Jelena Andrić, uvek puna entuzijazma i energije za rad sa mališanima / Izvor:privatna arhiva
Jelena Andrić, uvek puna entuzijazma i energije za rad sa mališanima / Izvor:privatna arhiva
Adrijana Jevtić |

Intervju: Jelena Andrić, bibliotekarka - Knjige su jastuci na kojima deca sanjaju najlepše snove

Nikada nije previše rano da svoje dete upoznate sa pregršt novih drugara i to ni manje ni više nego u – biblioteci

„Nikada nećete naći odanijeg prijatelja od knjige“ rekao je Ernest Hemingvej.

Dobro se sećam svojih prvih pohoda na biblioteku. Taj dan bi bio poput praznika! Bila sam tek nešto malo viša od stola za kojim je sedela bibliotekarka umilnog glasa i osmeha, a sa sobom bih uvek uprtila naramak knjiga. U sećanju mi je ostao serijal Pet prijatelja Enid Blajton koji sam iščitavala nekoliko puta nakon što sam završila i poslednji primerak koji je moja biblioteka imala. Maštala sam da i ja jednog dana sedim okružena knjigama i nekim novim malcima preporučujem šta bi to trebali da pročitaju. Život me je odveo na drugu stranu, a ljubav prema knjigama i biblioteci je ostala. Zato sam danas poželela da vas upoznam sa jednom divnom ženom, Jelenom Andrić, koja nasmejana dočekuje mališane na Dečjem odeljenju biblioteke u Kraljevu.

Jelena, za početak bih volela da nam ispričaš kako si poželela da budeš bibliotekarka?

Zapravo, to je bio jedan čudan splet okolnosti. Iskreno, bibliotekarstvo mi nije bilo ni na kraj pameti. Studirala sam poljski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pred kraj studija, kao što je to i očekivano, počela sam da razmišljam o poslu. Znala sam da ću se vratiti u svoje rodno Kraljevo i činjenica da ću u malom gradu teško naći posao u svojoj struci, nagnala me je na intenzivnije razmišljanje o tome kakve su zapravo opcije preda mnom. I tako je u misli došla biblioteka. Najpre kao mesto gde bih mogla da volontiram, za početak. Međutim otvorila se nova mogućnost. Zaposlila sam se kao zamena u izdavačkoj delatnosti kraljevačke biblioteke na mestu operativnog urednika. Godinu dana kasnije, nakon odlaska jednog bibliotekara u penziju, ukazalo se slobodno mesto na Dečjem odeljenju i tada, oktobra 2008. godine počinje san koji i dalje živim. Taj san me je podstakao da, nakon položenog stručnog ispita, završim master na Katedri za bibliotekarsko i informatiku, steknem zvanje višeg bibliotekara i svakodnevno radim na sebi, profesionalno, kako bih deci koja dolaze u biblioteku pružila maksimum.

Pored onog osnovnog, uslužnog bibliotečkog posla, koji podrazumeva zaduživanje i razduživanje knjiga, bibliotekar, na prvom mestu, mora svakodnevno da prati čitavu izdavačku produkciju, jer on i sastavlja spiskove za nabavke knjiga za odeljenje.

Sigurna sam da je svaki novi dan na poslu uzbudljiva avantura. Mnogi zamišljaju da bibliotekari po ceo dan čitaju, ali kako zapravo izgleda jedan radni dan u biblioteci?

