Kako su zapleti Agate Kristi izdržali probu vremena

„Veoma je lako, znate.“

„Šta to?“

„Izvući se nekažnjeno.“ Ponovo se osmehivao – šarmantnim, dečačkim osmehom.

— Ubiti je lako

„Zaboga, kako je došlo do toga da radiš među leševima?“, glasi pitanje koje mi često postavljaju kao višoj medicinskoj sestri koja je specijalizovala patologiju i radila u mrtvačnici. Odgovor – da sam to želela još od malih nogu – retko ih kad zadovolji. Međutim, razlozi za ovu moju opčinjenost koja se začela u detinjstvu su jednostavni. Zaljubila sam se u forenziku pošto sam se prethodno zaljubila u romane Agate Kristi, koje sam sa svega osam godina počela da pozajmljujem u lokalnoj biblioteci. Nekim slučajem, Agata Kristi me je odlično opisala kroz lik dvanaestogodišnje Pipe u svom komadu Paukova mreža iz 1954. godine. Kada Džeremi Vorender, gost u kući Klarise Hejlšam-Braun, upita Klarisinu pastorku Pipu koji joj je omiljeni predmet u školi, saznajemo da je odgovorila „istog časa“ i „oduševljeno“. Naime, kaže mu: „Biologija… Prava uživancija. Juče smo secirali žablji krak.“ Primena biologije u kriminalistici može se uopšteno opisati kao forenzička patologija – i nešto čega sam bila iznenađujuće svesna i u šta sam se zaljubila još kao devojčica.

Razume se, Agata Kristi nije pominjala „forenziku“ – reč je, naime, o terminu relativno novijeg datuma. Međutim, svaka njena priča je tkanje u kojem se osnova u vidu ljudske moći zapažanja i pronicljivosti vešto prepliće i povezuje potkom sačinjenom od nauka koje su još u povoju i metoda detekcije tog vremena – i upravo me je ta njena posvećenost forenzičkim detaljima istinski opčinila u mojim tada tako mladim godinama. Njen repertoar obuhvata pomene otisaka prstiju i poređenja dokumenata, obrasce rasprskavanja krvi, trasologiju (pronalaženje, fiksiranje i tumačenje tragova povezanih sa zločinom) i vatreno oružje. Tu je i mnoštvo otrova – oružja koje se možda najčešće povezuje s romanima Agate Kristi – budući da je za vreme oba svetska radila u apoteci izdajući lekove i stečeno znanje s ogromnim uspehom ugradila u svoju fikciju. Takođe, od ključne važnosti je to što svaka njena detektivska priča obuhvata jedno – a najčešće i više – mrtvih tela. Za radoznalo dete, već opčinjeno biologijom i patologijom, ove priče i leševi u njima predstavljali su savršene zagonetke.

Kratak pregled poglavlja životne priče Agate Kristi – za one koji nisu upoznati – zanimljiv je koliko i neki od njenih romana. Rođena je 1890. godine u Devonu, u Velikoj Britaniji, kao Agata Miler i postala je komercijalno najuspešnija spisateljica na svetu, budući tiraže njenih knjiga nadmašuju samo Biblija i Šekspir. Godine 1952. napisala je Mišolovku, najduže neprekidno igran komad u istoriji pozorišta. Štaviše, samo je pandemiji koronavirusa uspelo da 2020, posle šezdeset sedam godina, na izvesno vreme zaustavi izvođenje ove drame. Godine 1971. godine dodeljen joj je orden reda Britanskog carstva. Međutim, pre svog neverovatnog književnog uspeha nije se nimalo razlikovala od svih ostalih i za vreme Prvog svetskog rata (baš kao i kasnije u Drugom svetskom ratu) stavila se svojoj zemlji na raspolaganje i radila kao bolničarka i apotekarka – uloge koje će imati primenu u mnogim njenim budućim pričama. Neki znaju za ružan kraj njenog braka sa prvim suprugom, Arčijem Kristijem, 1926. godine, i za njen nestanak koji je tada usledio. Sve je dospelo na naslovne strane kad je posle jedanaest dana iskrsla u jednom hotelu u Harogatu s mogućim slučajem kratkotrajnog gubitka pamćenja, premda je ovaj incident donekle ostao misterija koju u svojoj autobiografiji nije pominjala. Srećom, njen drugi brak – četiri godine kasnije udala se za arheologa Maksa Malavana – bio je mnogo srećniji i trajao je sve do njene smrti 1976. godine. Ova druga zajednica nadahnula je spisateljičino interesovanje za arheologiju, koje je u njen narastajući repertoar dodalo još jedan dar na koji se oslanjala u kasnijim delima. Maks ju je, naime, podstakao da upiše tečaj crtanja, kako bi mogla da beleži nalaze raznih iskopavanja za buduća pokolenja. Budući da je pedantno čišćenje i crtanje artefakata bilo njen zadatak, postala je nezamenljivi član arheološkog tima.

