stvarnih ljudi, u svakom trenutku da ušetaju ili u televizijski studio, ili da ću ih sresti na nekom događaju, ili da će mi poslati poruku na nekoj od društvenih mreža i da ću posledično uzeti njihov broj telefona i da će tako početi nova nevolja, kojih nije manjkalo u prethodnih godinu dana. I samo zbog toga što mi je potrebno da otresem taj osećaj stvarnosti profila ljudi o kojima čitam, još uvek nisam završio sa Rosićevim novim romanom, a nadam se da ću pravilnije disati na narednim stranicama kada bi glumac i ovaj drugi čiji opis posla mi je teško da stavim u jednu reč, trebalo da se izmetlaju iz Beograda u neke daleke predele i nađu u nekim novim situacijama.

U Rosićevom eksplozivnom romanu i ljubi se i ubija balkanski (ne)zasitno: kao kad utoliš glad, ali ipak nastavljaš da jedeš. / Teofil Pančić

Čitajte

Ovih dana pomažem prijateljici da se pripremi za neki novi život. Nije to neka pomoć naročito veća od one koja se očekuje od prijatelja koji je takođe na pola puta od anksioznosti do sreće – dnevna doza podrške u vidu poruka i poziva, uz minimalne asistencije kod pisanja biografije na stranom jeziku i znaci iskrene prijateljske ljubavi koja kaže “ne znam šta možemo da očekujemo, ni da li će nam sve ovo uspeti, ali tu smo i volimo se, bodrimo se”.

Zabavan koliko i zastrašujuć deo naših životnih tranzicija koje se dešavaju istovremeno (ponovo, jer smo bili u sličnoj situaciji kada smo oboje pre godinu i po dana došli u Beograd) je u tome što ćemo se u novoj životnoj epizodi ponovo razdvojiti, ali sa dobrim razlozima. U jednom od brojnih razgovora koje ovih dana vodimo o rekapitulacijama životnih prilika i neprilika, anegdota i dogodovština, razočarenja i obnavljanja kroz koje smo prošli u Beogradu, dotakli smo se i teme sreće – kako je merimo, gde je ustvari ona i da li je uvek prepoznajemo – da li znamo kada smo srećni, ili smo najsrećniji baš onda kada o sreći i ne razmišljamo, jer smo tada toliko srećni, da razmišljanje o sreći nije moguće. I da li to što o sreći pričamo, znači da je još uvek tražimo? Mnogo filozofije, ali (i) tome nekad valjda prijateljstva i služe – za zajedničku priču, sa manje ili više smisla, ali svakako neophodnu duši.

Kad jedan običan život postane neobičan.

Čitajte

Došli smo do zaključka da bi možda trebalo da prestanemo da merimo koliko smo srećni ili koliko smo uspešni u određenim životnim oblastima i da umesto toga zamislimo svoje živote kao material za nečiju knjigu – ovo, naravno, ne znači da maštamo o tome da neko o nama jednog dana piše knjige – već samo da iskustveno prikupljamo materijal za građu nekog romana, na primer. Jer, tada sve dobija smisao. I usponi i padovi kroz koje smo prošli… i junaci i antijunaci s kojima smo se sretali… I sreća i suze i loše i dobre vesti. Jer, bez svega toga – nema dobrog romana o životu. Posle toga sam dugo sa sopstvom naglas ramišljao u svom krevetu, pre spavanja – sreća je stvarno u putovanju, a ne na destinaciji. Potvrdu za to dobio sam još kao stjuard, kada sam shvatio da sam često imao zabavnije letove do dalekih, nekada nepoznatih krajeva sveta, nego što bi zabavno bilo samo vreme koje sam na kraju proveo tamo. A uspeh – on je, sada bih rekao, više u smelosti da učiniš deset puta više nego što si mislio da možeš i da rizikuješ dvadeset puta češće nego što si verovao da hoćeš, nego u samom susretu sa rezultatima tog ludog putovanja.

Milioni čitalaca Brajsonovih putopisa sigurno će i u ovom podjednako uživati. / Observer

Čitajte

I eto me, pred praznim koferima koje treba napuniti, ponovo. Za sledeće poglavlje knjige…

• knjiga