Da, veoma je uvreženo mišljenje, da ne kažem predrasuda, da mi, bibliotekari, samo izdajemo knjige i usput ih mnogo i pročitamo. Možda je nekada to radno mesto tako i izgledalo, kada su se zapošljavali ljudi na srednjom stručnom spremom i obavljali posao knjižničara. Pre više od jedne decenije ta okolnost se promenila. Po novoj sistematizaciji za radno mesto u biblioteci potrebna je završena visoka stručna sprema, pa je stoga i opis radnog mesta kompleksniji. Oni korisnici koji redovno dolaze u biblioteku znaju šta sve obavlja jedan bibliotekar. Naravno, posao se od odeljenja do odeljenja razlikuje, nije isto na Pozajmnom odeljenju za odrasle i Dečjem odeljenju, sem onog primarnog bibliotečkog posla. Pošto ja radim na Dečjem odeljenju, pokušaću ukratko da približim čime se sve bavi jedan dečji bibliotekar. Dakle, pored onog osnovnog, uslužnog bibliotečkog posla, koji podrazumeva zaduživanje i razduživanje knjiga, bibliotekar, na prvom mestu, mora svakodnevno da prati čitavu izdavačku produkciju, jer on i sastavlja spiskove za nabavke knjiga za odeljenje. Mora da osluškuje korisnike, da prati koji su naslovi aktuelni, šta je to što treba da se nađe na policama, što će privući pažnju i dovesti decu u biblioteku. Naravno da bibliotekari čitaju knjige, čak veoma je poželjno da to rade redovno. Ali, daleko od toga da to rade na poslu, svaki dan po ceo dan. Ja, recimo, stalno nosam sa sobom neke knjige, dečje naravno jer to je produkcija koju pratim i u kojoj sam se, iskreno, i pronašla. Dakle, bibliotekari čitaju, jer kako će korisniku preporučiti knjigu ukoliko je nisu pročitali ili kako će napisati preporuku za sajt, recimo. Jer danas se itekako vodi računa i o tome da sajt bude stalno aktuelan i ažuran, prosto moramo ići u korak sa tehnologijom. Posao bibliotekara veoma je kreativan i istraživački. Izložbe koje priređujemo u samoj biblioteci korisnicima mogu biti veoma korisne. A razne teme mogu se naći u tim vitrinicama. Predstavljanje novih naslova koji su pristigli u biblioteku, jubileji raznih događaja, promovisanje književnosti drugih naroda, upoznavanje sa životom i delom pisaca za decu, predstavljanje naših značajnih praznika i običaja koji ih prate i mnoge druge. Recimo, imali smo jedan sjajan serijal koji je trajao dvanaest meseci, Čestitamo piscu rođendan, gde smo svakoga meseca priređivali izložbu o piscu koji je rođen toga meseca. Dakle, dolazimo do onog dela kada kažemo da dečji bibliotekari stalno nešto seckaju i lepe, neki bi rekli igraju se, ali zapravo oni rade važne poslove kako bi na prvom mestu privukli dečju pažnju. Često ćete videti bibliotekara kako telefonira. Dešava se da nekada ne mogu da prekinem razgovor u trenutku kada korisnik uđe, pa se potom izvinjavam objašnjavajući kako razgovor nije bio privatnog karaktera. I nije. Najčešće su to razgovori sa predstavnicima škola, vrtića ili drugih ustanova sa kojima biblioteka ima odličnu saradnju. Ugovaramo grupne posete dece biblioteci ili, pak, bibliotekara tim ustanovama. Takođe, bibliotekari priređuju razne programe, promocije knjiga, kreativne i edukativne radionice. I ne samo da ih priređuju, već ih osmišljavaju i vode. Već sam pomenula komunikaciju sa drugim ustanovama, međutim dečji bibliotekar mora da ima dobru komunikaciju i sa piscima za decu. Što je kod nas slučaj. Od početka ove pandemije, kad već moramo da je spomenemo, imali smo odličnu saradnju sa piscima koji su imali sluha i volje da se odazovu svakoj našoj ideji koje su uglavnom bile realizovane virtuelno, na digitalnim platformama. I dolazimo polako do kraja, ali to je zapravo i početak bibliotečkog poziva. Jedan od uobičajenih i svakodnevnih poslova, veoma važan za bibliotekara, je uazbučavanje fonda. Svaka knjiga ima svoje mesto na polici i od izuzetne je važnosti da se to poštuje i zbog bibliotekara i zbog korisnika. Ja sam se sad baš raspričala i vrlo je verovatno da mi je nešto i promaklo, a ako jeste savetujem vam da obiđete lokalnu biblioteku, da se učlanite i redovno je obilazite. Tada ćete, sigurna sam, steći bolji uvid u to koliko je ovo zanimanje kompleksno, kreativno i mnogo više od samog izdavanja i čitanja knjiga.

Bibliotekarka vedrog duha, Jelena Andrić / Izvor:privatna arhiva
Bibliotekarka vedrog duha, Jelena Andrić / Izvor:privatna arhiva

Verujem da je posmatranje razvijanja ljubavi prema čitanju zaista magično iskustvo. Sa koliko godina se deca danas najčešće upisuju u biblioteku i kako izgleda taj proces zaljubljivanja u sve čarobne svetove u koje nas vode knjige?