Međutim, uprkos tome što je stvorila besmrtna „njuškala“ poput Herkula Poaroa i gospođice Marpl, Agata Kristi nije pisala samo krimiće. Napisala je i šest ljubavnih romana (pod pseudonimom Meri Vestmakot, koji je gotovo dvadeset godina uspevala da zadrži u tajnosti), više dela iz oblasti publicistike, svoju autobiografiju (objavljenu posthumno 1977. godine) i brojne pripovetke i drame.

Evidentno je, ipak, da se Agata Kristi najbolje razumela u zločin. U četrdeset pet godina dugoj karijeri napisala je šezdeset šest detektivskih romana, kao i veliki broj krimi-pripovedaka. Bila je prva kojoj je udruženje Mystery Writers of America dodelilo nagradu „Grand Master“, a 1930. je osnovala Detektivski klub (Detection Club), čiji su se članovi obavezivali da će se pridržavati određenih pravila u pisanju krimi-fikcije, a zakletvu polagali na ljudskoj lobanji po imenu Erik, u sklop vrlo duhovite ceremonije.

Veoma me interesuje fascinantna istorija forenzičke nauke i veliki sam ljubitelj krimića. Romani Agate Kristi su savršena kombinacija to dvoje. Njena želja za proceduralnom preciznošću, kao i razvoj kriminologije i medikolegalnih nauka koje njeno pisanje prati, jasno prikazuju napredaovanje forenzike u naučnu oblast kakva je danas.

Trenutno se bavim konzervacijom više od pet hiljada eksponata u Bartsovom muzeju patologije u Londonu. Podgrupa eksponata poznata kao Medikolegalna zbirka, sastoji se od komada očuvanog ljudskog tkiva koji ilustruju povrede poput trovanja, rana od metaka i sudskih vešanja, a najstariji datira iz 1831. godine. Međutim, deo eksponata pribavljen od 1966. nadalje postao je poznat kao Zbirka forenzičke medicine, a ovaj alternativni naziv ilustruje usvajanje modernijeg termina.

Teško je reći kada je jedan naziv ispao iz opšte upotrebe, a drugi se odomaćili, budući da ima određenih preklapanja. Međutim, moguće je pogledati hronologiju kriminalistike, forenzičke nauke kakvu danas znamo, i videti kako se ova disciplina razvijala – u nekim slučajevima još od trinaestog veka! – bez obzira na naziv koji se danas koristi.

