Kako su Balzak, Duma, Dostojevski i drugi pisci objavljivali romane u delovima, i zašto

Navikli smo da literaturu doživljavamo u obliku papirnih knjiga ili elektronskih fajlova, ali pre 150 godina to nije bio slučaj. Otkrivamo zašto su romane izdavali u delovima i do čega je to ponekad dovodilo.

Većina savremenika Dume, Dikensa, pa čak i Tolstoja, čitali su ih prvenstveno u novinama. Romani nisu objavljeni u celini, već poglavlje po poglavlje, i to je samo podsticalo interesovanje čitalaca i kritičara. Pojava ovog formata u 19. veku bila je jedna od najvažnijih revolucija u istoriji ne samo novinarstva, već i književnosti: čisto ekonomski razlozi doveli su do ogromnih promena u izdavaštvu i na polju odnosa između autora i publike.

Međutim, izdavanje knjiga u delovima nije izmišljeno u pretprošlom veku, već mnogo ranije. Na primer, pronalazak štamparske mašine je radikalno pojednostavio i ubrzao proces izdavanja. Ako je srednjovekovnim pisarima trebalo celu godinu ili čak nekoliko godina da naprave jedan folio (format knjige tog doba), savremeni štampari su uspeli da proizvedu tiraž od hiljadu primeraka (standardna cifra od 15. do 19. veka) za samo nekoliko meseci. Istovremeno, knjiga je i dalje bila luksuzni predmet, a da bi smanjili cenu svakog toma, izdavači su velike romane podelili na nekoliko izdanja.

“Da bi nekako skratili vreme do izlaska novog dela, fanovi d’Urfea su se ujedinili u neku vrstu fandoma, na primer, 1624. godine oko 50 nemačkih plemića stvorilo je takozvanu Akademiju pravih ljubavnika.”

Pisci su takođe imali koristi od ove prakse i mogli su da rade na tekstu mnogo duže. Najpopularniji francuski roman 17. veka Astrea Onorea d’Urfea izlazio je 20 godina - od 1607. do 1627. godine. Neverovatno duga, šest delova od po 12 knjiga, ukupno preko 5 hiljada stranica – ljubavna priča pastirice Astree i pastira Seladona zaokupila je umove hiljada ljudi širom Evrope. Nazvana je enciklopedijom svih korisnih znanja u to vreme i udžbenikom pravih osećanja, ujedinjavala je pristalice strogog klasicizma i nesputanog baroka, no danas je potpuno zaboravljena.

Da bi nekako skratili vreme do izlaska novog dela, fanovi d’Urfea su se ujedinili u neku vrstu fandoma, na primer, 1624. godine oko 50 nemačkih plemića stvorilo je takozvanu Akademiju pravih ljubavnika. Plemeniti akademici su pokušali da imitiraju junake Astree, na sastancima su glumili pojedina poglavlja i čak pisali pisma autoru. D’Urfe je blagonaklono reagovao na inicijativu mladih, ali je umro 1625. godine, pa je njegov sekretar Baltazar Baro morao da dovrši pastoralni ep. Naravno, završetak je odmah proglašen nesaglasnim sa duhom originala i nekanonskim.

Novine sa ”podrumom”

Glavni iskorak u evoluciji romana sa nastavkom se dogodio u Francuskoj, ali već tokom industrijske revolucije. Sve je počelo pojavom „podruma“ u novinama. Država je putem poreza prilično strogo regulisala obim štampe, ali je početkom 19. veka izdavačima bilo dozvoljeno da uvećaju veličinu štampanog tabaka za jednu trećinu bez povećanja plaćanja. Stranica novina je bila podeljena na dva dela: glavni, gornji, koji je sadržao članke o politici i ekonomiji, i donji, taj „podrum“, posvećen manje aktuelnim temama (na francuskom se zvao „feljton“). U feljtonu su se najpre stavljali razni eseji i prikazi predstava, kasnije - pripovetke, da bi 1836. konačno došlo do romana.

Razlozi za ovakve manipulacije novinskom stranom bili su merkantilni: novinar i urednik Emil de Žirardin trebalo je da dokaže investitorima održivost svog poslovnog modela. U to vreme štampa se nije prodavala na malo, novine su se mogle kupiti samo uz pretplatu, koja je koštala oko 80 franaka za 12 meseci. Godišnja plata kvalifikovanog radnika, poput stolara, štampara ili duvača stakla, iznosila je oko 500 franaka, pa nije svako mogao da priušti pretplatu. Žirardin je prvi odlučio da štampu učini dostupnom širokom čitaocu.

On je učinio oglašavanje glavnim izvorom prihoda za svoj čuveni La Presse i prepolovio cenu novina. Ovako rizična šema zahtevala je stalnu pažnju oglašivača i javnosti, a ništa 1836. nije moglo da uradi ovo bolje od svežeg romana Onorea de Balzaka. Balzak je La Pressu poklonio nedavno završenu Staru devojku, relativno kratak komični roman o udvaranju aristokrate de Valoa, buržuja du Bukijea i mladog prosjaka Atanasa bogatoj 42-godišnjoj Mademoiselle Cormont. Danas se ova knjiga jedva ubraja među Balzakove uspehe i pamti se uglavnom u vezi sa pojavom novog žanra. Na ovaj ili onaj način, 12 brojeva u kojima je štampana Stara devojka bilo je veoma traženo; ubrzo su tu ideju pozajmila sva izdanja Starog i Novog sveta, koja su pratila modne trendove.