Zaista jeste. Nikada mi neće dosaditi taj momenat kada deca organizovano prvi put dođu u posetu biblioteci i kada se popnu do Dečjeg odeljenja, (koje je u kraljevačkoj biblioteci na trećem spratu i prostire se na divnih 320 kvadrata). Ti njihovi zvuci oduševljenja kada kroče na Odeljenje su zaista nešto neprocenjivo. Roditelji su danas, sve mi se više čini, prepoznali značaj biblioteka u procesu buđenja ljubavi prema čitanju kod dece. Pored toga što je to jedno prijatno mesto gde će dete moći i da se zaigra, upozna nove drugare i sve to okruženo najdivnijim dečjim knjigama, članstvo u biblioteci predstavlja i bitnu stavku u kućnom budžetu kada je ušteda u pitanju. Danas je slučaj da roditelji upisuju dete već sa mesec dana. Radujemo se ako je to naša zasluga. Stalna govorancija o tome da nikada nisi suviše mali, niti previše star da bi bio član biblioteke, da se od čitanja raste, da je poželjno čitalačke navike negovati od malih nogu, ali i naša akcija koja nam je već tradicionalna za Dan bibliotekara, koji se obeležava svake godine 14. decembra. Tada nagrađujemo najaktivnijeg i najmlađeg korisnika na Dečjem odeljenju nekom lepom i vrednom knjigom. A kada dete stasa, kada roditelji prestanu da mu čitaju, a ono sa čitanjem i posetama biblioteci nastavi samostalno, rado i van školske lektire, onda je to prava stvar. Onda roditelji, ali i mi bibliotekari, možemo biti sigurni u to da smo mu usadili dobre osnove za stvaranje ozbiljnih čitalačkih navika.

Na društvenim mrežama veoma predano i sa puno entuzijazma deliš svoje najdraže dečije knjige. Pošto si i sama mama da li nam možeš reći koliki je značaj čitanja maloj deci iz sopstvenog iskustva?

Da. Ranije je taj profil na Instagramu (jeja_librarian_girl) bio privatni gde sam sporadično obajavljivala slike knjiga koje u tom trenutku čitam, bez nekog bitnijeg osvrta, ali i to je mnogim mojim prijateljima bilo značajno kao smernica pri odabiru knjige za dete. Međutim, od vanrednog stanja prošle godine, počela sam intenzivnije da uređujem taj profil, adaptirala ga i osposobila za sve one kojima preporuke ovog tipa vrede. Ima tu raznog sadržaja vezanog za dečju književnost. Otkako sam počela da radim na Dečjem odeljenju, čitam knjige za decu. Najpre sam to počela da radim kako bih upoznala fond i mogla što bolje da preporučim korisnicima knjigu, ali se ubrzo rodila velika ljubav i shvatila sam da zapravo čitam za svoju dušu. Veoma mi je drago što sam tu svoju ljubav prema dečjoj književnosti uspela da prenesem na svoje devojčice. U suštini, deca su naši mali, slatki imitatori. Oni neće slušati šta im mi pričamo da rade, već će raditi ono što vide da mi radimo. Ako vas vide sa knjigom u ruci, u većini slučajeva će i sami uzeti knjigu. Značaj čitanja maloj deci je ogroman. Iz više razloga. Ako im čitamo od malih nogu, veća je verovatnoća da će ranije progovoriti, da će imati bogatiji fond reči, da će stasati u prave, samostalne čitaoce. Zatim, knjige nisu samo knjige, knjige mogu biti i igračke sa kojima će dete razvijati svoju maštu i kreativnost i jastuci na kojima će sanjati najdivnije snove. Mogućnosti su različite, naročito u današnje vreme kada je izbor knjiga za decu nikad veći i nikad lepši. (Često uhvatim sebe kako razmišljam gde bi mi kraj bio da su moje detinjstvo obeležile ove današnje knjige.) Knjiga će svakako odvojiti dete od ekrana. Bar je to slučaj kod nas. I sa sigurnošću tvrdim da u tome može da uspe svako, samo ako uloži malo truda. A onda sa decom možete bilo gde, što je roditeljima važno, znam. Jer knjiga takođe može ići svuda sa vama, a kada dete ima knjigu pri ruci, onda u svakom trenutku ima zdravu zanimaciju. Najzdraviju za te male mozgove koji se razvijaju i koji će uz knjigu naučiti da misle svojim glavama. Verujte na reč, knjiga je čudo, a njene pozitivne uticaje na dete koje je čita primećivaćete svakim danom sve više i više.

Preporuka dečjih knjiga nikad dosta / Izvor: privatna arhiva
Preporuka dečjih knjiga nikad dosta / Izvor: privatna arhiva

Da li imaš neki savet za roditelje kako postupati ukoliko je dete nezainteresovano i nema koncentraciju za slušanje priče?