Možda jedno od najčuvenijih imena moderne forenzičke nauke jeste doktor Edmon Lokar (1877-1966), francuski kriminalista koji je 1910. otvorio prvu policijsku laboratoriju u Lionu – nedugo pre no što je Agata Kristi započela svoju slavnu spisateljsku karijeru. Ovde je vredno ukazati na razliku između kriminaliste i kriminologa, budući da se ove dve reči često pojavljuju u romanima Kristijeve. Kriminalista je više ono što bismo danas nazvali forenzičarom, dok se kriminolog bavi psihologijom i sociologijom zločina i zločinaca, pa bismo ga pre mogli nazvati forenzičkim psihologom. (U romanima Kristijeve, Herkul Poaro, na primer, kao da često skreće iz jednog u drugo.) Lokar je, poput Agate Kristi, kao dečak gutao priče ser Artura Konana Dojla o Šerloku Holmsu, a kasnije u svojoj forenzičarskoj karijeri je čak napisao i knjigu pod naslovom Policiers de roman et policiers de laboratoire (Detektivi u romanima i detektivi u laboratoriji). Odgovoran je za formulisanje onoga što se danas smatra fundamentanim načelom forenzičke nauke, jednostavne rečenice: Svaki kontakt ostavlja trag. Ovo osnovno načelo, sada poznato kao Lokarov princip razmene, izražava činjenicu da će počinilac zločina neminovno doneti nešto – čestice ili kapljice, mrlju ili „bris“ – na mesto zločina. Takođe, otići će s mesta zločina odnoseći odatle nešto a da to i ne zna, a sve je to moguće iskoristiti kao forenzičke dokaze. Kristijeva je bila potpuno svesna ovog principa, bez obzira da li ga je znala kao Lokarov ili ne, zato što je razumela koncept dokaza koji povezuju ubice sa žrtvama i mestima zločina.

Možda je posle uspeha svoje prve knjige, Tajanstveni događaj u Stajlsu, objavljene 1920, poželela da poveća svoje znanje i stoga kupila Lokarovu knjigu pošto se 1922. pojavila u knjižarama. Bila je verovatno kao skrojena za nju! I svakako bi nabavila primerak francuskog originala – čitala je na francuskom, mada novinar Čarls Ozborn kaže da nije naročito tečno govorila taj jezik. Primetna je upotreba reči trag u njenim pričama posle objavljivanja njenog romana Ubistvo na terenu za golf – čija je radnja slučajno smeštena u Francuskoj – ali ne pre toga. U ovoj knjizi, koja govori o sumnjivoj smrti na terenu za golf baš dok siroti Poaro pokušava da se opusti, lokalni detektiv koji istražuje slučaj, Žiro, opisuje Lokarov princip kada kaže: „Počinioci ovog zločina nisu ništa prepustili slučaju… Računali su na to da neće ostaviti nikakve tragove. Ali doakaću im ja. Nečega uvek ima! A ja ću to pronaći.“

Kad je Lokar 1931. objavio svoju sedmotomnu Traité de criminalistique (Rapravu o kriminalistici), disciplina forenzike kakvu danas znamo već je bila rođena – na samom početku karijere Agate Kristi i za vreme „zlatnog doba“ krimića.

Zahvaljujući njenom jedinstvenom položaju spisateljice u vremenima velikih napredaka u medikolegalnoj istoriji i njenom pedantnom vođenju računa o detaljima, kroz radove Agate Kristi moguće je proučavati procvat forenzičke nauke. Za Kristijevu kažu da uglavnom nije koristila stvarne ljude kao inspiraciju za svoje likove, jer oni njoj ne bi postali stvarni. Morala ih je izmisliti, zato što je trebalo da, donekle poput marioneta, rade onako kako je ona želela. Da su zaista postojali, imala bi nekakvu predstavu o njihovim karakternim crtama i misaonim procesima, što bi se možda kosilo s time kako je htela da postupaju u njenim knjigama. Priznala je to u svojoj autobiografiji, govoreći o tome kako je u to vreme bila potpuno zaronjena u taj svet. Međutim, nalazila je inspiraciju u pričama iz života i razgovorima koje bi načula. Kako je rekao jedan književnik: „Svoju bogatu maštu podsticala je čitanjem novinskih izveštaja o stvarnim zločinima. Uznemirujući članci o ubistvima, vandalizmu, pljačkama i napadima obezbeđivali su gotovo svakodnevnu inspiraciju za nove zaplete.“ Ovo svakako vidimo u njenim knjigama: zloglasni slučaj Džeka Ripera iz 1888. pominje se više puta u Ubistvima po abecedi, a slučaj iz 1963, poznat kao „velika pljačka voza“, bio je delimična inspiracija za zaplet Hotela Bertram, romana objavljenog 1965, svega dve godine posle pljačke. U kanonu Agate Kristi prisutni su pomeni poznatih slučajeva, poput Idit Tompson, doktora Houlija Harvija Kripena, „nevesti iz Bata“ i Lizi Borden, kao i manje poznatih zločina poput brajtonskih ubistava u koferu i „trovača iz Heja“. Ali ako umetnost podražava život, tada i život može – stravično – podražavati umetnost, kao što je bilo kad se od sedamdesetih nadalje desilo više slučajeva „ubistava po abecedi“ – sličnih fiktivnim Ubistvima po abecedi Agate Kristi. Prvi slučaj dogodio se u Ročesteru, u državi Njujork, kad su između 1971. i 1973. seksualno napastvovane i zadavljene tri devojčice pretinejdžerskog uzrasta. Svim trima su ime i prezime počinjali istim slovom, a tela su im pronađena u mestima čiji je naziv takođe počinjao tim slovom – jeziva parodija romana Kristijeve, u kom je Alis Ašer ubijena u Andoveru, Beti Barnard u Bekshilu, a Karmajkl Klark (Carmichael Clark) u Čerstonu (Churston). U stvarnoj seriji ubistava u Ročesteru, žrtve su bile Karmen Kolon (Carmen Colon) u Čerčsvilu (Churchsville), Mišel Maenca u Masedonu i Vanda Volkovic u Vebsteru.

