Šta je to što knjigu čini klasikom?

Čitalac u meni, pak, strastveno bi ućutkao navedenog laika i jednostavno rekao – nezastarivost i magija.

Magija je ono što određeno delo čini klasikom.

Čarolija pisanja, magija reči, simboli, alegorija i ostala prenesena značenja, uz ostavljanje prostora za različita tumačenja napisanog u zavisnosti od toga ko je čitalac i epohe u kojoj se delo čita - svi zajedno predstavljaju tanane niti od koje velikani domaće i svetske književnosti vekovima unazad pletu dela koja su u svojoj biti satkana upravo od tog magičnog klupka.

I ono što je najvažnije – čarolija klasika ogleda se u tome što oni, protekom vremena, promenom društva, izmenom političkih sistema pa i unutrašnjih promena pojedinaca koji čine jedno društvo – ne zastarevaju. Štaviše, isti protekom vremena mogu biti samo bolje shvaćeni, a često i bolje prihvaćeni u nekom drugačijem društvu, društvu koje ne cenzuriše reči i onom koje poštuje pisce i odaje im zaslužena priznanja. Jer, neretko su pisci klasika bili iznad vremena u kom su stvarali, a naročito su pojedini velikani bili ismevani, neshvaćeni i umnogome kritikovani.

Pojedini klasici čak, magičnim nitima koje u kombinaciji sa hartijom na kojoj su uobličeni rečima predstavljaju i puzle čijim čitanjem nastaje slagalica doba u kom su nastali. Tako, najbolja slika jednog društva pronalazi se upravo između redova napisanog – u simbolici i upotrebljenim stilskim figurama.

Jedan od primera iz književnosti koji na alegorijski način prikazuje slagalicu epohe u kojoj je nastao jeste roman Mihaila Bulgakova „Majstor i Margarita“.

Knjigu možete pročitati na servisu Bookmate

Čitajte

Čarolija i plutanje između dobra i zla moje su prve asocijacije na ovo remek delo ruske, odnosno svetske književnosti. U pitanju je delo nastalo kao vid protestne književnosti u Sovjetskom Savezu, odnosno bunt Staljinovoj vladavini, kroz koji su protkane niti alegorijske kritike tadašnje politike, režima i društva kao celine.

Kroz ovo satirično, kompozicijski nadmoćno i višeslojno ostvarenje pokrenuta su mnogobrojna pitanja, poput pitanja ljudske prirode, sukoba religije i ateizma, ljubavi, i pitanja sukoba (ili čak harmonije) dobra i zla.

Kritiku lažne religije jednog neverujućeg društva, Bulgakov je prikazao nastupom Volanda (Sotone) u čuvenom moskovskom pozorištu. Tom prilikom, Voland je magijom stvorio nebrojenu količinu novca i podelio je publici (metafora za društvo). Reakcija publike bila je, potpuno očekivano, divljenje i bespogovorna vera u magiju i njeno postojanje, dok, kontrastno, nakon spoznaje da je reč o lažnom novcu, dolazi do masovne racionalizacije i nastanka licemerne tvrdnje da su Voland i njegova ekipa najobičniji šarlatani i hipnotizeri. Zašto je to tako? Ovakav postupak tadašnjeg društva jeste neumitna vera u sve što stvara ili donosi bilo kakvu korist, odnosno odsustvo vere čim koristi nema. Vrlo primenjivo i na današnje društvo, zar ne?!

Sukob, odnosno harmoniju dobra i zla, Bulgakov najbolje objašnjava rečima:

„Šta bi radilo tvoje dobro, ako ne bi postojalo i zlo, i kako bi izgledala Zemlja kada bi sa nje nestale senke? Jer senke bacaju predmeti i ljudi, da nećeš možda da zguliš celu zemaljsku kuglu, i to samo i jedino u želji da uživaš u goloj svetlosti? Glup si.“

Još jedno delo, opravdano svrstano u kategoriju klasika, predstavlja nezastarivu kritiku pragmatičnog društva i njegovih pojedinaca. U pitanju je Kafkin „Proces“.

U pitanju je Kafkin „Proces“.

Čitajte

Upustiti se u tumačenje i razumevanje ovog složenog i gotovo apsurdnog dela, pandan je sledećoj rečenici:

„Tačno shvatanje jedne stvari i nerazumevanje iste stvari ne isključuju potpuno jedno drugo“.

Tematika ovog dela često je povezivana sa duhovnim motivima, ali i sa opakom bolešću od koje je sam pisac prerano otišao. Mene lično, „Proces“ je usisao u svoj apsurdni svet prepun nejasnih likova, nelogičnih i kontradiktornih dijaloga i krajnje sumanutih razmišljanja pojedinaca.

U pitanju je delo koje sam doživela kao kontrast između izuzetno uglednih ljudi i onih krajnje siromašnih znanjem, koji su i dan-danas, nažalost najglasniji.

O tome najbolje govori parabola o vrataru u IX glavi knjige. Naime, vratar je čovek koji „stoji pred zakonom“ i ne pušta nikoga unutra. On prikazuje zakon i njegove odredbe kao nešto krajnje nedostižno i nepristupačno „običnim“ ljudima, pri čemu sam ne poznaje sadržinu zakona, već iz straha od nepoznatog, predstavlja „ulazak“ u zakonske odredbe kao nešto nemoguće, nešto što se doslovno kosi i sa magičnim. Da stvar bude još gora, „obični“ ljudi koji pokušavaju da dopru do zakona, bespogovorno veruju vrataru kao njihovoj jedinoj prepreci do „sprovođenja pravde“. I odustaju.

Zato, čitajući „Proces“ došla sam do zaključka da su oni sa najmanje znanja najglasniji, dok su oni na najvišim položajima u društvu flegmatično nedodirljivi.

Pored navedenog, čar ovog dela, ogleda se i u tome što se isto nikada ne može suštinski, niti do srži analizirati i razumeti, jer će se uvek pojaviti neki segment koji će ostati nedokučiv čitaocima, bez obzira na epohu u kojoj se čita.

Zato, čitaj klasike. Tumači ih, analiziraj, pronađi vremena da se igraš igre telepatije koja postoji na relaciji pisac – čitalac bez obzira na to kada je delo napisano. Jer u tome leže sva magija i nezastarivost ove književne kategorije. Čitalac je nadmudrio laika. Budi čitalac.

Autor teksta: Deana Malek (@Bookvalna)