Remek-delo koje opisuje složenost ljudske sudbine

Čitajte

Kako su novinske publikacije uticale na formu romana

Feljtonski roman nije bio običan roman mehanički isečen na komade. Po pravilu je pisan po narudžbini za određeno izdanje, a, možda, kao nikad do tada forma nije tako jasno i snažno uticala na sadržaj dela. Prvo, tekstu je bio potreban snažan početak da bi odmah privukao čitaoca.

Drugo, intriga ne bi trebalo da slabi tokom čitavog vremena objavljivanja i, po mogućnosti, da se razreši tek u finalu. To je odredilo i sastav poglavlja. Ne samo da su svi bili približno iste veličine iz tehničkih razloga, već su imali i skoro identičnu unutrašnju strukturu. Svako poglavlje je bilo mini romansa sa svojom radnjom. Kao i kod modernih nastavaka, poglavlje je trebalo da se završi preokretom - preokretom zapleta koji tera čitaoca da se raduje daljem razvoju događaja. I treće, pisac je morao da računa na pauzu između brojeva i na razne načine, u dijalozima likova ili direktno da podseti publiku na događaje iz prethodnog nastavka.

Posledice Žirardinovih eksperimenata nisu bile ograničene na širenje akcione literature. Ništa manje važno nije bila činjenica da su se i autor i čitalac, posle 1836. godine, našli u potpuno novoj situaciji. Za pisce je pojava feljtonskog romana značila, pre svega, stalan prihod. U prvoj polovini 19. veka književnost je prvi put postala samostalna profesija, a uloga novinskih honorara ovde je veoma značajna. Postojala je priča za Dumu da je slugu Grmoa napisao tako ćutljivim - samo je odgovarao sa ”da” i ”ne” na sva pitanja, samo da bi dobio nekoliko franaka više od redakcija, koje su plaćale za svaki poseban red.

„Pariške tajne” su bile jedna od najpopularnijih knjiga pretprošlog veka, iako savremeni čitalac retko dolazi do njegove polovine.”

Osim toga, bukvalnim ulaskom u novine, pisci su postajali javne ličnosti koje su bile poznate mnogo većem broju ljudi nego ranije, a to je ponekad dovodilo do nepredvidivih posledica. Najupečatljiviji primer takve interakcije između pisca i čitalaca je ogroman roman Judžina Sjua „Pariške tajne”. „Tajne” su bile jedna od najpopularnijih knjiga pretprošlog veka, iako savremeni čitalac retko dolazi do njegove polovine. U potrazi za egzotikom, Su se nije okrenuo udaljenim zemljama, već bližem, ali ne manje interesantnom materijalu - društvenim nižim slojevima francuske prestonice. Lopovi, ubice, dileri ukradene robe, prostitutke, Cigani i izopćenici svih vrsta naseljavaju hiljadu stranica pariskih misterija.

Kroz ovu gomilu siromaha prolazi misteriozni protagonista romana - Rodolf. Snažan je i dobar u borbi, sa istom spretnošću u lopovskom žargonu i svetskim manirima, dobroćudan, ali ipak ne voli da govori o svojoj prošlosti. U stvari, Rodolf je nemački princ koji je otišao u Pariz u potrazi za svojom nestalom ćerkom. Usput pomaže nekolicini prosjaka da započnu novi život i izaziva notara Ferana, koji sedi usred zlokobne mreže zločina.

Sju je zamislio knjigu kao avanturističku melodramu smeštenu u mračnu pozadinu, ali „Tajne” su zvučale drugačije nego što je iko mogao da zamisli i zaživele su svoj život. Čitaoci su iznenada u avanturama Rodolfa videli priču o gorućim problemima društva. Radnici, činovnici i srednja klasa zasipali su pisca pismima u kojima su hvalili njegov ozbiljan rad. Sa svakim izdanjem, „Tajne” su postajale sve strašnije i nemilosrdnije, a Sju je pokrenuo zasebnu kolumnu na stranicama časopisa koji je štampao roman, u kojoj je govorio o aktuelnim temama i ponekad citirao najdirljivije reči koje je dobijao od čitalaca.

Kako se promenio odnos između autora i kritičara

Promenio se i odnos između pisaca i kritičara. Prisiljeni da sude o delu samo po njegovim delovima, recenzenti su često žurili da donesu osuđujuće presude. Indikativna je percepcija „Ane Karenjine”, objavljene u delovima u časopisu „Ruski glasnik”. Uticajni publicista Aleksandar Skabičevski napisao je 1875. (odnosno, dve godine nakon objavljivanja svih poglavlja):

Anna Karenjina u sklopu izdanja Bookmate Originals.

