Naslovna strana knjige Kamenite priče / Izvor: Deana Malek - (Bookvalna)
Naslovna strana knjige Kamenite priče / Izvor: Deana Malek - (Bookvalna)
Deana Malek |

Miris soli, Dalmacija i fritule

Pre samog početka priča Milke Kolundžić, zabeležen je citat Davida Albaharija koji glasi - Pisanje je, ma kako to čudno zvučalo, samo oblik zaborava.

Ne piše se (sada sam u to sasvim siguran) da bi se setilo ili upamtilo, već da bi prestalo da se pamti“. Auh, kako me je prodrmao ovaj citat. Odmah sam pomislila na sve moje do sada zapisane reči koje su pronašle svoje mesto na listu hartije da bi bile spasene od zaborava, a možda je istina zapravo da su sve one zapisane kako bih ja bila oslobođena tereta da ih pamtim.

Naslov ove zbirke priča ukazuje na nešto stabilno i čvrsto, baš poput kamena. Često se za nekoga može čuti da je „tvrd kao kamen“, iz čega proizilazi da je ta osoba kruta, uzdržana, hladna (otud i komparacija „hladan kao kamen“). Međutim šta se dešava kada se priča okameni? Postaje li ona sačuvana od zaborava, jer je poput postojanog kamena utkana u parče papira, ili je „okamenjena“ jer predstavlja deo toliko postojane uspomene da joj ni vreme, ni prolaznost, ni smena generacija ništa ne mogu?

Iako fizički nikada nisam bila u Dalmaciji, Milkine priče su me svojom emocijom, nostalgijom i prozračnom melanholijom podsetile i mislima vratile u jedno seoce na severoistočnom delu grčkog ostrva Tasos po imenu Panagia, gde su sve uličice uske, strme i kamenite, i gde se širi opojan miris maslina, a ispred belo-plavih tradicionalnih malih kuća neretko sede bake i ćutke posmatraju kaldrmu koja se prostire ispred njih i očima prate prolaznike koji tuda koračaju.

„Kamenite priče“ okupile su 28 kratkih priča prepunih dijalekatskih reči i izraza iz Dalmacije, ali i toponima pomoću kojih čitalac hoda onim strmim, kamenitim ulicama predela kojim nikada zapravo svojom nogom nije kročio, ali je kroz Milkine priče osetio miris soli, ugledao ulice Dalmacije i probudio se uz miris fritula koje cvrče na tiganju i bude ukućane vičući da je vreme za doručak.

Iako fizički nikada nisam bila u Dalmaciji, Milkine priče su me svojom emocijom, nostalgijom i prozračnom melanholijom podsetile i mislima vratile u jedno seoce na severoistočnom delu grčkog ostrva Tasos po imenu Panagia, gde su sve uličice uske, strme i kamenite, i gde se širi opojan miris maslina, a ispred belo-plavih tradicionalnih malih kuća neretko sede bake i ćutke posmatraju kaldrmu koja se prostire ispred njih i očima prate prolaznike koji tuda koračaju. Upravo na taj način sam posmatrala i doživela predele i geografska mesta koji se pominju u ovim pričama.

Rečenice koje su poslužile kao kamen temeljac za izgradnju ovih priča, satkane su od dijalekatskih reči i izraza iz Dalmacije, zbog čega su iste naročito setne, slikovite i snažne. One su prepune raznih mirisnih nota i slika koje se baš poput filma smenjuju pred očima.

Pored izražajne i snažne upotrebe toponima i dijalekata, Milka u formi nalik anegdotama piše o jednoj naizgled običnoj žutoj marami kao simbolu ljubavi i sećanja na one koji više nisu među nama. Ona piše o cvrčanju vrelog ulja na tiganju u kom su smeštene fritule koje čekaju da budu pojedene za doručak od strane ukućana. O rastancima, sastancima, dolascima i odlascima. O prolaznosti i o ljubavi. O različitostima, nerazumevanju, bolu, ali i o jednakostima, razumevanju i radosti, što ove priče čini dodatno ličnim kroz emociju i intimu kojom odišu. Milka kroz redove teksta kamenitih priča govori i o nekim bolnim temama, poput nasilja u porodici i onog osećaja kada su ljudi zajedno, a zapravo su sami. Posebno mi je prijao ton kojim su sve teme obrađene, jer bez obzira na to da li su iste bolne, setne ili pak radosne – istom slikovitošću i pojmovnom izražajnošću su ispripovedane. Ovde bih izdvojila nekoliko priča u kojima sam naročito uživala. U pitanju su priče “Nije bilo”, “Baka”, “Samo jedno” i ”Mama, sretan rođendan”.

Rečenice koje su poslužile kao kamen temeljac za izgradnju ovih priča, satkane su od dijalekatskih reči i izraza iz Dalmacije, zbog čega su iste naročito setne, slikovite i snažne. One su prepune raznih mirisnih nota i slika koje se baš poput filma smenjuju pred očima.

Tako, žene su odevene u vuštan, dečica trče avlijom, dok odrasli igraju briškule i posmatraju ih krajičkom oka, a Jovan i Đuro idu u petljaniju, umesto u mladost.

Pred sam kraj zbirke zabeležen je i „Rječnik manje poznatih dalmatinskih riječi i izraza (po redosledu pojavljivanja)“, koji Milkinim „Kamenitim pričama“ daje jednu posebnu notu mirisa soli, Dalmacije i cvrčanja fritula.