Potom se 1977. i 1978, i kasnije 1993. i 1994. odigralo još ubistava žena s dvostrukim inicijalom. Žrtve su bile starije žene, navodno prostitutke, a zvale su se Karmen Kolon (bizarno, imala je identično ime i prezime kao jedna od žrtava iz Ročestera), Pamela Parsons, Roksen Rogaš i Trejsi Tofoja.

Godine 2011, kao osumnjičen za zločine u Kaliforniji uhapšen je izvesni Džozef Nazo. Bio je fotograf i rođeni Njujorčanin, koji je godinama putovao između Istočne i Zapadne obale. Nazo je 2013. godine osuđen na smrt. DNK dokazi nisu potkrepili pretpostavke o njegovoj umešanosti u ročesterska ubistva, koja su zvanično ostala nerešena do danas.

Slično ovome, u Južnoj Africi se 1994. i 1995. odigrala serija ubistava poznata kao „ABC ubistva“, a počinilac je bio Mouzis Sithol. Sithol je tom nevelikom razdoblju ubio trideset osam osoba; svoj ubilački pir započeo je u Ateridžvilu, nastavio u Boksburgu i završio u Klivlendu (Cleveland).

Ne postoje, razume se, ama baš nikakvi dokazi koji bi nagoveštavali da su ova ubistva bila na bilo koji način nadahnuta delima Agate Kristi; premda unekoliko podsećaju na zaplet njenog romana, počinioci je nikad nisu pomenuli kao uticaj. Međutim, ovo pokazuje kako stvarni zločin svakako može biti čudniji od krimi-fikcije, te da bi svako ko možda smatra zaplete romana Agate Kristi neuverljivim i nerealnim trebalo da bolje prouči svet stvarnog zločina. I zašto ne bi? Kao što Poaro ukazuje u razgovoru sa Ketrin Grej u Misteriji plavog voza: „Mašta se temelji na činjenicama.“

Nasuprot tome, neki kriminalci su nažalost naveli knjige Agate Kristi kao svoj izvor inspiracije.

Godine 2009, tridesetdvogodišnja Mahin Kadiri iz Kazmina, u Iranu, postala je prva žena serijski ubica u toj zemlji. Tvrdila je da su je nadahnule knjige Agate Kristi, koje je pročitala pošto su prevedene na farsi. Ubila je pet starijih žena, tako što ih je drogirala i zadavila, a onda ukrala njihov novac i nakit. Prema navodima u članku novinara Roberta Tejta: „Mahin je u svom priznanju navela da je preuzimala obrasce iz romana Agate Kristi, te da se trudila da za sobom ne ostavi nikakve tragove.“

Ovo svakako nije krivica Kristijeve i nikada nije pisala ni o kome ko je primenjivao ovaj modus operandi; ako u nečijem srcu postoji ubilačka namera, taj će naći načina da je sprovede u delo, bez obzira na inspiraciju. Kristijeva i sama aludira na ovo u romanu Zlo pod suncem, kada navodi Knjigu propovjednikovu 9:3: „A to je najgore od svega što biva pod suncem što svjema jednako biva, te je i srce ljudsko puno zla.“ Ali srećom, zahvaljujući forenzičkoj nauci, imamo načina da istražimo zlo.

