Iako veoma optimističnog naslova, roman „Klub radosti i sreće“ direktno ne pripoveda ni o kakvoj radosti, niti sreći. Međutim, ispod debelog sloja ožiljaka i uvreženih stavova svih junaka, naznake navedenih lepih emocija i te kako se mogu osetiti.
Struktura romana „Klub radosti i sreće“ nalikuje igri „mahjong“ koja je razvijena u Kini 19. veka. Da bi se razumelo konstantno naizmenično preplitanje priča Ejminih junaka, potrebno je prevashodno razumeti pravila ove igre. Naime, uobičajeno je da se „mahjong“ igra sa četiri igrača (otud su i članovi „Kluba radosti i sreće“ osnovanog 1949. godine, na čijim sastancima se igra ova igra četiri žene), dok kada je reč o ostalim pravilima, postoje razne varijacije, ali sve u svemu, igra se igra sa setom od 144 pločice koje na sebi imaju različite crteže i simbole. S tim u vezi, dominantan broj u romanu je upravo broj četiri, koji prema kineskoj tradiciji nimalo nije srećan, štaviše, Kinezi masovno izbegavaju ovu brojku, zbog njene simbolike povezane sa smrću.
Baš kao što se igrači u svakoj igri ili takmičenju trude da odnesu pobedu i ostave utisak, isto tako se i junakinje ovog romana trude, svaka na svoj način da se dopadne čitaocima, odnosno da ubedi čitaoce u verodostojnost sopstvenih priča. Otud je i sam pristup naizmeničnih pripovesti majki i kćerki koje su nosioci radnje krajnje subjektiviziran činjenicom da svako poglavlje biva narativno usklađeno sopstvenim doživljajima svake od njih. U nekoliko navrata mi se dešavalo da svoju naklonost poklonim jednoj od njih usled njihove snažne subjektivne ubedljivosti, da bi, već u sledećem poglavlju postupke te junakinje doživela iz ugla druge tačke gledišta, što bi promenilo moje viđenje prethodno pročitanog. Samim tim, može se reći da je roman „Klub radosti i sreće“ prevashodno zamišljen kao sudar perspektiva.
„Važna lekcija o tome koliko je pripovedanje povezano s pamćenjem i nasleđem.“ San Francisco Chronicle
Tokom čitanja, konstantno mi se u glavi provlačilo pitanje - zbog čega se Ejmine junakinje tolikom silinom trude da se dopadnu čitaocima i da dokažu da je njihova verzija priče „ona prava“?
Upravo tu na scenu stupa jedan od glavnih motiva „Kluba radosti i sreće“, a to je sudar različitih tradicija, generacija i komunikoloških barijera. Sigurno je svako od nas tokom života, naročito u pubertetu, prevrtao očima na svaku rečenicu izgovorenu od strane roditelja, na svaku njihovu zamerku ili dobronamernu kritiku. Isto tako, verujem da se u velikom broju slučajeva pokazalo kao ispravno to što su nam majke uporno pričale, na šta smo mi tvrdoglavo okretale glavu.
Ejmi Tan pripoveda priču o majkama izbeglim iz Kine u senci rata, koje su nova ognjišta pronašla na krajnjem zapadu, odnosno u Americi, kao i priču o njihovim kćerkama koje su rođene na strani sveta suprotnoj od domovina njihovih majki i koje u sebi nemaju usađene korene, tradiciju niti poznavanje kulture iz koje potiču. Zbog brzine sopstvenih života, brojnih problema u kojima se nalaze, klimavih brakova i loših međuljudskih odnosa, kćerke jednostavno nemaju vremena da slušaju priče svojih majki o načinu života u Kini, niti običajima tog naroda. Upravo se one često i rugaju svojim majkama iz različitih razloga, koji se nekad ogledaju čak i u banalnoj činjenici da zbog lošeg engleskog izgovora, često bivaju neshvaćene u društvu.
S tim u vezi, svaka Ejmina junakinja ima (prema svom mišljenju) dovoljno dobar razlog, odnosno dovoljno dobro opravdanje sopstvenog postupanja. Isto tako, svaka od njih se na momente zatekne i na klizavom terenu gde dozvoljava da ukorenjeni stavovi i zadrta uverenja i te kako budu poljuljani.
„Priča koja ima snagu mita.“ The Washington Post Book World
Gradacijski primer razvoja odnosa između majki i ćerki u ovom romanu ogleda se najbolje kroz simbol ogrlice od žada koju jedna od njih poklanja svom detetu bez ikakvog prethodnog objašnjenja u pogledu značenja tog naizgled običnog predmeta. Đing-mej, jedna od ćerki, preuzima navedeni dar bez ikakve emocije na samom početku, štaviše, posmatrajući ogrlicu kao neukusan, kič komad nakita. Upravo u tom stadijumu romana postoji najveća komunikacijska i kulturološka barijera između ćerki i njihovih majki. Međutim, kako radnja dalje odmiče i kako se donekle prepliću (mada nikad direktno) priče svake od njih, u očima Đing-mej, ogrlica njene majke postaje moćan predmet sa simbolikom života. U ovom delu primetna je analogija sa kineskom tradicijom, budući da Kinezi veruju da poludragi kamen žad predstavlja simbol jedinstva. U trenutku kada Đing-mej dolazi do spoznaje da je ogrlica nešto više od običnog „kič“ komada nakita, nekako kao da i same stege kulturoloških razlika bivaju oslabljene i postaju gotovo neznatne. Na taj način je, baš kao što kaže i staro kinesko verovanje, nastupilo jedinstvo u stavovima glavnih junakinja Ejmi Tan.
Zanimljivo je to što se u romanu nijednim delom (osim na samom početu i kraju) junakinje međusobno direktno ne prepliću, u smislu da istovremeno daju sopstvena viđenja odigranih doživljaja, već se prepušta čitaocima da sami sklope kockice prikazanih priča. Još jedna zanimljivost koja mi je donekle bila i neverovatna, jeste činjenica da se, osim na početku, ni u jednom delu knjige ne pominju sastanci kluba radosti i sreće, što ponovo implicira na to da ovaj roman nije tu da izazove navedene emocije, već da na jedan realan način sagleda porodične odnose i pronikne u samu srž odnosa između majki i ćerki.
„Moćno… čarobno… nećete se latiti ničeg drugog dok ne pročitate ovu knjigu.“ Los Angeles Times
Pored svega navedenog, roman „Klub radosti i sreće“ poseduje donekle i biografsku crtu Ejmi Tan, imajući u vidu da je ova spisateljica rođena u Ouklandu (Kalifornija) kao drugo od troje dece kineskih imigranata Džona i Dejzi Tan, te da je imala jako težak odnos sa svojom majkom. Naime, Tanina majka se često protivila ćerkinim izborima, bilo da je u pitanju izbor partnera ili studija, ali navodno su njih dve uspele da izglade svoje klimave odnose kada je Ejmi otputovala sa svojom majkom u Kinu, budući da je tom prilikom stekla uvid u majčinu prošlost, ali i u sopstvene korene i tradiciju.
Stoga, ne čudi što se roman „Klub radost i sreće“ uveliko čita i danas, čak 32 godine od prvog objavljivanja.