Čitajte

„Već prvi deo romana izazvao je neko razočarenje i priličnu zbunjenost: da li je to zaista roman istog grofa Tolstoja koji je napisao „Rat i mir”? Drugi deo nema ni jednu stranicu koja bi iskupila nedostatke celine i podsetila na nekadašnjeg Lava Tolstoja. Ali treći deo je kod svih izazvao ne samo nezadovoljstvo, već pozitivno gađenje.”

Tolstoj je optužen za sitničavost teme, nespremnost da se izvuče iz svog kruga, dugotrajnost radnje i, naravno, nedosledan razvoj likova, grof je bio predvidljivo ljut, ali je tvrdoglavo nastavio da izražava svoju „porodičnu misao ”.

Bilo je, međutim, i suprotnih slučajeva, kada su pisci, pod uticajem prvih kritika, korigovali sledeće delove. Čarls Dikens je, prema savremenim naučnicima, mogao da promeni rasplet svog romana Barnabija Radža nakon što je saznao za recenziju Edgara Alana Poa o prva četiri poglavlja. Po je pretpostavljao ko stoji iza ubistva jednog od junaka, ukazujući na nedoslednosti u tekstu.

Zavisnost pisaca od urednika

Kako se brzo pokazalo, nepravedne ocene kritičara nikako nisu bile glavni problem sa kojim su se pisci suočavali. Dobivši finansijsku slobodu, autor je, zauzvrat, postao zavisan od volje svemogućeg urednika. Knjiga koju nije prihvatila nijedna izdavačka kuća može bar da se distribuira o svom trošku, ali sa novinama to nije moguće. Pisac je preuzimao obaveze, primao novac i nije mogao a da ne vodi računa o, kako se tada izražavalo, „trendu“, odnosno o političkim preferencijama poslodavca. U Rusiji, gde je literatura bila i moralni autoritet i instrument sociološke analize, ova kontradikcija se izuzetno osećala.

“Pošto je 1875. godine nagovorio Tolstoja da za 25 hiljada rubalja nastavi sa Karenjinom, koje je ovaj želeo da napusti, Katkov već 1877. nije želeo da štampa poslednji deo romana.”

Već pomenuti časopis „Ruski glasnik“ osnovan je u prvim godinama vladavine Aleksandra II i odmah je postao centar liberalne inteligencije. Upravo su u diskretnim tomovima Ruskog glasnika stanovnici prestonice i najudaljenijih delova carstva otkrili Očeve i sinove, Rat i mir, Kneza Srebrnog i Soborjana. Međutim, tokom godina osnivač i glavni urednik časopisa Mihail Katkov sve je više gravitirao konzervativizmu. Pošto je 1875. godine nagovorio Tolstoja da za 25 hiljada rubalja nastavi sa Karenjinom, koje je ovaj želeo da napusti, Katkov već 1877. nije želeo da štampa poslednji deo romana, u kome je bila oštra kritike ruskih dobrovoljaca koji su išli u rat protiv Turske. Za zvaničnog izdavača, dobrovoljci su bili heroji koji su žrtvovali svoje živote za nezavisnost slovenske braće, a za grofa samo banda pljačkaša. Kao rezultat toga, stari poznanici su prestali da komuniciraju, a završnica knjige je kasnije objavljena kao posebno izdanje.

Katkov nije ništa bolje postupio ni sa Dostojevskim, koji mu je bio ideološki bliži. Roman “Zli dusi”, objavljen 1872. godine, takođe je skraćen u Ruskom glasniku, iz njega je izbačena deveta glava „Kod Tihona“. U devetoj glavi se sjajni mladić Nikolaj Stavrogin vraća kući u provincijski grad. Uprkos brojnim talentima, Stavrogin uživa lošu reputaciju u gradu, što i ovom posetom potvrđuje raznim ludorijama. Stavrogina nešto muči, i na kraju odlazi u obližnji manastir da razgovara sa čuvenim duhovnim učiteljem Tihonom.

U poglavlju koje je izbacio Katkov, Stavrogin ispoveda greh počinjen nekoliko godina pre glavnih događaja u romanu, u Sankt Peterburgu je silovao desetogodišnju devojčicu i sada je želeo da se javno pokaje. „Kod Tihona” je nesumnjivo zauzeo centralno mesto u kompoziciji romana, jer je otkrio motivaciju junaka i po prvi put predstavio njegov unutrašnji svet (celo poglavlje je neprekidni monolog Stavrogina). Ali takva iskrenost više nije bila moguća za Ruski glasnik iz 1872, a poglavlje je objavljeno zajedno sa glavnim tekstom tek posle revolucije.

Savremeni serijali knjiga

Pas voli beskrajno i ostavlja bezdušno. Pas je jak, brz i slobodan. Pas ništa ne zna i sve mu je jasno. Ovo je knjiga o njemu.

Čitajte

Vreme između dva rata, kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, velika porodica koja učestvuje u ubrzanom razvoju Beograda: dobrodošli u prvi Serijal nove književne sage iz pera Keri Čin!

Čitajte

• nastavak
• knjiga u nastavcima
• feljton
• serijali
• Bookmate Originals
• Balzak
• Duma
• Tolstoj