Najbolji početak romana koji sam ikada napisala. Agata Kristi

Čitajte

Čitajući romane Agate Kristi uvek sam iznova zadivljena ogromnom količinom forenzičke preciznosti, koja i ne iznenađuje preterano ako imamo na umu da je ser Ričard Atenboro – koji je bio deo originalne postave Mišolovke 1952, a kasnije, 1974, igrao u filmskoj verziji Deset malih crnaca – opisao spisateljicu kao „cepidlaku koja insistira da sve bude apsolutno tačno“. Kako ju je poznavao četrdeset godina, verovatno veoma dobro, ovo je dragoceno opažanje o karakteru Kristijeve. Uprkos sopstvenom priznanju da ne poseduje veliko znanje o oruđima koje je često uzimala kao oružje ubistva (s izuzetkom otrova), istraživala je dovoljno da svoje delo učini uverljivim i autentičnim. Prema rečima njenog supruga Maksa Malavana, Agata Kristi nije žalila truda i vremena u traganju za činjenicama. Konsultovala je profesionalce koji su se razumeli u policijsku praksu, zakon i sudske procedure. Možda je smatrala kako sve mora da bude besprekorno tačno ne bi li izbegla kritike. Odaje je rečenica u romanu Gospođa Makginti je mrtva (jedna od njenih kasnijih knjiga, iz 1950-ih), kad Arijadna Oliver, lik književnice koja piše detektivske romane i pojavljuje se u nekoliko knjiga o Poarou, kaže: „Ponekad pomislim kako postoje ljudi koji knjige čitaju u nadi da će u njima pronaći greške.“ Keti Kuk, autorka knjige The Agatha Christie Miscellany, otkriva da je Kristijevoj „pričinilo neizmerno zadovoljstvo kad je neki advokat u jednom članku prigovorio zbog njenog navodnog nepoznavanja zakona o nasleđivanju. Napisala je odgovor u kome je dokazala kako advokat zapravo nije u toku, zato što je taj zakon izmenjen, te da je sve što je navela u romanu potpuno tačno!“

Kristijeva je svojim pisanjem nagovestila da je svesna uticaja koji bi njene priče – i detektivske priče uopšte – mogle imati na laičko znanje o kriminalu, i tako zapravo otkrila ovu suptilnu nauku široj javnosti, a njeni pokušaji da replicira zločine za svoje čitaoce pružilo je ovima priliku da steknu uvid u nešto što je ranije bilo isključivo policijsko znanje.

U njenoj pripoveci Svetilište Astarte, lik doktora Pendera izražava svoje žaljenje zbog toga što su on i jedan prijatelj premestili leš u sigurnost obližnje kuće. Izvinjavajući se kaže: „Danas bih bio pametniji… zahvaljujući svim tim detektivskim romanima. Sada svako dete zna leš mora ostati tamo gde je pronađen.“ Upravo na to prvo pomislimo kad se prisetimo priča Agate Kristi: na leševe. Zamislimo blede ženske prste kako se grče na orijentalnom tepihu na podu biblioteke i pored njih praznu šampanjsku čašu, dok joj usne postaju plavičaste, a oči se polako zatvaraju. Ili zamislimo muškarca presamićenog preko tamnocrvene mrlje što se lagano širi preko upijača na pisaćem stolu od mahagonija, dok svetlost vatre iz kamina poigrava na srebrnom sečivu što mu štrči iz leđa. Obe ove vinjete predstavljaju zagonetke koje valja rešiti uz pomoć istražnih metoda i tragova nađenih na mestu zločina.

