Isak Asimov je bio književnik i univerzitetski profesor biohemije u Bostonu. Rođen je u SSSR-u, ali su njegovi roditelji emigrirali u SAD kada je malom Isaku bilo svega tri godine. Naselili su se u Njujorku gde je ovaj sin iz mlinarske porodice diplomirao i doktorirao hemiju na Univezitetu Kolumbija.
Napisao je i uredio preko pet storina knjiga, među kojima su dela iz oblasti fantastike, kriminalistike, ali i tekstove iz oblasti hemije, matematike, istorije, književne kritike…
Ipak, najpoznatiji je po svojim knjigama o Zadužbini i, mahom pričama, o robotima. Iako se zajedno sa Arturom Klarkom i Robertom Hajnlajnom smatra jednim od Velike Trojke naučne fantastike, Isak Asimov se ipak izdvajao od ostalih. Sa prepoznatljivim zulufima i naočarima bio je zvezda popularne kulture koja je nadilazila uske žanrovske okvire.
A kako se zvezde, zbog svoje veličine, uvek nekako privlače bilo je neminovno da se Asimov susretne sa još jednom poznatom i slavnom ličnošću tog doba. A iz tog susreta da potekne ideja o saradnju na zajedničkom projektu.
Ta slavna osoba bio je Pol Makartni, najpoznatiji član engleskog vokalno-instrumentalnog sastava Bitlsi. Ovaj bend iz Liverpula danas se smatra jednim od komercijalno najuspešnijih i kreativno najplodnijih sastava ikada. Možda je bila bogohulna, ali nikako netačna izjava Džona Lenona kako su Bitlsi popularniji od Isusa. I, za tih osam godina svog postojanja, zaista su bili.
Nikada nije dat konačan odgovor zašto se raspala grupa koja je bila na vrhuncu popularnosti. Tokom godina javljale su se brojne interpretacije i objašnjenja. Prezasićenje, želja za novim izazovima, sujete, kreativna neslaganja između članova benda ili, najlakši odgovor, Joko Ono, ta prokleta Jerina muzičke istorije. U svakom slučaju Bitlsi su prestali da postoje, a članovi ove grupe pokušali su da nastave život i pronađu neki drugi način da izraze svoje umetničke težnje i talente.
Pol Makartni se otisnuo u solističke vode gde je, između ostalih, sarađivao i sa svojom tadašnjom suprugom Lindom sa kojom je osnovao grupu Krila (Wings).
Nakon što su, 1974. godine objavili album „Venera i Mars“ (Venus and Mars), Pol Makartni je Isaku Asimovu predložio da snime film o muzičkom bendu koji otkriju da ih imitira grupa vanzemaljaca.
Makartni je već imao napisano nekoliko dijaloga i glavnu ideju. Naravno, i jedan i drugi muzički sastav „glumila“ bi grupa Krila koji su tada bili na vrhuncu popularnosti.
Iako nije bilo ljubitelj rok muzike, Asimov je, zainteresovan samom idejom priče, prihvatio i uradio skicu koju je nazvao „Pet i Pet i Jedan“.
Ova skica se danas nalazi sačuvana u arhivama Univerziteta u Bostonu. U njoj možemo pročitati ideju o vanzemaljcima parazitima čiji se svemirski brod srušio na Zemlju i koji sada traže pogodna tela kako bi ih iskoristili za osvajanje planete.
Prvo su pokušali sa gušterima i stokom, da bi uskoro shvatili da su ljudi najbolji domaćini. Kada su prvi put začuli muziku vanzemaljci su se transformisali u orlove i počeli da lete nad zemljom kako bi pronašli najbolje muzičare čija bi tela mogli da nasele.
Iako se Asimov držao Makartnijeve osnovne ideje, ovome se nije dopalo ono što mu je pokazao. Najverovatniji zato što Asimov nije iskoristio nijedan od dijaloga koje je Makartni napisao. Sa druge strane, Asimov je smatrao da Makartni ne može da prepozna dobru stvar kada je vidi.
Od projekta se odustalo, a nama ostaje da nagađamo kako bi izgledao taj film.
Zanimljivo je da ovo nije jedini Makartnijev pokušaj upliva u filmske vode. Njemu su već nuđene uloge u filmovima „Romeo i Julija“ i „Brat Sunce, sestra Mesec“. A Bitlsi su imali ideju da snime i filmsku adaptaciju romana „Gospodar prstenova“ gde bi svaki član grupe imao određenu ulogu. Pol je trebalo da bude Frodo, Ringo Star bi tumačio Sema, Džordž Harison je trebalo da bude Gandalf, a Džon Lenon bi imao ulogu Goluma.
Tolkinu se ova ideja nije dopala i nije dao blagoslov za početak projekta. Biće potrebno da prođe nekoliko decenija pre nego što će Piter Džekson najzad adaptirati Tolkinovo delo za veliko platno.