„Ljubav ruši zidine ponosa i taštine, ali bajke da pobeđuje – to su budalaštine! Lako je izigraju, kao trsku slome je, nikoga ne pobedi sem onoga u kome je…“ reče Đorđe Balašević o ljubavi.
Premda je to prva reakcija koja nam dođe pod ruku, prevazilaženje tužnih osećanja moguće je jedino ako se suočimo sa njima, analiziramo ih i nađemo način da se izborimo adekvatno ne povređujući druge ljude.
„Da bi izlečio ranu moraš da je pogledaš.“
Mislim da je upravo to ovo delo predstavljalo Geteu.
Johan Volfgang Gete ovu knjigu pisao je po uzoru na sopstveni život i to u svojoj 24. godini. Zanimljiva je činjenica da je napisana u samo mesec dana. Ubrzo zatim ona stiče ogromnu slavu i on postaje poznat do svoje 25. godine života. Osim pisanjem, bavio se filozofijom, politikom i naukom i jedna je od najznačajnijih osoba u nemačkoj istoriji, ali takođe i u samoj evropskoj kulturi. Jedno od njegovih najznačajnijih dela je, uz „Jade mladog Vertera“ i „Faust“ koji se nalazi u srednjoškolskoj lektiri.
Da pređemo na priču!
Priča o Verterovom životu je priča o neuzvraćenoj ljubavi. Većinskim delom napisana je kroz pisma koje Verter upućuje svom prijatelju Vilhelmu. On njemu daje opis mesta, malog sela, gde trenutno boravi i priča o ljudima koje je sretao. Između ostalog, on upoznaje devojku i zaljubljuje se u nju, ne znajući da je verena i vremenom ostvaruje prijateljstvo sa oboje (i sa devojkom i sa verenikom), bez obzira na to koliko mu teško pada. Nakon nekog vremena, on odlazi iz tog mesta, ali ne uspeva da prevaziđe tugu, naročito jer po povratku shvati da su se ovo dvoje venčali. Njegov unutrašnji svet i ono što je realno u spoljašnjem svetu se kose i za jedan nežan karakter kakav je bio njegov – bila je to teška situacija sa kojom nije umeo da se bori.
Čitanjem Vertera dobijamo priliku da upoznamo Getea, razumemo kroz šta je prolazio, kao i da nađemo utehu za sopstvene patnje.
Pisanje o Verteru pomoglo je na neki način Geteu da se bori sa svojom tugom. Doživljaje iz svog života pretočio je u značajno delo koje osim ljubavne priče, prikazuje i društvo, obične ljude toga doba krajem 18. veka i njegovu neshvaćenost.
Suvišno je da uopšte spominjem neverovatan stil pisanja (malo arhaičan), genijalne opise prirode, ljudi i najdubljih misli i osećanja koja se uopšte mogu roditi u čoveku.
Sama knjiga zbog kraja (koji vam neću otkrivati – nego vam prepuštam da sami pročitate i vidite) bila je zabranjivana jedno vreme u Italiji i Danskoj, ali bih ja lično rekla da nije poenta to što se dešava u knjizi, već da je poenta priče o „mladom Verteru“ zapravo Geteov život, njegov način da se kroz umetnost i posvećenost izbori sa raznim problemima i da postoji novi list, nova prilika i novi dan koji može da donese nešto bolje.