Iskreno mislim da je jedan od najčešćih razloga zbog koga je dete nezainteresovano za knjigu ili nema koncentraciju za slušanje priče upravo neadekvatan izbor knjige za čitanje. Iako ja svrstavam knjige u kategorije po uzrastima dece, veći sam pobornik svrstavanja knjiga prema dečjem senzibilitetu, a to možemo postići jedino ako smo u direktnom kontaktu sa detetom. Ako sa detetom pričamo o knjigama, ako uspemo da proniknemo koja su detetova interesovanja, ali i kakve su njegove čitalačke/slušalačke sposobnosti. Zato je moj glavni savet roditeljima PUSTITE DETE DA SAMO IZABERE KNJIGU. Pustite ga da upozna knjige, da učestvuje u odabiru, da istražuje kakvih sve tu čuda ima. Nikada nemojte omalovažavati njegov izbor. Zašto ovo kažem? Svedok sam mnogih sutuacija kada dete izabere knjigu, a roditeljska reakcija bude ili „Šta će ti ta knjiga, pa to je knjiga za bebe?“ ili „Ti ćeš da pročitaš tako debelu knjigu?“. Dete se pokoleba, uzme nešto što ne želi i možda nikada više ne dođe u biblioteku ili dođe samo zbog školske lektire, koju pročita sa mukom. Ukoliko želi da uzme knjigu koja, po mišljenju roditelja, nije za njegov uzrast, smatram da treba da je uzme. Jer kako sam pročitala jednom u jednoj urnebesnoj knjizi „Ako te knjige od 500 strana plaše, najpre počni sa slikovnicama od 4 strane.“ I zaista je tako. Neka dete samo bira. A onda ćete lako, kada zavoli knjige i čitanje, uticati na izgradnju čitalačkog ukusa predstavljajući mu knjige koje imaju pravu vrednost. Dakle, ukoliko dete nije zaiteresovano za knjigu, menjajte štivo koje mu nudite. Sve dok ne pronađete ono što će prijati njegovom senzibilitetu i interesovanjima. Smatram da neadekvatan izbor može biti jedini problem, jer ko se ne bi zaljubio u sav taj čarobni svet, potrebno je samo da uplovi u njega.

Kao šlag na ovu našu knjišku tortu bi bilo sjajno preporučiti neki naslov koji je po tvom mišljenju vredan pažnje.

Preporukama knjiga bavim se svakodnevno i mogla bih izvojiti dosta naslova za kojima će deca tragati po bibliotekama, knjižarama.. Međutim, hajde da im malo olakšamo i ponudimo za čitanje nešto što će im odmah biti dostupno. Pretraživala sam ovih dana Bookmate platformu i videla sam da ima odličnih naslova za decu za čitanje, ali i za slušanje. Za ovu priliku izdvojiću tri knjige i sve tri su za uzrast 10 plus. Najpre bih izvojila naslov „Riba na drvetu“ Linde Malali Hant, upravo zbog teme koja se kroz priču prožima i mnogo mi je drago što je sve više knjiga kojima je fokus na ozbiljnim temama koje nekome mogu biti itekako korisne. U pitanju je disleksija. Radnja prati devojčicu Ali koja ima poteškoća sa čitanjem, ali uspeva to da prikrije i sve oko sebe prevari. Neko vreme. Ali, zapravo ovo je roman za sve one koji se osećaju odbačeno, neprilagođeno, takoreći na društvenoj margini. Druge dve knjige su iz kategorije domaće književnosti. Smatram da su bibliotekari dužni da neguju ljubav prema domaćoj književnosti i da treba da rade na promociji iste. Zbog toga sam za ovu priliku izdvojila dva romana „Hajduk iz Beograda“, sjajna knjiga koja je deo vrhunskog serija Gradimira Stojkovića o nesvakidašnjim doživljajima Gligorija Pecikoze i „Peti leptir“ Uroša Petrovića, napetu i veoma uzbudljivu priču o naglom odrastanju dečaka iz beogradskog sirotišta. Svakako predlažem da roditelji, zajedno sa decom, prelistaju malo ovaj sajt, ima lep izbor knjiga i verujem da će svako naći ponešto shodno svojim interesovanjima.

nothing here, sorry
ČITAJ DVA MESECA, PLATI 1! Iskoristi popust za nove korisnike i po ceni jedne mesečne članarine čitaj 60 dana.
Aktiviraj