Istraživajući, čitajući i radeći na sebi vremenom počnemo da uviđamo šta sve utiče na naše ponašanje. Više razloga nego što možemo da zamislimo suštinski je vezano za detinjstvo i za prve međuljudske odnose koje smo ostvarili.
Ovo je drama, ljubavna priča i delimično smešna knjiga.
Ali, pre svega – ovo je knjiga i o ljubavi prema sebi.
„Sasvim je u redu ako princeza završi s princom, a u redu je i ako završi sa slugom, a isto tako je u redu i ako ostane sama. U redu je i ako završi s drugom princezom, ili sa šest mačaka ili ako odluči da postane princ. Neće biti ništa manja feministkinja šta god od toga da bude. Radi se o tome da spoznaš ko si i šta želiš i da ostaneš dosledna sebi.”
U centru zbivanja nalazi se Suzan Grin. Već na prvim stranama saznajemo da je izgubila majku, a nedugo zatim i da je trudna.
Međutim, njena reakcija na to nije očekivana. Ona svemu što se dešava pristupa hladno, što je čudno od samog početka. Poput Kamijevog Mersoa, ne javljaju se jake emocije i preovladava razum koji joj govori šta sve treba da uradi. Kada se njen krajnje neodgovorni brat vrati u njen život i uplete u priču, saznajemo da on želi da zadrži porodičnu kuću, a beba počne da raste u stomaku… Suzan gubi kontrolu nad svojim životom. Više ni u šta ne može da bude sigurna, a neophodno je brzo doneti odluke.
Njen stan savršeno je dizajniran i uklopljen za jednu osobu. Ne želi nikog ko će se mešati u samoću koju voli i na koju je navikla. Nakon premišljanja oko toga da li želi da zadrži bebu i svega što je snašlo uprkos hladnom stavu – pojavljuju se ljudi u njenom životu koje polako upoznaje i sa njima stvara povezanost. Na taj način, ona se menja, otkriva drugu verziju sebe i zaranja duboko u svoje probleme i ličnost.
” Zato što nikad nisam želela ni od koga da zavisim – objasnila sam. – Ako sam upravljaš svojom sudbinom, niko te ne može izneveriti.”
Druga polovina knjige krije zaplet koji (barem ja) nisam očekivala. Suzan zalazi u borbu jer je rešena da sebi stvori novi život, a borba joj donosi saznanja koja nije ni mogla da zamisli. I uspela sam da se rasplačem na kraju. „Kaktus“ nije nešto što morate da pričitate, on neće postati klasik niti se ističe po stilu. Ali ako uspete da se „vežete“ za junake kao što ja jesam – verujem da nećete zažaliti što ste posegli za njom.
Iako malo statičan, ali vrlo jednostavan, stil pisanja mi je odgovarao. Atmosfera je bila toliko smirena, a to u ovim danima koji svima manje ili više unose anksioznost ume da prija.
Jedna od stvari koje raduju našu glavnu junakinju jesu kaktusi. Ali, bez obzira na to, knjiga ne nosi njihov naziv zbog toga. Poruka jeste da i u teškim uslovima, u bilo koje doba nešto lepo može da „procveta“, da i takvi trenuci donose i rađaju nove lepe stvari. Suzan zapravo i predstavlja kaktus: svojim hladnim stavom se štiti, poput bodlji na kaktusu, a čitajući stranu po stranu, uviđamo i pratimo razvoj njene ličnosti.
Samo suočavanjem sa problemom uspevamo da ga rešimo, a iako se njen život naizgled ruši, on dobija nešto drugačije, ali ne i manje vredno.
Sam dizajn korica mi je predivan i lagala bih ako bih rekla da me one nisu privukle. Kada tako odaberem knjigu često se desi da mi se zapravo i ne dopadne na kraju, ali mi se ova dopala više nego što sam očekivala, te verujem da je najbitnije ne očekivati ništa u startu kako bi efekat bio pravi.
„Kaktus“ je prvi roman Sare Hejvud, a lično se nadam da će ih pisati još mnogo, kao i da će se oni prevoditi kod nas i biti, kao i ova, dostupni na Bookmate-u.
Autor teksta: Milica Stojiljković (@bymilicas)