Iako ovaj slučaj neće rešiti ni Herkul Poaro, ni gospođica Marpl, već pukovnik Rejs, Iskričavi cijanid spada među najintrigantnije misterije Agate Kristi. / New York Times

Čitajte

Kažu da se Agata Kristi „gnušala nasilja“ i da nije bila nimalo oduševljena krimi-romanima koji su obuhvatali varvarstvo i okrutnost. To možda objašnjava zašto u svojim romanima nikad nije nepotrebno zalazila u pojedinosti fizičkog učinka ubistva. U stvarnom životu smatrala je kako ne bi bila u stanju ni da pogleda u „istinski užasno, unakaženo telo“, a u svojim romanima je veoma retko opisivala leš iznoseći sve krvave detalje. Ovo ne znači kako nije bila sposobna da piše o tome ili da to nikad nije radila. U svojoj autobiografiji je bez ikakvog okolišanja govorila o strašnim prizorima kojima je prisustvovala kao ratna bolničarka, uključujući i to kako je pomogla novoj, neiskusnoj bolničarki da propisno ukloni amputiranu nogu i pripadajuću krv i tkiva. U svojoj autoritativnoj biografiji Agate Kristi, Lora Tompson je opširno pisala o tome na osnovu informacija iz ličnih dnevnika spisateljice. Opisujući ovu amputaciju i odsečeni ekstremitet kojim je rezultovala, Tompsonova je napisala da je Kristijeva rekla kako je morala da „počisti sve to s poda – i svojeručno ubaci u peć u kotlarnici“.

U njenim romanima, međutim, to namerno izbegavanje jezivih pojedinosti ide joj samo koristi, budući da često ukaže samo na upadljive detalje u vezi sa žrtvom, prepuštajući veliki deo mašti čitaoca… što katkad ume da bude gore. U romanu Posle sahrane, jedan lik je ubijen silovitim udarcima sekiricom za potpalu, a povrede na licu su takve da je identifikacija gotovo nemoguća. U Lešu u biblioteci, leš mlade devojke spaljen je posle ubistva, tako da izgori do neprepoznatljivosti, a u romanu 1, 2, cipela se raspala se, povrh divljačkog ubistva, aludira na unakazujuću prirodu raspadanja. Da bismo zamislili posledice ovih strašnih zločina ne moramo saznati pojedinosti o povredama kojima su rezultovali, i to je samo po sebi dovoljno da nam stvori košmare.

Istrage Kristijeve često počinju pričama svedoka, pa tako detektivi u njenim romanima rešavaju neka ubistva u odsustvu leša. Ponekad detektiv ulazi u priču danima, mesecima ili čak godinama pošto je žrtva ubijena, a slučaj rešava retrospektivno, bez ikakve interakcije s lešom: tipični „detektivi iz fotelje“. Međutim, vrlo često vide leš na mestu zločina. Štaviše – ako je verovati navodima u jednom poznatom kvizu – smatra se da je Agata Kristi prva koja je ikad upotrebila frazu mesto zločina (eng.: the scene of the crime), i to u romanu Ubistvo na terenu za golf, objavljenom 1923, u kom je jedno poglavlje naslovljeno baš tako. No možda još upečatljivije jeste to što je, kako zgleda, predskazala potrebu za onim što mnogi od nas poznaju kao „pribor/opremu za uviđaj“ ili „islednikovu torbu“, koji su danas u toj meri nezaobilazni u stvarnosti i u fikciji da je lako poverovati kako su se oduvek koristili. Što nije tačno. U stvarnom životu, ugledni patolog iz zlatnog doba ser Bernard Spislberi bio je taj kome je upalo u oči da policajci, čak ni na poprištima najkrvavijih zločina, ne poseduju ni najosnovniju zaštitnu opremu. Golim rukama su uklanjali ostatke ljudskog tkiva zaglavljene među kamenim pločama na trotoaru i sopstvenim pamučnim maramicama brisali prolivenu krv. Predmeti poput koverata, pinceta, posuda i rukavica – namenjeni za pakovanje dokaza i izbegavanje kontaminacije mesta zločina, ali i policijskih službenika – često su bili improvizovani, a njihova dostupnost nije bila stvar standardne procedure. Ovo se promenilo tek 1924, posle užasnog ubistva Emili Kej – slučaja poznatog kao „ubistvo na Kramblsu“ (eng.: the Crumbles murder).

