“Surovo je reći, ali istina je da je lakše biti nesrećan kao što je udobnije biti ohol… Nepravda i glupost su transparentni iako uočljivi do senilnosti i na dohvat ruke” piše u svom romanu “Arzamas” Ivana Dimić, piše hrabro i do srži iskreno.
Autorka romana “Arzamas” Ivana Dimić diplomirani je dramaturg, autor kratkih priča, drama, dramatizacija i TV scenarija. Prevodilac je sa engleskog i francuskog i dramaturg u beogradskim pozorištima, a od 2005. godine ima status istaknutog umetnika. Dobitnica je 63. NIN-ove nagrade za roman godine 2016. za delo “Arzamas” i 5. književnica koja je dobila ovu nagradu posle Svetlane Velmar Jankovic, Dubravke Ugrešić, Grozdane Olujć i Gordane Ćirjanić.
Neobičan naziv romana “Arzamas” zaparavo je ime zatvorenog grada izgrađenog po Staljinovom naređenju i namenjenog naučnicima za konstrukciju atomske bombe, ekvivalent američkom Los Alamosu.
Sreća i smrt su ”dva lica” istog novčića o kojima u ovom romanu piše Ivana Dimić. Može li se odnos majke, penzionisane prosvetne radnice koja lagano i nepovratno tone u demenciju, i ćerke književnice, pretvoriti u arzamaski užas, dok se ćerka ne pokleknuvši bori da ljubavlju pobedi smrt koja njenoj majci “kuca na vrata”. Hoće li u tome uspeti otkrićete čitajući ovaj roman koji uprkos teškoj, realističnoj, životnoj i neizbežnoj temi o kojoj autorka piše, budi nadu i vraća osmeh na lice čitaoca koji će se, u to sam uverena, vraćati ponovnom čitanju duhovitih opaski iz dijaloga majke i ćerke.
ĆERKA: Kako se zovem?
MAMA: Mora biti da se zoveš idiot, ako ne znaš svoje ime nego mene moraš da pitaš.
Iskreno, hrabro i potresno duboko promišljanje na temu neumitnog kraja ljudskog života. Dramsko se preobražava u romaneskno vođeno veštom rukom autorke. Roman pripada žanru “dance macabre”. Da li je složenost odnosa majke i ćerke pun stereotipa, karakterističan za naš balkanski model suživota pod istim krovom, koji ne mora biti izbor nego jedino moguće rešenje usklađeno sa mogućnostima ili bolje reći materijalnim ne mogućnostima većine građana naše i ostalih država u tzv. regionu ili je takav odnos nezavistan od geografskog prostora i mentalitetskih i kulturoloških obrazaca? Čitajući “Arzamas” pomislila sam da je uvek i svuda u okolnostima o kojima se govori u romanu, odnos majka - ćerka zapravo isti ili sličan.
Pripovedanje u ”Arzamasu” teče smenom dramskih dijaloških i prozno - esejističkih pasaža. “U romanu se proznim, ispovednim, esejističkim, kontemplativnim, fikcionalnim fragmentima, promišljaju ključna egzistencijalna pitanja u misaono i simboličko posrednoj vezi sa glavnom pričom” upravo ovim rečima obrazloženo je dodeljivanje NIN-ove nagrade Ivani Dimić. Iz intimne perspektive, autorka nas uvodi u univerzalni pripovedni plan sa neprekidnom smenom komično - apsurdnog, tužnog i ponekad melanholičnog tona.
Ljubav ili smrt? Svakako ljubav, pomislićete, ali ima li ljubavi bez kraja jednog života koji se nastavlja nekim drugim životom i počinje iznova nekim trećim… neprekidan životni ciklus u kome smo privremeno, vekom ograničeni dakle večni, ali nismo neprolazni. Za dijaloškom formom u kojoj je pisan ovaj roman književnici ne posežu često, ali upravo ova forma upućuje na svakodnevicu ogoljujući je do same srži naših navika i ponovljenih obrazaca ponašanja, našeg prihvatanja lepote i tragike naših malih života. Hrabro je od autorke da piše ovu interesantnu, takoreći ličnu priču o ćerki koja brine o dementnoj majci. Odnos o kome se u domaćoj i svetskoj književnosti malo pisalo, naspram odnosa oca i sina ili majke i sina koji su mnogo puta bili inspirativni za domaće i svetske autore. U dijaloškoj formi napisanim komentarima majke, vraćala sam se da bi ih ponovo pročitala i utešno se nasmejala realnosti života tako duhovito opisanoj.
MAMA: Bože kakvo si ti čudovište, kao da nisi moja. Ne mogu da se načudim kakvu sam babu rodila. Oduvek si bila prava svekrva… Nisi morala da govoriš koliko imaš godina, to se nikad ne radi pred muškim svetom.
Možda će svako od nas jednog trenutka postati majka svojoj majci, zato što godine životu možda donose mudrost, a sasvim sigurno odnose snagu i ostaje nam sećanje. “Ubrzanje uvek nagoveštava blizinu smrti, samo je maskirano preteranom živahnošću” piše Ivana Dimić u ovoj iskrenoj, interesantnoj i dirljivoj priči koja se čita u jednom dahu, ali u mislima ostaje mnogo duže. Preporučujem je za čitanje svima zato što uprkos teškim temama, knjiga odiše humorom, radošću, nadom i jedinom smislenom pobedom u našim životnim bitkama, pobedom LJUBAVI.