Krambls, šljunkovita plaža na obali Saseksa, bila je nažalost poprište dva nepovezana ubistva. Prvo se dogodilo 1920, kad su dvojica muškaraca udarcem u glavu ubila sedamnaestogodišnju Ajris Manro, a motiv je bilo obično razbojništvo. Drugo, koje se odigralo četiri godine kasnije, postalo je znatno zloglasnije; naime, trudnu Emili Kej je njen oženjeni ljubavnik Patrik Man ubio i potom raskomadao njen leš. Razlog što je ovaj zločin izazvao takvu senzaciju bilo je to što Man zatim spakovao raskomadani leš u kofer, koji je spremio u jednu sobu u hotelskom bungalovu, a onda imao toliko drskosti da pozove drugu ženu da u tom istom bungalovu provede s njim dugi uskršnji vikend… dok se na nekoliko koraka od njih raspadao raskomadani leš. Kristijeva je aludirala na ovaj slučaj u romanu Ubiti je lako (1939), mada ga je za tu priliku prekrstila u „slučaj Kastor“: „Sigurno se sećate slučaja Kastor, gospodine – kad su deliće tela sirote devojke pronašli zalepljene posvuda po Kastorovom bungalovu na obali?“

Upravo je ovaj jezivi prizor nadahnuo Spilsberija da uvede tzv. „torbu za ubistva“, koja je s vremenom prerasla u opremu koju koristi ekipa za uviđaj i sadrži sav tipičan pribor za istragu koji nam je danas tako dobro poznat: rukavice, kese za dokaze, pincete, epruvete za uzorke i tome slično. Međutim, u romanu Tajanstveni događaj u Stajlsu – objavljenom četiri godine pre ubistva Emili Kej – Herkul Poaro poseduje, kako se čini, sopstvenu opremu za uviđaj! Šetka se po mestu zločina sakupljajući dokaze i pakujući ih u „epruvete“ i „koverte“, i kaže: „Ostaviću torbu ovde dok mi ne zatreba“, pokazujući kako poseduje čak i specifičan pribor kojim se služi u svojoj istrazi. U to vreme to je bila potpuno nova ideja.

Ovaj Agatin roman nadilazi okvire žanra. Retko kad je njen dar da izmeša nonšalantno s makabrističkim bio ovako jasno na delu. / Tatler

Čitajte

Iako je mesto zločina od najveće moguće važnosti, forenzička istraga ima mnogo različitih aspekata. U romanu Agate Kristi Nulta tačka, advokat i kriminolog Frederik Trivs izražava svoje žaljenje zbog toga što krimi-romani započinju ubistvom, budući da smatra kako je ono zapravo kraj, a ne početak priče: „Priča počinje mnogo pre toga – svim uzrocima i događajima koji vode ka odsudnom trenutku… nultoj tački. Da, svi oni se stiču u nultoj tački.“

Želja mi je da svojom knjigom ukažem čast ovom citatu, barem što se tiče forenzičkih dokaza. Priča o ubistvu započinje na mestu ili mestima zločina, a svi dokazi vode ka lešu – nultoj tački. Poput istražitelja koji se pojavljuje pošto se telo prebaci u mrtvačnicu, počeću da metaforički analiziram „uzroke i događaje“ na mestu zločina, pažljivo ispitujući otiske stopala, komadiće papira i ispaljene metke. Tek potom ću stići do tela i ispitati obrasce rane, toksikologiju i ostale artefakte primećene prilikom obdukcije. Tako dolazimo do finala naše istrage – do rešenja, do raspleta knjige: nulte tačke – koja će povezati sve te forenzičke niti u uredan mali čvor istrage.

Odlomak iz knjige The Science of Murder (Carla Valentine, © 2022 by Sourcebooks)

Upotrebljeno s dopuštenjem izdavača, Sourcebooks, Inc. Sva prava pridržana.

Izvor: crimereads.com , June 2022

• knjiga